Ivan Bosiljčić i Ivan Jović na setu fima na Santoriniju
Ivana sam upoznao pre šest godina, tako što mi se javio sa komentarom da je pogledao moj film Isceljenje. Tog jutra sam rekao svojoj ženi da mi se javio Ivan Bosiljčić da je gledao film. „Onaj Ivan Bosiljčić?“ „Onaj.“ Počela je da se smeje. Naša prva ćerka je kao dete obožavala Šotrine kostimirane serije, znala je replike napamet i te su serije do dana današnjeg glavni izvor internih šala između nje i drugarica sa kojima je odrasla. One komuniciraju replikama iz tih serija. Otud smeh.
Kad sam potom kćerki rekao da mi se javio Bosiljčić, ona mi je oduševljeno odgovorila: „Sedmogodišnja ja vrišti u meni!“ Tako je to počelo – prvo kao druženje i razmena o mnogim pitanjima života i umetnosti, u kojima sam otkrio ozbiljnog umetnika, nekog ko duboko promišlja svoj poziv, koji ja smatram jednim od najizazovnijih i duhovno možda i najnezahvalnijih poziva. A onda se, neobičnim spletom okolnosti, dogodilo da Ivan zaigra glavnu ulogu u Senovitom Mediteranu. Tako je nastao i ovaj razgovor između nas dvojice, u kom se beleži to iskustvo.
Još uvek se sećam trenutka kad si mi se javio porukom nakon što si pogledao nekoliko puta Isceljenje. Nismo se dotad lično poznavali. Moram priznati da sam bio iznenađen, a pored toga dirnuo me tvoj odnos prema tom filmu i to što sam osetio da si razumeo šta uopšte želim postići baveći se filmom. Ti si tada prolazio kroz jednu malu krizu smisla, rekao bih, i mislim da nema iole ozbiljnog umetnika, naročito u tvojoj branši, ko ne prođe kroz slična preispitivanja. Tako je počelo naše prijateljstvo, kao da si prišao željan smislenog razgovora o ovome čime pokušavamo da se bavimo. Za sve ove godine uvek sam kod tebe osećao da je to interesovanje autentično i da potiče iz tvoje lične potrage i potrebe za umetničkim rastom. Šta je za tebe zapravo značilo Isceljenje, na koji način je bilo blisko tvom shvatanju filmske umetnosti? A onda, shodno tome – kako ti zamišljaš istinski relevantno filmsko delo i kako tvoja lična duhovnost utiče na tvoje stavove o umetnosti?
Sećam se dobro tog perioda, zamor koji sam već duže vreme nosio isključio me je iz javnih tokova. Jednostavno sam prestao da se interesujem za aktuelne događaje. Počela je da mi prolazi kroz srce misao da ne mogu više da se bavim glumom. Od te isključenosti sam i propustio vest da je stvoreno Isceljenje i da ste Monja i ti osvojili sa tim filmom nagrade. Pogledao sam ga u poslednjem momentu prikazivanja, kad se već okončavao njegov bioskopski život, na kraju 2015. godine. Sećam se plakata koji je bio tri puta manji od ostalih, na njemu monah sedi u žutoj travi. Sećam se i da sam bio jedini gledalac u tom, dnevnom terminu. To je verovatno i dovelo do intimnosti susreta sa filmom. Razumeo sam svaku reč i sliku, video veliku i silnu ispovest autora. Video sam im dušu. A „Ko otvara oko ako ne duša. Ko otvara uho ako ne duša?”
U Novu 2016. sam ušao pod dubokim utiskom Isceljenja, ponovo sam ga gledao još dva puta. Na poslednjoj projekciji nas je bilo dvoje – gospođa u četvrtom redu, i ja u sedmom. Kreće film, ali ovog puta crno-beo. Samo se kornjača malo zazeleni i nebo malo zaplavi… Nema one žute trave. Pristajem neko vreme na to čudeći se kako mi se desilo da sam prethodna dva puta umislio da je film u koloru. I onda se osvestim, skočim iz sedišta, izađem iz sale i uletim u kabinu sa projektorom, a tamo neki stariji čovek. Kažem – zaustavite ovo, puštate film bez boje. „Molim?” – gleda me on u šoku.
– Film Vam je crno-beo – kažem ja.
– Da, da to je takav film, začudan – odgovori on mirno.
– Gospodine, ovaj film je u boji, znam da je trava u njemu žuta.
On proviri kroz otvor pored projektora, pogleda na bioskopsko platno i kaže – nije žuta, eno siva je…
– Ne sme da bude siva. Nešto ste pogrešno pustili.
Okrenu se on ka dugmadima za puštanje, psujući i mene i travu. I zaustavi film. Mrdnu rolnu, pritisnu neko dugme i film ponovo dobi boju.
– Evo ti film.
Nisam imao nikakve veze sa Isceljenjem, osim one buduće. Niko u vezi sa ovim filmom nije bio moj. To će tek postati. Odbrana boja u Isceljenju pred gospođom iz četvrtog reda je bila mimo logike… Ali od siline vaše filmske ispovesti, mi smo u Duhu već bili najrođeniji, iako nismo znali jedni za druge. I umetnost bi možda trebalo da bude baš takva, viša od logike, kao za Vaskrs radosna tuga, kao buduća prošlost, kao molitva za nerođene potomke. Prelepo apsurdna. Velike su se stvari desile posle toga i mi smo za njih bili spremni, ne po umu, nego po svojoj veri.
Kad smo počeli da radimo na Senovitom Mediteranu tebi je prvobitno pripala prva do glavne uloge. Na kraju je, izgleda, bila Božja volja da ti zaigraš glavnu ulogu u filmu. Kad smo usled spleta okolnosti ostali bez glavnog glumca, ja se nijednog trenutka nisam dvoumio – i to ne samo zato što si ti bio najupoznatiji sa projektom i što mi je bilo najlakše da te uvedem u unutrašnju priču o glavnom junaku – već što sam kod tebe osećao ogromnu duhovnu motivaciju koja je onda i na mene delovala izuzetno podsticajno. Mislim da je to veoma važno u saradnji – kod nas se često u radu na filmu ističe „profesionalizam“ – i on je neophodan za bilo koji poduhvat koji predstavlja rad mnogo odgovornih pojedinaca kao što je to slučaj na filmu. Ali ja i dalje verujem da za postizanje značajnih rezultata profesionalizam nije dovoljan. Potreban je i onaj element preko, poznatiji kao entuzijazam. Ako se vratimo na grčko poreklo te reči „entuzijazam“ , označava čoveka ispunjenog Bogom. Rekao bih da se moja filozofija stvaranja filma zato neminovno vraća na tu reč, koja se kod nas doživljava previše olako, čak se ponegde vezuje i za amaterizam – tamo neki entuzijasti prave neki film. Ti si izuzetan profesionalac – inače ne bi toliko radio i ovde i u inostranstvu – ali me interesuje kako si doživeo trenutak u kom si shvatio da ćeš igrati u ovako složenom umetničkom filmu koji pored estetskih ima i duhovne pretenzije? I kakav je tvoj stav prema entuzijazmu – da li razdvajaš projekte koje radiš prema stepenu tvog entuzijazma i duhovne motivacije? I kako sada, kada smo završili snimanje, vidiš celo to iskustvo? Naposletku, pošto smo obojica praktikujući hrišćani – kako iz ugla sopstvene smrti vidiš svoj glumački poziv? Šta od stvari koje si radio smatraš duhovno najrelevantnijim?
Naš rad na Senovitom Mediteranu je najdublje duhovno iskustvo koje sam do sada imao u bavljenju umetnošću. Jedna reč mi je obeležila svih ovih šest godina priprema za snimanja – AUTENTIČNOST. To je reč koju si najčešće izgovarao u radu sa glumcima, podsećajući ih da je autentičnost ličnosti najdragoceniji i najzanimljiviji deo nečije pojave. Ceo tvoj metod rada sa nama, sva čišćenja od poštapalica, predrasuda, očekivanja, pretpostavki, poze i poznatih glumačkih mehanizama, vodio je ka razotkrivanju autentičnosti svakog od nas.
Prilika je bila fer – ti i Monja ste se kroz napisan scenario potpuno ispovedno otvorili i time zadali meru razotkrivanja koje će biti potrebno dosegnuti. Razumem svakog ko nije pristao, ko je odustao ili za koga je ovaj podvig bio prevelik. Vaša mera ispovesti nije ova savremena – nasamo sa duhovnikom, polušapatom ispovedam svoj strah ili greh. Ono što je ova priča od svih nas iskala je mera ranohrišćanske ispovest i – pred celom crkvom, glasno pred svima prisutnima saopštavam svoje slabosti i svoje padove! Ispovedam Hrista! Strašan zadatak i veličanstven izazov. Ja sam ga prihvatio, oslanjajući se samo na svoju veru – ne na sampouzdanje, iskustvo ili logiku. Samo na veru.
Inače, već par godina imam jasnu referencu po kojoj ocenjujem šta i sa kim radim – unapred tumačim da li će uloga biti na duhovnu korist i meni i gledaocu. Prva sledeća stvar koja me osvaja je entuzijazam reditelja. Ja sam čovek velikog entuzijazma i nekad osetim poteškoću da radim sa ljudima kojima je zadatak samo rok isporuke i gledanost, jer se nećemo razumeti. Oni često osećaju da nepotrebno zadržavam snimanje, a ja njima objašnjavam da treba da promislimo o smislu ovog što radimo, jer će nas gledati neki čestiti narod. I eto sukoba. To je jedna krajnost.
Druga je ,,visoki profesionalizam” u umetnosti koji je sam sebi dovoljan. Takvi me podsećaju na jednog studenta bogoslovskog fakulteta kog sam skoro upoznao. Poverio mi je da uči teologiju, a ne veruje u Boga. Kaže izučava fenomenološki… Smatram da u pravoj umetnosti i iskrenoj pobožnosti nema mesta za skolastiku.
Svaki reditelj sa kojim si radio u pozorištu, na filmu ili televiziji ima svoj stil rada koji onda kreira za glumca različite procese. Imao si prilike da iskusiš koliko se ja time pomno bavim – zapravo smatram da je rad sa glumcima ključni deo rediteljskog posla. Na sva druga pitanja – ona koja nam postavi scenograf ili kostimograf, ili direktor fotografije – mi ćemo lakše dati odgovor, jer je izbor izražajnih sredstava u tim oblastima lakše definisati. Naposletku, tu operišemo sa mrtvim stvarima – ovakvom ili onakvom kamerom i objektivom, ovom ili onom bojom stolice ili zida, ovakvom ili onakvom formom i tkaninom kostima. Glumačka pitanja – ako smo iskreni sa sobom – reditelja uvode, ukoliko njima zaista želi da se bavi – u veoma kompleksna pitanja čoveka – i psihološka, i socijalna i duhovna. Moj je utisak da upravo zato mnogi reditelji glumce nekako prepuštaju samima sebi, i da je ta usamljenost pred često velikim i kompleksnim zadacima jedan od tereta koji glumački poziv nosi sam po sebi. Drugi teret je instrumentalizacija – kada reditelj glumca doživi kao instrument koji samo treba da prenese ono što je zamislio. Interesuje me kako si ti doživeo proces rada na Senovitom Mediteranu – po čemu se taj proces rada izdvojio, kako te je on izgrađivao kao glumca? Da li se u tebi nešto nakon tog procesa promenilo, razvilo?
Da, ovo je najbolja definicija osećanja koje sam imao i muka koje su mi bliske kolege često ispovedale – usamljenost pred zadatkom… Ona je često pojačana odsustvom rediteljske posvećenosti glumcu. Glumačka odgovornost je velika, svaki glumac zna da na kraju procesa jedino njegovo lice izlazi pred publiku kao meta u koju svako može da puca. Iza te teme se sklone svi koji su učestvovali u snimanju, ali glumac nema iza čega. U strahu od ostavljenosti od strane reditelja glumci često upadaju u zabludu da im reditelj nije ni potreban i pokušavaju sami sebi da režiraju. Ponekad to uspe, ali najčešće se desi da ih oda npr. pogrešna mera glumačkih sredstava. A „talenat je osećanje za meru”, po Ostrovskom. U tom „merenju izraza, značenja i stava“, smatram da je glumcu neophodan reditelj kao nadzor…
A instrumentalizacija dovodi glumca do potpunog poništavanja njegove autentičnosti – rediteljsko „potreban si mi a nisi mi potreban” bolni je apsurd koji uvodi u realnost udaljenu od prvobitne ideje zajedničke igre i promišljanja. Instrumentalizacija je jedna mala smrt umetnika – neko te tretira kao da si mrtva stvar, isto si što i objektiv, odelo, reflektor… Raspoređuju te i nije im prijatno kad progovoriš. Poništeni glumac postaje ili neurotik ili bogotražitelj… Viđao sam na snimanjima bardove glume, najveće glumačke ličnosti kako se ozare kada ih reditelj usmeri, kad je uviđajan i zainteresovan za njih. Viđao sam ih i kako u svojoj usamljenosti, sami sebi posle kadra kažu: „Bravo. Divno odigrano” – jer nema ko drugi da to izgovori. Hej, sam sebi… Kakav umetničko-egzistencijalni vakuum. Svako je ponekad ostavljen, i ja sam bio, a tebi sam zahvalan što ću Senoviti Mediteran pamtiti kao vreme i prostoru kome nisam bio usamljen, jer si me u kadru i iza njega učinio življim nego ikad. I što smo bogotražili zajedno. Možda čak i bogoslužili.
Oni koji rade sa mnom znaju da često koristim sportske metafore, jer rad na filmu doživljavam pomalo kao trenerski rad. Moram reći da te već neko vreme pomno posmatram u montaži – montaža je jedan čin posebnog zbližavanja sa materijalom i kroz nju ja iznova upoznajem sve članove moje ekipe. U detalj vidim kako su razmišljali scenografi ili direktor fotografije i vidim nekako naročito istinito glumce – to mehaničko oko kamere ne dopušta ni trunčicu laži. I sada sasvim spokojno mogu da ti kažem, kao trener – da si ostavio srce na tom terenu. U svakom si kadru doneo svoju istinu. Da li si se pitao od kojih faktora to zavisi – upravo to koliko će glumac biti istinit pred kamerom? Kako si to doživeo u ovom projektu – šta je to što te načinilo toliko istinitim u Senovitom Mediteranu? I da li osećaš da te to dovelo do određenih duhovnih spoznaja? Mnoge svoje susrete i prepiske završavali smo sa „Hristos posredi nas“. Da li je moguće filmsko stvaralaštvo okupljeno oko Hrista?
Naročito mi je prijao sportski duh u našoj konverzaciji. Ali istovremeno me je i podsećao na moju staru bolnu tačku –potpuno odsustvo sportske etike u umetnosti… To je na primer ono što sam očekivao od teatra kada sam počeo da se bavim glumom. Nadao sam se timskoj igri i dobrim asistencijama, a dobio sam soliranje u poražavajućem obimu.
Mnogo puta sam pomislio – sportisti niko ne može da oduzme poen, ubačena lopta je ubačena, preskočena motka je preskočena, semafor jasno pokazuje vreme i rezultat. Jeste, da, i tu brljaju sudije, ali oni su na terenu pa ih publika izviždi kad zakinu. I sve je transparentno. Kod nas nema toga – „poeni“ su stvar ukusa. Svako može da ti da i oduzme poen i uglavnom to rade neumereno. Za istu ulogu ti jedan kaže da si fantastičan, drugi kaže da si dno. Pa se ti snađi usvemu tome.
U tvom rediteljskom metodu stvari su bile izuzetno pravilno postavljene. To sam pouzdano mogao da prepoznam, jer sam imao sreću da radim i sa drugim dobrim rediteljima. Kod tebe je obim rediteljske ljubavi i timske etike bio na neverovatno visokom nivou, samo zbog tvoje rešenosti da ceo proces ide iz zajednice po ugledu na liturgijsku. Jasno mi je zašto si bio tako ubeđen u svoj metod – preuzeo si model iz proverenog sistema. I što je najdragocenije od svega, prizvao si svoje dugogodišnje pedagoško-savetodavno iskustvo i svakome dao šansu da se kroz ovaj proces popravi, uzraste, isceli… Zato je svaki poen koji smo dali, proslavljen u suzama radosti i trčanju po terenu. Ti si forsirao zahvalnost za svaki postignut kadar. I neverovatna šestogodišnja priprema nam je obezbedila da možemo da budemo „sada i ovde” a ne: „trebalo je onda” i „šta ćemo ako“.
Ne mogu izvoditi konačne zaključke. Film se rodio, ali ga još nije video svet. Videćemo kako će ga ovakav svet dočekati. Možda naš film pronese istinu, možda ga kamenuju. A iako budu grubi prema njemu, sigurno će se naći više od jednoga hrišćanina koji će ga braniti. Možda ovaj film promeni nečiji unutrašnji svet. Ne znam. Hajde da ne ulazim u „šta će biti”, da se zadržim na „ovde i sad”.
Jednu računicu sa sigurnošću mogu da izvedem. Mene je Senoviti Mediteran promenio, zauvek, jer sam se lično uverio da je filmsko stvaralaštvo okupljeno oko Hrista moguće. I neophodno. Pa bih zato završio kao i dosad sa: „Hristos posredi nas!“
Ja onda mogu samo kao i dosad da odgovorim sa: „I jeste i biće!“
