А подучаваше [Исус] у једној синагоги суботом. И гле, беше онде жена која имађаше духа немоћи осамнаест година, и беше згрчена, и не могаше се никако усправити. А кад је виде Исус, призва је и рече јој: Жено, ослобођена си од своје немоћи. И стави на њу руке, и [она] се одмах исправи, и слављаше Бога. А старешина синагоге, негодујући што је Исус исцели у суботу, одговоривши рече народу: Шест је дана у које треба радити. У ове [дане] дакле долазите те се лечите, а не у дан суботњи. А Господ му одговори и рече: Лицемеру, не одрешује ли сваки од вас у суботу својега вола или магарца од јасала и води [га] да га напоји? А ову, кћер Авраамову, коју сатана свеза [пре] већ осамнаест година, не требаше ли одрешити од ове свезе у дан суботњи? И док он ово говораше стиђаху се сви који му се противљаху. А сав народ радоваше се због свих славних дела што их он чињаше.
Пре ове епизоде са болесном женом, Исус се одбранио од заједљивих оптужби фарисеја и писмознанаца (11, 37–54), чланова верске елите, а потом упозорио своје ученике на фарисејско лицемерје. Овде је његов противник такође члан верске елите – старешина синагоге, кога он такође означава као лицемерног. Ова епизода (коју је забележио само Лука) слична је оној са човеком који је имао осушену руку (Лк 6, 6–11 = Мк 3, 1–6) и оној са човеком који је боловао од водене болести (Лк 14, 1–6). У свим овим случајевима Исус исцељује у суботу и у сваком од њих управо због тога му се супротстављају верске вође.
Исус је имао обичај да посећује богослужења у синагоги а често је био позиван и да проповеда, тј. да поучава. Тако је подучавао и овог пута када је ту била једна жена која је већ осамнаест година боловала од некакве слабости – Лука каже: „имала је духа слабости [или немоћи]“. Исус вели да је њено стање било последица деловања сатане, мада се њено излечење овде не описује као изгоњење нечистих сила, тј. као егзорцизам. Та врста слабости од које је она патила манифестовала се тако што је била савијена и згрчена, тако да су јој вероватно и унутрашњи органи били угрожени, а није могла ни подићи главу како би општила с људима гледајући их у очи, тако да је и њен друштвени статус тиме био угрожен.
Метафорички – њена физичка усмереност према земљи представљала је настојање сатане да оне које свеже држи усмерене искључиво на овај земаљски свет, и да им не допусти да подигну главу ка небу, тј. ка Богу. Према св. Августину, целокупан људски род је у неку руку био у положају ове жене – ђаво је са својим анђелима савио ка земљи душе људских бића, којима не преостаје ништа друго него да чекају свог избавитеља.
У синагогу је ова жена дошла због богослужења, а не због исцељења, што се види из тога што није она била та која је пришла Исусу нити је ишта затражила од њега. Он је био тај који је позвао њу, чим ју је угледао. А угледао ју је јер је хтео да јој помогне. Врло је вероватно да се она, стидећи се свог изгледа, крила негде у сенци гомиле желећи да прође незапажено. Али Исус, који је и дошао ради таквих, први јој се обрати, позвао ју је и, уопште не помињући њену веру (као предуслов исцељења), само јој је рекао: Ослобођена си од своје немоћи. У ствари употребио је глагол (ἀπολέλυσαι) који значи: разрешена си, одрешена си, што упућује на то да ју је неко (према Исусу – сатана) био свезао. Али сада ју је Исус развезао. И положио је руке на њу. Руке су се обично полагале као пратећи део молитве, али се овде не помиње никаква молитва. А приликом истеривања злих духова Исус по правилу није полагао руке на те болеснике. У овом случају болесница је оздравила истог часа када јој је Исус рекао да је развезана и одлобођена, а усправила се чим је он положио своје исцељујуће руке на њу.
Видевши све што се збило, старешина синагоге протестује и пребацује Исусу, али му се не обраћа директно нити га директно прекорава, можда и зато што је већ био чуо да је Исус у многим расправама надговорио друге верске вође када су га они директно прозивали. Он не прекорава ни ову жену, која уосталом није ни тражила да буде излечена. Уместо тога он се обраћа сакупљеном народу, прекоравајући тако и Исуса и жену индиректно. Наравно он се притом ослања на четврту Божију заповест (Излазак 20, 8–11; Понз 5, 12–15) која забрањује да се суботом ради. А суботом је било забрањено радити не само Јудејцима, него и њиховим робовима па чак и њиховим домаћим животињама. Шта тачно значи „радити“ суботом, био је предмет непрестане расправе међу рабинима, који су установљавали разноразна правила не би ли субота била поштована на најбољи начин. Понашање Јевреја и иначе је било одређено понајвише 1. поштовањем суботе и 2. правилима исхране. Исус је кршио и једно и друго.
Аргумент старешине синагоге против овог исцељења заснивао се на томе што је ова жена боловала дуги низ година, није дакле била акутно болесна, нити јој је живот одједном био у опасности. Закони о суботи су забрањивали чак и да се путује суботом, тако да су и она и Исус морали остати у том месту све до сутрашњег дана. Сврха суботе била је да се поштује Бог, па зашто га онда Исус није могао поштовати целог суботњег дана и излечити је чим субота прође? На први поглед питање је сасвим на месту. Да је исцељење било одложено само неколико сати, и субота би била поштована и жена би била излечена. Два у један. Ово је јак аргумент једног верског вође задуженог за исправно поступања верника. Да је у питању био некакав глупан или подлац, аргумент би изгубио на тежини. Но, овај старешина је заузимао одговорно место и трудио се да подржава оно што је сматрао светим. Међутим, оно што он није схватао јесте да је и чин самилости свети чин.
Исус га на речима није поштедео, али исто тако на речима није поштедео ни Марту ни Петра па ни сопствену мајку. То што Исус некога прекорева не мора одмах да значи да је тај нитков. Али значи да такав обично (барем у том тренутку) не разуме неке од најважнијих ствари. Да не разуме неке безначајне ствари, Исус се не би ни мешао. Тако нпр. Марта није разумела да спремити вечеру Исусу, иако је вредно сваког поштовања, ипак није најбољи начин (па и за њу саму најблаготворнији) на који је Син човечији могао бити дочекан. Петар, пак, није схватао да Исус мора умрети ако људима жели отворити врата Царства небескога. Док Марија није разумела да Исус на свадби није био присутан како би госте снабдевао вином. Тако и овај старешина синагоге не разуме да је за Исуса субота дан Господњи у смислу да је то дан спасења. Зато је сваки чин самилости и човекољубља показан у суботу, не само дозвољен, него и пожељан. Такво делање и јесте оно што суботу чини суботом – даном Господње самилости и спасења.
Рекао сам да је Исус кршио и јудејска правила исхране и јудејско светковање суботе. Али он то није чинио деструктивно. Као некакав бунтовник без разлога. Као рушитељ устаљених норми да би због тога био запажен и дошао у први план. Напротив. Исус је поштовао све богомуспостављене норме, законе и правила као и сваки Јудејац. Уопште узевши, поштовање добро успостављених образаца одувек је служило здравом функционисању заједнице, мирном суживоту и међусобном поштовању. Али постоје и моменти када поштовање правила постаје контрапродуктивно. А то је онда када се заборави њихов изворни смисао и настави да се поштује само слово а не и дух закона.
Поштовање суботе (у хришћанском свету – недеље) на начин на који је, према саветима верских вођа, она по правилу поштована – чисто формалним придржавањем огромног броја често бесмислених правила, одавно је почело да личи на сујеверје (тако нпр. у Талмуду налазимо правила за извођење животиња (на појило) суботом: магарац је могао изаћи са својим товарним седлом ако је био везан пре суботе, али не и са звоном или јармом; камила је могла изаћи са уларом, али не са крпом везаном за реп (обично ради идентификовања); низ камила се могао водити ако водич узме све уларе у руку и не уврће их, али нису смеле да буду везане једна за другу, и тако редом странице и странице).
Ово је само један од примера окоштавања традиције када она престаје да буде чувар истинских вредности и изокреће се у заговарање чисто спољашњих регула које се држе по сваку цену, па чак и науштрб добробити наших ближњих (као што је то било у случају болесне жене у данашњем јеванђељу). У таквим и само у таквим ситуацијама Исус је бескомпромисно кршио таква правила управо зато да би сачувао њихов првобитни дух, њихов унутрашњи смисао. Уосталом, како је умесно приметио св. Августин, нико до давалац Закона не може бити његов аутентични учитељ или тумач. Зато за њега правила, иако по себи и добра и пожељна, нису важила апсолутно. Дух Сина Божијег који је некада давно свом народу дао закон и правила како би их извео на прави пут, а то је онај уски пут који води ка њему, сада када су они изврнули њихов смисао, тај исти Дух ствара друга правила, можда формално различита од дотадашњих али суштински верна Божијој намери да свој народ приводи себи и тако га избавља од замки његовог највећег непријатеља – ђавола. Исус правила крши у складу са духом, а не словом, закона. Чини се да је његово становиште било да нам постојање правила и закона не намеће само обавезу да их испуњавамо, него исто тако сугерише и обавезу да их одговорно проучавамо и анализирамо трагајући за њиховим дубљим смислом који треба успоставити новим правилима када се стара исувише удаље од њега.
А дубљи смисао правила о забрани рада код Јудејаца суботом (а у хришћанској цркви –недељом) био је у хуманом гесту да се робовима и домаћим животињама пружи дан предаха, а не да се искоришћавају до последњег атома снаге. А људи да тај дан посвете Богу, а то не значи само да буду један сат на богослужењу а да све остало време тог дана могу глуварити само да нешто не би радили (и тиме згрешили), него значи да га посвете Богу на најразличитије начине, од којих је богослужење само један. А други би могао бити овај који показује Исус – учинити суботу (код хришћана – недељу) даном Божије милости тако што ћемо помоћи неком невољнику како год најбоље можемо. Не очекује се од нас баш да га излечимо од дводеценијске згрбљености (тамо где су и лекари дигли од њега руке), али бисмо могли таквог, или било кога другог потребитог, макар нахранити, оденути или барем саслушати његову муку и пружити му реч утехе. Јер, утеха је понекад драгоценија од хране. И шта год да тог дана учинимо што би Богу могло бити мило, ми смо тиме поштовали Бога и тај дан учинили благим даном. Јер Бог нас на тај дан одмара од световних, а не од светих дела, умесно је приметио св. Амброзије Милански.
Зато Исус одговара овом старешини аргументом ad hominem: Лицемеру (у неким рукописима у множини – лицемери, подразумевајући све који размишљају попут њега). А његово лицемерје се састојало прво у томе што се обратио сакупљеном мноштву док је у ствари индиректно прекоравао Исуса. А потом и у недоследности коју ће Исус јасно показати (мада су св. Јован Златоусти, св. Кирило Александријски и св. Тома Аквински веровали да њега није бринуло то што се крши субота, него то што се прославља Исус; њега је изједала завист и он би радије гледао како се јадна жена повија до земље попут животиње, него што види како се Исус прославља зато што ју је излечио). Било како било, старешина синагоге је чврсто веровао да јудејски Закон (Тора) дозвољава да се суботом помаже животињама, али не и људима. Он је веровао да је у суботу прихватљиво одвезати животињу која је била свезана (нпр. у јарам) неколико сати (овде је употребљен глагол истог корена као и при одвезивању оне жене), али не и жену (или мушкарца – свеједно) која је била свезана болешћу (или сатаном) целих осамнаест година. Због чега је св. Бид Пречасни приметио да би старешина синагоге сасвим мирно одложио лечење људског бића да би се побринуо за стоку: по њему је било побожно у суботу ослободити стега животињу, али не и људско биће. Његово становиште је пример поштовања слова закона, али не и његовог духа, тј. дубљег смисла. Могло би се чак рећи и да је поштовање Торе на овакав начин било равно изругивању Богу и његовој основној намери приликом давања овог закона.
На Исусу је било да на то укаже и он је то и учинио. Уверен да Бог у патњи као таквој не види никакву врлину он овако болно и понижавајуће стање ове жене схвата као облик „ропства“ од којег она треба да буде ослобођена. Овим Исус скреће пажњу на дехуманизујућу природу патње, јер она не укључује само физички бол (као да је и то мало), него и сав друштвени презир, све у животу изгубљене прилике као и отуђеност. Он је показао да ослобађање ове жене од тешке болести не само да није кршење закона о суботи, него је, напротив, у складу са његовом изворном намером, те да зато увећава а не умањује поштовање суботе. Зато је св. Иринеј Лионски могао рећи да Исус, лечећи болесника у суботу, није поступао против закона, него управо у складу са њим. Означавајући ову жену као „кћер Авраамову“ (израз који се у целокупној Библији Старог и Новог Завета јавља само на овом месту, а који сигурно није означавао само то да је она Јеврејка) Исус аргументује „од мањег ка већем“: Ако је суботом дозвољено одвезати вола или магарца, утолико више мора бити дозвољено одрешити кћер Авраамову (а самим тим и свако људско биће) које је сатана свезао. Исус ту користи јак израз (δεῖ) требало би, ваљало би, штавише: морало би. „Кћер Авраамову“ свезао је и тиранише је сатана. А сатана „би морао“ бити поражен. Зато, показати самилост суботом – свети је чин. Поразити сатану суботом – свети је чин. Уосталом, субота је изворно била замишљена као дан радости и прослављања Бога (зато што је Бог створио прекрасни свет). А верске вође Израела су је, мало по мало, претвориле у дан застрашивања верника у коме су се они целог дана бринули да у неком од детаља (на које им је непрестано скретана пажња) не погреше и тиме се не огреше о Бога.
Када је ово гласно растумачио изневши непобитну аргументацију за своје становиште и за своје поступке, присутни народ се обрадовао, а његови противници су били постиђени. Многи међу присутнима су се лако могли идентификовати са оном женом, јер су, из овог или оног разлога, добро знали шта значи патити. Зато су се и обрадовали њеном оздрављењу, али и нелагоди уображених верских вођа. Можемо само замислити бес према Исусу који је у њима тињао. У том тренутку они му се нису могли осветити, али њихово време ће доћи. Исус је то добро знао и на то често упозоравао своје ученике, али га то није могло спречити да нам ка спасењу прокрчи нови пут. Не дајмо ни да нâс ишта спречи да храбро идемо њиме.
Амин!
