Pavel Kučinski, Vreme
Među ljudma živi, i nasleđuje se formula: da je o nekim činjenicama „pametnije“ ne misliti. Nasleđuje se ujedno i vanredna sposobnost za to pametno nemišljenje.
Zanimljivo je da u te činjenice dolaze nekoje od najkrupnijih pojava i ideja ovog sveta i života, iz oblasti duše i duha, etike i morala. Između ostalih, činjenica prolaznosti. Prolaznost, kao prirodno načelo, kao tok naše egzistencije, pred nama je, s nama je, u nama je, stalno kao krv i dah. Prolaznost je uslov života koji imamo, podatak za sve što cenimo i volimo; od načina kako ideja o toj činjenici živi u nama, zavisi ono u šta ciljaju napori čoveka: mir, i mudrost, i dobrota čovečanska. Oplemenjena svest o prolaznosti, prolaznost nas, i svega oko nas, to je izvor mira, mudrosti, dobrote. Uvek nam smeta ona surova reč u Evanđelju: Bezumniče, još noćas ti mogu dušu uzeti. Izraz za prolaznost ne bi smeo biti preteći; prolaznost nije katastrofa, ona je stalno stanje. Izraz za prolaznost mora biti skladan i mudar. U našoj talasavoj egzistenciji, talas je i lepota i energija i othod. Božja volja je talas.
Međutim, ništa na svetu nije toliko prazna uzrečica, toliko praznoslovlje, koliko – u razgovorima, tekstovima, savetima, tešenjima – naši stereotipisani i obezličeni izrazi: sve prolazi; ništa nije večno; svemu dolazi kraj; danas jeste, sutra nije; itd. Čuje se to svaki čas, povodom svačega i ničega, sa jednom odvratnom mehaničnošću koja izbacuje svoju parolu slično onim glupim refrenima koji nemaju nikakve veze sa strofom kojoj su dodati.
Sudbine naše su talasi. Talasavo kretanje mišicom i rukom u znak oproštaja pri odlasku, simbol je dubok i divan. Drum vijuga, ruka talasa, čovek se gubi iz vida. Nazidamo kuću, i zatvorimo se u nju, ali kuće su zidane po drumovima. Čovek sedne mirno, prekrsti ruke nepomično, ali po rukama reže prolaznost rezotine kao i po licu. Neka jedna ličnost, sakrivena i nepoznata, promoli kroz prozor ruku, tako je kao da smo joj i lice videli. Prolaznost je identična s nama svakog trenutka, u svakoj crti lika ili ruke. I više je u našem porivu i letu, nego u umoru i padu. Žeđ da se što više uradi, dočekivanje belih zora sa zahuktanim energijama, to je ritam prolaznosti. A melanholija što tako malo možemo da svršimo, lepa je, ima divan osmeh onih koji putuju, odlaze, bore se sa svojim krilima kad god se vežu za jedno mesto, jedno čekanje, jednog čoveka. Kod seljaka, primitivnih, neposrednih, živih više svojim bićem nego pravilima i navikama, čuje se povodom svačega reč: ako Bog da, i vidi pri tom pogled koji prne iz očiju u daljinu.
Mi smo svakog časa drugo i drugde. Dva prijatelja se ne mogu naći dva puta na istom mestu, isti. Prolaznost svira u nas modulacije, takve da presićuju svaku fantaziju. Život je od tih modulacija lep, i jedino od njih dugačak i vijugav… Ali ljudi praznoslove: prolaznost naša, to je strašno; bolje o njoj ne misliti. A o čemu je onda dobro misliti? O životu. Pa mi u svom praznoslovljenju i život zovemo strašnim! I zar je život protivnost prolaženja? Život je sinteza življenja i prolaženja: on je prolaznost, sa spiralastim boravcima oko stanica koje se, redom, ostavljaju. Ko ne misli o prolaznosti, ne misli ni o životu. S razapetim jedrima i krilima se odlazi. S punom čašom života u ruci se prolazi. Muškarci, tako jaki u primitivnom osećanju svog bića, sročili su onu čuvenu i čudesnu omladinsku pesmu, čija strofa počinje rečima Gaudeamus igitur, a svršuje rečima Nos habebit humus.
U mladosti, u kući i u školi, redak je slučaj da nas neko uči misliti o prolaznosti, pravilno, postepeno, hrabro, kao o bitnoj crti naše egzistencije, i svega u njoj. Naprotiv, uče nas kukavički izbegavati tu misao. Počne li neko sam od sebe da razgovara sa živim peskom na kome stoji, plaši ga okolina njim samim kao čovekom u koga je ušao „crv pesimizma“. I bar da ga onda uče da bude dosledan, i da i ne govori o onom o čemu ne misli – ne, navikavaju ga da na pomen prolaznosti uzdahne poznatim lažnim uzdahom, najlažnijim surogatom za tobožnje razumevanje, i da praznoslovi na temu: sudbina, smrt, i, naročito, „moranje“.
Samo nedostatak svakog oplemenjenog razmišljanja o prolaznosti može usaditi, i usađuje u čoveka osećanje kobi, osećanje prolaznosti po „moranju“, dakle po nasilju. To je jedna od najnečovečnijih i najlažnijih ideja od kojih se čovek ikada bojao. Bojati se onoga s čim pevamo i igramo, bdijemo i spavamo.
Kao naše sunce, kao naša mora, i mi svaka dvadeset četiri sata prođemo sintezu svoga bića: ustanemo i legnemo, svanemo i malakšemo, jesmo i nismo. Samim tim što je prolaznost identična s nama, mi moramo nositi u sebi naklonost za liniju ljudske egzistencije; ne može drukčije biti. Divne, mirne slike prolaznosti u prirodi ispunjuju nas jednim emotivnim oduševljenjem za let i odlazak. U te slike dolazi i vizija o čitavim jatima naših savremenika sa kojima tiho slazimo do naših granica. Strindberg, veliki poet u osnovi, završuje scenu, u svojoj drami Sonata duhova, jednom vizijom koja je svedočanstvo lepote odlaska. Mladić kazuje devojci što umire: „Neka ti Bog bude u pomoći na putovanju“, a Strindberg naređuje režiseru da ostvari viziju u punoj lepoti: „Cela soba nestaje.“
Više no po ičemu drugom, po prolaznosti su nam braća i sestre vode i putevi, leptiri i kamičci. Sve talasa i odlazi, u miru i skladu, i nasilja i moranja nigde nema. Čovek prolazi saglasan sa prolaznošću, inače ne bi nikada imao mira. Bodler, koji je, kao toliki pesnici, više puta pisao smrtnost i smrt s pomoću kartonskih strašila, jedared je pogodio reč plemenite misli: O Mort, vieux capitaine, il est temps, levons l’ancre.
U toj oblasti, oblasti misli o našem prolaznom biću, filosofija je, sveukupno, i do danas, jača od poezije: čistija, iskrenija, hrabrija. Poezija, celog sveta, svih vremena, vrvi od poze i teatra; od herojskih smrti za čiju uzvišenost je potreban afekt; i od tužnih smrti slabih bića oko kojih stoji stenjanje ogorčenja, i ori se kletva i protest protiv Boga, koji, naravno, uzvišen kao i smrt, ne odgovara na napade. Liričari i romantičari su dobrim delom oni koji su u čoveku odnegovali ideju o smrti kao o nečem iznenadnom i tuđem i nerazumljivom, i naučili čoveka da prolaznost svoju vezuje za nešto čudovišno katastrofalno, za ceremoniju užasa, pogreb i crve. Proza, manje emotivna i subjektivna i dekorativna od poezije, bliža je filosofiji, i ona je češće u inspiraciji da pokaže da je plemenita saglasnost čoveka sa sudbinom prolaženja izvor estetičkih i etičkih blaga u čoveku. Jedan od najviših primera za to jesu, možda, Turgenjeva Žive mošti. Bolesnica je postala umetnik. Ona vidi lepotu sveta iz lepote rastajanja; rastanak je trenutak dobrih moći čovekovih; rastanci su puni osmeha i apsolutne dobrote. Bolesnica tiho peva.
Od naših liričara sa filosofskom predispozicijom, ponajgore i ponajbolje o smrti pisao je, možda, Kranjčević. Šteta što ni on, kao ni toliki drugi naši pesnici, nije po svemu, unutrašnjem životu i kulturi, dublje utonuo u Jedno, Jedno u smislu filosofskom i religioznom. Ovako, buntovničio je po religiji uzaludno; napisao onaj romantični vacarme o groblju („Groblje na umoru“); ali, ujedno je i tvorac, i to u istoj pesmi, ona dva reda savršene istine i lepote poetske i filosofske:
Pa umire onda sama… mre nečujno, slatko, lako.
Od serafskog tiše perja, kad se krilom Bogu klanja.
Velika poezija stoicizma, to još čeka na svoj red u modernoj poeziji. Stoicizam je za vreme renesansa već imao jednu obnovu, ali opet u smislu filosofije. Bilo bi vreme da ustane u obliku poezije: slobodan od skepse antičke, slobodan od teatra romantičara, oplemenjen tihom poezijom rastanaka od kojih nam je sastavljen život.
Veliki je regulator, i melem, oplemenjena ideja o prolaznosti, u životu svakidašnjice, punom intriga, raspre, nepravdi, lišavanja. Čovek koji oseća kako sve ide svakog časa, ne može biti toliko zaplašen, uvređen, ili unesrećen da bi zaboravio da su i onaj i ono što plaše i bol prouzrokuju, prolazni, da prolaze i neprijatelj i njegov udarac još dok se obaraju. Još dok računaju kako će pasti i udariti, razmak se menja, prolaze i dželat i žrtva i buzdovan, razmiču se, idu svaki svojim putem, dalje. Nema pakosti, nema osvete, nema udarca, nema kazne, nema rata, koji bi ono bili, i ono mogli, što su mašta, volja i želja, ili račun zamislili. Plan je nacrtan i ispisan, zamisao o razorenju nečije sudbine zapečaćena u mašti. Vidimo, sa užasom, kako se juriš primiče – ali odjedared, iz svega toga nam mahne talasavi pokret ruke koja odlazi, znak rastanka, od namere, ljudi i sveta. Qui tu ut timeas a mortali homine: Hodie est, et cras non comparet… Misao o prolaznosti utoljuje gnjev, blaži pogled, razvedrava pesimistička nastrojenja. A mogla bi rešavati sporove čitavih naroda.
Sa kule na rtu norveške obale gledali smo, jednog jutra, pučinu nemirnog mora, i nad pučinom nekoliko morskih ptica u strasnom letu. Dve gorostasne i divne sile, u pokretu: sila mora i sila krila; jurile su vode, i ptice, putanjom prolaznosti u svoj dovršetak. More je bilo podeljeno na dve uzljuljane ali bolesno teške i u mestu gibane površine, koje su drhtale, nadimale se i provaljivale se u sebe, kao tečnost koju u zatvorenom kotlu nadima i vitla oganj ispod kotla. Između te dve mutno maslinaste površine, izriven krivudav beo put. A po njemu, široki i kao brodovi dugi talasi, polegli zariveno, kako treba za brzo plovljenje, valjaju i odlaze brzinom nepovrata. Stavanger i njegova kula ih više videti neće. Pene raspletene se gone po njima, i draže ih na još silnije hitanje. Belom putu nigde kraja, sili koja je nagla da nosi nigde smetnje… Između vode i tamnog neba, drugo putovanje i odlaženje. Ukošene do uspravnosti, krute i oštre kao nož, četiri ptice, sa burom u krilima, u poznatoj predsmrtnoj liniji, piruju svoj veliki let, i sa munjama brzine u sebi prestižu talase, i ostavljaju Stavanger i kulu, gradove i planine, gnezda i domove.
Uđoše nam u dušu taj kas vodenih hatova, i taj let morskih ptica; i ostala u nama zavazda lepota od izmirenja sa sudbinama talasavim, ljubav za život naš koji ne bi bio naš kad bi znao za vraćanje.
Izvor: Isidora Sekulić, Stopama Hristovim, Beograd: Otačnik, 2019, str. 97-102.
