Ништа није сакривено што се неће открити,
ни тајно што се неће дознати (Лк 12, 2)
Пре неколико дана ми је свештеник Богољуб Остојић, секретар Црквеног суда Архиепископије београдско-карловачке, мејлом послао два документа: (1) Одлуку Патријарха да се против мене покрене црквеносудски поступак и да ми се забрањује причешћивање; (2) Позив за саслушање.
Искрено, мејл ме изненадио јер до тада нисам знао да припадам Архиепископији београдско-карловачкој. А нисам знао јер ме о томе нико никада није обавестио. Судећи по поменутој одлуци Патријарха, Велики црквени суд ме само неколико дана раније пребацио из моје матичне Епархије врањске у Архиепископију београдско-карловачку, како би Патријарх могао да ми суди за дела која се још увек крију од мене. Надам се да ће ускоро бити достављена та судска одлука, за коју сумњам да је донета под притиском и на незаконит начин, па ће ствари око тога којој епархији припадам бити јасније.
Највећи шок за мене била је казна коју ми је изрекао архијереј за којег нисам ни знао да је мој надлежни епископ, јер то није ни био. Ради се о готово најстрожијој казни за лаике. Забрана причешћивања је, у суштини, искључење из црквене заједнице. Та забрана ме дубоко потресла и повредила, јер је Евхаристија нешто што даје смисао мојој егзистенцији.
Кажњен сам драконском казном, за дела која нису наведена и пре самог процеса. Иако казну сматрам незаконитом, прихватио сам је онако како се од хришћана захтева да у таквим ситуацијама поступају – са смирењем и надом да ће на крају правда победити безакоње.
Појавићу се на саслушању, и поштоваћу одлуку Патријарха. Али, не могу да останем нем на неправду која ми се наноси. Зато сам јуче упутио одговор Патријарху српском Г. Г. Порфирију, председнику Црквеног суда.
За процес који је покренут против мене брзо се сазнало у црквеним и ширим круговима, и та вест је изазвала пометњу. Стога, сматрам да би све што тиче тог црквеносудског процеса требало да буде јавно. Не постоји ниједан разлог да не буде тако. Напротив! Ниједан свештени канон, нити члан Устава СПЦ или неког другог документа не предвиђа тајност поступка.
У наставку прилажем интегралну верзију мог одговора Патријарху:
Председнику Црквеног суда
АЕМ и Патријарху српском Г. Г. Порфирију
Примивши одлуке Црквеног суда Архиепископије београдско-карловачке бр. 376 и 378 од 21.7.2025, те будући веома непријатно изненађен њиховим садржајем, управо из поштовања према институцијама Архиепископије београдско-карловачке, укључујући њен суд и надлежног Архијереја, сматрам својом хришћанском дужношћу да, у обостраном интересу, укажем на све мањкавости аката који су ми достављени и упутим следећи
ОДГОВОР
Одлука Црквеног суда Архиепископије београдско-карловачке бр. 378 од 21.7.2025, достављена заједно са одлуком бр. 376 од 21.7.2025. садржи више неправилности када је реч о покретању црквеносудских поступака и изрицања казни вернима, онако како су ови уређени Уставом СПЦ (УСПЦ) и Правилником и поступком за црквене судове СПЦ (ППЦС).
У наставку наводим само оне најважније:
1. На самом почетку морам признати да ми није јасно одакле проистиче канонска надлежност суда и Архијереја Архиепископије београдско-карловачке у мом случају, будући да сам студије теологије отпочео и завршио са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита врањског Г. Пахомија. Под његовим благословом уписао сам и докторске студије теологије, које и даље трају (иако ове академске године из финансијских разлога немам статус активног студента). У одлуци броj 376 позива се и на одлуку Великог црквеног суда бр. 14 од 3. јула 2025. (можда баш у вези са питањем надлежности?) чији ми садржај није дат на увид. Међутим, упркос нејасном питању надлежности, које није неважно, овај проблем ћу у остатку свог одговора оставити по страни и ограничити се на друге, суштинске, мањкавости достављених ми одлука.
2. У развоју канонског поступка као референтне тачке служили су Свето Писмо и римско право. Библијски основ за судске активности у канонском праву подразумевао је, пре свега, следеће:
„Ако ли ти згрјеши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата својега. Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три свједока остане свака ријеч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник.“ (Мт 18, 15-17)
У случају овог поступка ово основно начело канонског права није испоштовано, тј. покретач поступка никада са мном није разговарао, нити ме је икада упутио у потенцијалне преступе, него је одмах посегнуо за покретањем поступка. Ово представља грубо кршење Предања и канонске традиције Цркве, која је садржана у канонима и институцији опомене. Апостол Павле Титу саветује изрицање две опомене пре одлучења појединца (Тит 3,10), док Апостолски канони (31, 74) препоручују три опомене пре одлучења. 31. канон гласи:
„Ако неки презвитер, презревши свога епископа, сабере посебни збор (χωρὶς συναγάγῃ) и други жртвеник подигне, а ништа не окривљује епископа у Правоверју (ἐν εὐσεβείᾳ = у Благочешћу) и праведности, нека се свргне као властољубив, јер је насилник (τύραννος); исто тако и остали клирици, колико их уз њега пристане; а лаици нека буду одлучени. А све ово нека буде после прве и друге и треће опомене (παράκλησιν) од стране епископа.“
Такође, основни принципи класичне канонске процедуре развијени су под утицајем римског права у 4. веку. Канонски поступак заснива се на парничном поступку који захтева јавност оптужбе, тј. оптужба или захтев морају бити јавно изнесени (Карт. 132). Последица јавне оптужбе је то да свако има право на фер и непристрасно суђење, што је у недостатку јавне оптужбе онемогућено, јер је оптужени онемогућен да се припреми, чиме се крше канонски прописи о праву сваког на поштено и достојанствено суђење (Карт. 19, 30, 75, 97…). У позиву који сам добио нема јасне оптужбе, нити се наводи који су то моји прекршаји, што је, дакле, супротно принципима канонске процедуре која део Црквеног Предања (УСПЦ §7).
3. Одлука бр. 378 се позива на члан 108 став 1 тачка 19 УСПЦ који говорећи о надлежностима Архијереја каже да он „суди вернима и изриче казне привременог лишења појединих права или почасти у Цркви“. Овај члан говори о суду надлежног Архијереја, али се одлука која се на њега позива односи на покретање поступка пред црквеним судом АЕМ. Дакле, у сврху поткрепљења донете одлуке наведен је ирелевантан члан.
4. Одлука се такође позива и на члан 68 ППСЦ. Међутим, тај члан искључује могућност да окривљени истовремено буде и кажњен од стране Архијереја – чиме Архијереј врши надлежност која му по члану 108 став 1 тачка 19 припада – и да буде предат у даљи поступак надлежном црквеном суду. Наиме, наведени члан 68 Правилника налаже:
„Када се заврши прибирање потребних чињеница и доказа и закључе неопходна саслушања сведока, надлежни Архијереј ће проучити све списе и кад нађе да је ствар довољно разјашњена или утврђена, донеће одлуку или о обустављању даљег поступка, односно одбацивању пријаве или приватне тужбе, или ће изрећи казну у својој надлежности, или ће предмет предати подручном му суду на поступак.“
Дакле, надлежни Архијереј има право или да сам донесе пресуду (која је у складу са његовим надлежностима), или да предмет преда надлежном црквеном суду. У овом случају, супротно члану 68, надлежни Архијереј је учинио обоје: донео је сопствену пресуду бр. 376 од 21. јула 2025, о забрани Светог Причешћа „до окончања црквено-судског поступка“ и предао предмет надлежном црквеном суду. Ниједан акт СПЦ не предвиђа такву могућост у случају лаика.
5. Одлука бр. 376 од 21. јула којом се одређује мера „забране Светог причешћа до окончања црквено-судског поступка“ није предвиђена ниједним чланом УСПЦ, нити ППЦС, па ни онима на које се ова одлука позива (члан 108 став 1 тачка 19 и члан 217 УСПЦ; члан 61 став 1, члан 64, члан 68 ППЦС). Напомињем да поступак пред црквеним судом може услед различитих околности трајати веома дуго, па самим тим и одлучење од Светог Причешћа може да буде на снази неколико година. Посебно проблематична је овде чињеница да је ова архијерејска одлука, која подразумева најстрожу могућу казну за лаике, донета не само без икакве доказане кривице, већ и без претходног саслушања окривљеног, чиме је прекршен црквеносудски поступак, како је уређен члан 218 Устава и члан 67 и члан 68 Правилника. Конкретно, члан 218 УСПЦ налаже: „Нико се не може казнити ниједном црквеном казном без претходног саслушања“.
6. Члану 67 ППЦС у истом духу предвиђа да Архијереј проверава и испитује ствар и да ће извршити „потребна саслушања окривљеног и сведока као извршити прибирање доказа“. Овај корак претходи свакој даљој одлуци Архијереја, како се оне уређују чланом 68, укључујући и доношење казне која је у надлежности Архијереја, као и предавање случаја надлежном црквеном суду. У овом случају, окривљени уопште није саслушан, а Архијереј је изрекао казну забране Светог Причешћа. Поврх тога, подсећам, том приликом Архијереј је прекршио и члан 68 јер је донео и сопствену казну и упутио предмет на надлежни суд, као што је претходно наведено.
7. И УСПЦ и ППЦС експлицитно наводе да се Црква у свом поретку води и Светим канонима и Предањем Цркве (УСПЦ §7; ППЦС §1). Нити у канонима, нити у Предању Цркве не можемо наћи да се неко суди без суда и пресуде. Насупрот томе, иако мени чак ни оптужба није јавно изнесена, кажњен сам одлучењем до завршетка процеса, што значи да сам и осуђен пре почетка процеса. Штавише, казна одлучења одређена ми је у нејасном трајању што је чини и упитном у контексту пастирских мера које би требало да произведе. Она је сасвим супротна канонској традицији која тако нешто не допушта, чак ни у случају тужбе против епископа за много озбиљнија дела, Картагински сабор (канон 19) налаже:
[…] Ако неки епископ бива оптужен, тужилац има изнети ствар пред прве епископе (= митрополите) у тој земљи, а оптужени да не буде лишен општења(τῆς κοινωνίας = communione). Ако ли (оптужени), будући писмено позван на суд да одговара пред изабранима да суде, уопште се не јави у одређени дан, то јест у року од једног месеца од дана кад се покаже да је писмо примио; па ако докаже (= поднесе) истините и нужне разлоге, који су га спречили да дадне одговор за изнето против њега, нека у току другог месеца има потпуну прилику (за одбрану); после пак другога месеца нека нема општења, док не докаже да је чист (καθαρός = невин) […]
Исто тако, Апостолски канони (74) захтевају да се тек по доказивању кривице и оптужби неко може казнити: „Епископа, који је за нешто оптужен од веродостојних људи, неопходно је да га позову (околни) епископи; ако се одазове, и призна (ὁμολογήση), или буде изобличен (= докаже се), нека (му) се одреди епитимија […]“.
Одлучење као канонска казна јесте посведочена традицијом Цркве и канонским правом, али је сваки Епископ опоменут Светим канонима да без јасних и јавних доказа не одлучује верне (Карт. 133). У мом случају, кажњен сам одлучењем од причешћа без јавне оптужбе, без сазнања о кривици која ми се ставља на терет – било од стране суда, било од надлежног Архијереја.
8. На крају, члан 67 предвиђа да се окривљеном „уколико постоји“ може доставити „у препису и писмена пријава односно приватна тужба да на њу сам напише своје писмено изјашњење и саслушање“. У овом случају, никаква пријава, нити тужба није достављена окривљеном.
Закључак
Поступак који је против мене покренут представља озбиљно одступање од канонског и предањског поретка Српске Православне Цркве. Казна одлучења од Светог Причешћа изречена је пре било каквог саслушања, пре доставе оптужбе, без позива на одбрану, и без могућности сведочења, што је у супротности са најосновнијим начелима људске и хришћанске правде, као и канонске традиције.
Казна одлучења примењена је на мене пре него што сам имао прилику да се изјасним о било чему, јер ми до данас није познато ни за какво сам дело оптужен, нити ми је указано шта је конкретан предмет мог наводног преступа. Без јасне, конкретне и јавно формулисане оптужбе немам могућност ни да се браним, ни да сведочим, ни да покажем покајање, чиме је нарушено не само канонско право, него и елементарно људско достојанство и право на правичан поступак.
Казна која ми је изречена представља изузетно тешку меру против мене као хришћанина, као личности и људског бића, а изречена је без процене духовног стања, без опомена, без „пастирског лека“, и супротно духу 102. канона Трулског сабора. Изостанак саслушања (члан 218 Устава СПЦ), дијалога и недостављање јасних оптужби, те истовремено покретање поступка и изрицање казне од стране Архијереја, заједно чини поступак канонски, људски, уставно и морално невалидним. Сматрам неопходним да се изврши преиспитивање случаја у складу са канонским принципима и Предањем Цркве о чему нам говори УСПЦ (§7) и ППЦС (§1). Ако надлежни Архијереј није проценио нашу спремност на покајање, нити применио „лек“ пропорционалан нашем стању, већ одмах изрекао казну (забрану причешћа) без саслушања или истраге – то представља јасну повреду основног канонског начела. Такође, одсуство јасних оптужби и поступка спречава нас да покажемо своје „расположење“ и „плодове покајања“, што представља суштину казни у канонском наслеђу Цркве.
Стога, молим:
- да ми се одмах доставе конкретне оптужбе и правни основ на који се оне ослањају;
- да се мера забране причешћа стави ван снаге до окончања поступка;
- да се поступак води у складу са УСПЦ, ППЦС, канонским поретком и Предањем Цркве, с пуним поштовањем права на одбрану и правичан процес.
У супротном, уколико се поступак не уреди у складу са канонским начелима, не може бити речи о правом црквеном суду, већ о произвољној и неканонској санкцији, лишеној духовне, људске, хришћанске и правне утемељености.
Коначно, желим да нагласим и то да ћу се, имајући добру вољу и жељу да разјасним све недоумице и докажем сопствену невиност, чак и у случају да не отклоните наведене недостатке и не одговорите позитивно на молбе које сам овде упутио, ипак појавити у просторијама Црквеног суда у заказаном термину, ради давања изјаве.
У Београду, 31.7.2025.
Христу и Цркви Његовој одан,
Благоје Пантелић
