Inicijativa i odgovornost, osećaj korisnosti pa čak i neophodnosti, životne su potrebe ljudske duše.
Svega toga lišeni su oni nezaposleni, čak ako im se i daje pomoć koja im osigurava hranu, odeću i stan. Oni nisu ništa u ekonomskom životu a glasački list, koji ima svoga udela u političkom životu, za njih nema nikakvog značenja.
Radnik je u jedva nešto boljem položaju.
Zadovoljenje te potrebe iziskuje da čovek često mora donositi odluke o velikim ili malim problemima, prikrivajući da se zanima i za ono što mu je strano, ali u čemu se ipak oseća angažovanim. Takođe je potrebno da stalno bude aktivan. I napokon, potrebno je da mišlju može prisvojiti celo delo kolektiva kojeg je član, uključujući i područja u kojima nikada nije odlučivao ili davao svoja mišljenja. Zato je potrebno da bude upoznat s kolektivom, da se od njega traži udeo, da mu se predoči vrednost, korisnost pa i, ako je tako, veličina tog udela, te da mu se omogući da jasno shvati svoj udeo u tom delu.
Svaki kolektiv, ma koje vrste bio, koji svojim članovima ne daje ta zadovoljstva, pokvaren je i mora biti preobražen.
U svake jače ličnosti potreba za inicijativom ide do potrebe za upravljanjem. Svima koji za to nisu nesposobni treba dati priliku da u stanovitim razdobljima svoga života upravljaju; to se može postići razvijanjem intenzivnog života u nekom mestu ili području, raznim obrazovnim pokretima, omladinskim pokretima i tako dalje.
Izvor: Simon Vejl, „Potrebe duše“ (četvrto poglavlje), u: Sloboda i tlačenje i drugi eseji, Zagreb: Naprijed, 1979, str. 184–185.
Prevod: Mirjana Dobrović
