Ханс Кинг (1928–2021)
Када једном теологу, притом не црквеном великодостојнику, него „само” професору теологије, поводом вести о његовом упокојењу, буде посвећено по неколико минута у швајцарском и немачком дневнику, те о томе известе сви најугледнији медији немачког говорног подручја, али и бројни други – онда је јасно да се ради о неком посебном. И заиста, Ханс Кинг (Hans Küng) био је баш такав – посебан. Тешко је исцрпно чак и само побројати у ком све смислу, односно – чиме се све бавио овај вероватно последњи „суперстар” светске теологије, чије су књиге преведене на преко 30 језика и продају се у милионима примерака.
У православним круговима је, ако уопште, познат и неретко цењен због тога што је оспорио папску непогрешивост (у књизи Непогрешив? из 1970), због чега му је, првенствено, 1979. године, након вишегодишњег процеса, одузет missio canonica – тј. дозвола да предаје католичку теологију. Извесно је да би, макар преовлађујући, конзервативнији православни кругови били знатно мање одушевљени када би, осим супротстављања папској непогрешивости, познавали и неке друге аспекте његове мисли, попут рецимо оних који се тичу улоге жене у Цркви, еутаназије и сл.
Интересантно је да је, поред овог формалног сукоба са Римокатоличком црквом, он до краја остао свештеник, као и да је недвосмислено уживао изузетно поштовање у највишим круговима Римске цркве, све до папе. Бенедикт XVI је, иако је Кинг према њему деценијама био изузетно критичан, практично одмах по ступању на папску дужност пристао на сусрет са својим некадашњим саборцем и вршњаком, након којег је бираним речима и веома похвално говорио о његовом раду, нарочито о последњем великом пројекту, Weltethos – у коме се Кинг у свом настојању да допринесе миру у свету помоћу мира међу религијама залагао за формирање једне „светске етике” која би садржала заједничке и компатибилне елементе свих религија и традиција.
О Кингу се веома благонаклоно изражавао и садашњи папа Франциско, а и увек строги и критички настројени Кинг је умео да каже да осећа дух промена и слободе који је донео актуелни папа, због чега су после дужег времена код њега почела да провејавају оптимистична очекивања везана за будућност Римске цркве. По вести о Кинговој смрти саопштењем се огласила и Немачка бискупска конференција изражавајући, упркос свим размимоилажењима, захвалност за његов изузетни допринос ширењу јеванђеља Христовог.
И пошто је тешко наћи адекватне речи о истински великим људима, најбоље је пустити их да проговоре сами, овога пута кроз два кратка текста, симболично – један са почетка његове свештеничке службе, са самог рукоположења, и други, који је написао са 85 лета, упечатљивог наслова „Моје коначно амин”.
Беседа новорукоположеног младог Кинга, знатно пре него што је Други ватикански концил такве ставове произвео у мејнстрим, показује његов доживљај Цркве као заједнице у служењу, али и открива његову смелост и имплицитно наговештава неке од будућих догађаја, будући да се Кинг не либи да у својој првој беседи, изговореној пред Швајцарском гардом усред Ватикана, критикује управо сами Ватикан!
„Моје коначно амин”, с друге стране, открива темељно уверење искусног и остарелог Кинга, након деценија најразличитијих борби, да не жели ни да покуша да пише или каже било шта у смеру самооправдања пред људима. Јер искупљење и оправдање и не очекује од људи, већ једино и искључиво од Бога, по милости његовој.
Вечан му спомен и Царство небеско!
Монархија Христова значи демократију[1]
Прва проповед новорукоположеног, на празник Христа Краља
Драги гардисти,
драги сународници,
драга браћо хришћани!
Један од ваших најинтересантнијих задатака је да високе званице, често и високу властелу водите до папе. Знам да то чините широм отворених очију и да све пажљиво посматрате. Сигурно вам је притом упало у очи да у последње време, управо код краљева и кнежева веома често стоји једна кратка латинска реч пред њиховим титулама – „eкс”. То значи да они нису више оно што су некада били! Из Француске, Немачке и Аустрије код папе више не долазе краљеви и висока властела; тамо је монархија одавно укинута. Али у последње време и други краљеви – у Бугарској, Југославији, као и Италији, али и у Египту и Ираку носе своје титуле са префиксом „екс”. Очигледно је да монархија нашироко бива замењена демократијом. Овде се човек као хришћанин наравно може запитати да ли је уопште више примерено прослављати празник „Христа Краља”, који је, као што је познато, уведен тек од стране папе Пија XI 1925.
Сада ће неки од вас рећи да данас често постоје чисто репрезентативне монархије, те да управо у демократији као и пре постоји интересовање за краљевство. Неки додају да је краљ један од психолошких архетипа који и надаље заслужује поштовање.
Али, је ли то довољно за оправдање прослављања празника Христа Краља? Тешко. Не, овај празник се може разумети и прикладно времену славити само ако промислимо о томе да је Христова монархија нешто сасвим друго у односу на монархије овога света. Зашто? Јер Христова монархија, по ранохришћанском схватању, управо значи демократију. Нешто попут Христовог краљевства[2] проповедано је од стране распетог Господа, који у стварању, спасењу и (у)савршењу [творевине] стоји пред лицем Божијим. Ако Цркву уопште треба описивати као хијерархијску, онда у сваком случају та хијерархија почиње само од овог Христа. И управо полазећи од њега важи и то да у том краљевству не постоји само један краљ, него: „Ви сте род изабрани, царско свештенство” (1 Пет 1, 9). И у Откривењу Јовановом каже се (Отк 1, 5-6): „Господар над царевима земаљским … учини нас свештеницима пред Богом, Оцем својим”.
То ће једном, у вечности, доћи до изражаја; тамо ће бити откривено оно што ми већ јесмо. Питање је само: Како онда треба да на земљи владамо са Христом? Овде бих желео да вас упутим на једну темељну мисао: Владање у Царству Христовом значи служење. У похвалној песми Христу из посланице Филипљанима (2, 5-8) коју Павле цитира каже се: „Будите таквог усмерења које одговара животу у Исусу Христу: он је био Богу једнак, али није инсистирао на томе да буде као Бог, већ се тога добровољно лишио и постао као роб, једнак људима. Његов живот био је живот човека; унизио је себе и био послушан до смрти, и то смрти на крсту”.
Заиста, где Христос више личи на краља него када га пљују (упореди Мт 27, 27-31): обучен у пурпурно црвени војнички огртач, са трновом круном на глави и мотком као скиптаром, док они пред њим преклањају колена и узвикују „Здраво, Краљу Јудејски”, пљујући и ударајући га. Син Божији силу своју пројављује у немоћи…
Од нас се, драги моји, не захтева ништа слично. Али се очекује да схватимо да наше владање треба да се састоји у служењу. Као што стоји код Матеја (10, 24): „Ученик није изнад свога учитеља, нити слуга изнад свога господара”, и (16, 24): „Ко хоће да за мном иде нека се одрекне себе и узме крст свој”.
Све ово не зависи од нивоа службе или висине положаја у хијерархији. Не, служење важи за све. Па ипак, управо у Риму и у Ватикану је често прилично тешко не бити саблажњен од стране Цркве, где би Краљевство Христово требало да буде мерило. Уместо служења – пречеста чежња за влашћу. Ништа се ту не може улепшати: на крају крајева, Христос ће свим судити по делима, али он ће ипак сачекати до жетве. Ми међутим морамо бити стрпљиви и испуњавати своје обавезе. Сваки хришћанин има да служи на свој начин. И то узајамно: и муж жени и родитељи деци, и учитељ ученику, послодавац радницима, домаћица слушкињи, и официри војницима. Чинимо тако!
Завршавам. Када неко опет изнова изгуби храброст и вољу, онда може можда да оде преко до цркве Св. Петра, погледа горе у прекрасну куполу и смирено размисли: Ко лежи овде погребен? По старом предању – један прости рибар из Галилеје. И може да помисли на библијско обећање: Једном ће доћи дан, када ће све бити исправљено. Мали овога света ће постати велики, сиромашни богати, а поробљени ће бити слободни.
То је визија: Бићемо увек са Господом и владати са њим, пуни радости у векове векова.
Моје коначно Амин[3]
Са својих 85 година желим да се до краја чврсто држим избора који сам свесно донео у младости. По математичару и философу Блезу Паскалу, то је једна „опклада”, у којој су нам шансе добре: „Infini ou rien“, против ништавила, за бесконачно. То значи: Ништа не губим ако верујем у Бога и вечни живот, а истовремено овом вером могу да добијем све. Заиста сам увек изнова истицао: за ову веру не поседујем никакве математичке или природно-научне доказе, и у том смислу не поседујем апсолутну извесност. Али и те како за њу имам добре разлоге, па отуд и мирну, дубоку сигурност.
Све то је несумњиво последњи велики ризик слободе: ако се уздам у Бога, онда сам слободан у односу на све коначне силе и инстанце које нису Бог. Моје безусловно Да, моје коначно Амин, јеврејски за „Нека тако буде!”, не могу ни у ком случају дати било којој земаљској инстанци или сили, ниједној држави или цркви, ниједном претпостављеном, гуруу, вођи или папи. Моје Амин изговарам једино ономе, на кога сам читавог свог живота полагао своје крајње поверење. ,,In te Domine speravi, non confundar in aeternum.” – „У тебе се, Господе, уздам, ти ме нећеш посрамити у вечности.” (Пс 71, 1)
[1] Извор: „Monarchie Christi bedeutet Demokratie. Erste Predigt des Neupriesters“, у: Sämtliche Werke, Band 3: Kirche, (прир.) Hans Küng, Stephan Schlensog, Herder, Freiburg, Basel, Wien, 2015, 15–17.
[2] У српском преводу уобичајено је да се говори о царству Христовом. Ипак, будући да се у беседи говори о монархијама, те да на једном месту и сам Кинг користи немачки израз за Царство (Христово), одлучио сам се ипак за дослован, а не код нас уобичајен, превод речи краљ(евство).
[3] Извор: „Mein letztes Amen“, у: Sämtliche Werke, Band 1: Rechtfertigung, (прир.) Hans Küng, Stephan Schlensog, Herder, Freiburg, Basel, Wien, 2015, 532.
