A podučavaše [Isus] u jednoj sinagogi subotom. I gle, beše onde žena koja imađaše duha nemoći osamnaest godina, i beše zgrčena, i ne mogaše se nikako uspraviti. A kad je vide Isus, prizva je i reče joj: Ženo, oslobođena si od svoje nemoći. I stavi na nju ruke, i [ona] se odmah ispravi, i slavljaše Boga. A starešina sinagoge, negodujući što je Isus isceli u subotu, odgovorivši reče narodu: Šest je dana u koje treba raditi. U ove [dane] dakle dolazite te se lečite, a ne u dan subotnji. A Gospod mu odgovori i reče: Licemeru, ne odrešuje li svaki od vas u subotu svojega vola ili magarca od jasala i vodi [ga] da ga napoji? A ovu, kćer Avraamovu, koju satana sveza [pre] već osamnaest godina, ne trebaše li odrešiti od ove sveze u dan subotnji? I dok on ovo govoraše stiđahu se svi koji mu se protivljahu. A sav narod radovaše se zbog svih slavnih dela što ih on činjaše.
Pre ove epizode sa bolesnom ženom, Isus se odbranio od zajedljivih optužbi fariseja i pismoznanaca (11, 37–54), članova verske elite, a potom upozorio svoje učenike na farisejsko licemerje. Ovde je njegov protivnik takođe član verske elite – starešina sinagoge, koga on takođe označava kao licemernog. Ova epizoda (koju je zabeležio samo Luka) slična je onoj sa čovekom koji je imao osušenu ruku (Lk 6, 6–11 = Mk 3, 1–6) i onoj sa čovekom koji je bolovao od vodene bolesti (Lk 14, 1–6). U svim ovim slučajevima Isus isceljuje u subotu i u svakom od njih upravo zbog toga mu se suprotstavljaju verske vođe.
Isus je imao običaj da posećuje bogosluženja u sinagogi a često je bio pozivan i da propoveda, tj. da poučava. Tako je podučavao i ovog puta kada je tu bila jedna žena koja je već osamnaest godina bolovala od nekakve slabosti – Luka kaže: „imala je duha slabosti [ili nemoći]“. Isus veli da je njeno stanje bilo posledica delovanja satane, mada se njeno izlečenje ovde ne opisuje kao izgonjenje nečistih sila, tj. kao egzorcizam. Ta vrsta slabosti od koje je ona patila manifestovala se tako što je bila savijena i zgrčena, tako da su joj verovatno i unutrašnji organi bili ugroženi, a nije mogla ni podići glavu kako bi opštila s ljudima gledajući ih u oči, tako da je i njen društveni status time bio ugrožen.
Metaforički – njena fizička usmerenost prema zemlji predstavljala je nastojanje satane da one koje sveže drži usmerene isključivo na ovaj zemaljski svet, i da im ne dopusti da podignu glavu ka nebu, tj. ka Bogu. Prema sv. Avgustinu, celokupan ljudski rod je u neku ruku bio u položaju ove žene – đavo je sa svojim anđelima savio ka zemlji duše ljudskih bića, kojima ne preostaje ništa drugo nego da čekaju svog izbavitelja.
U sinagogu je ova žena došla zbog bogosluženja, a ne zbog isceljenja, što se vidi iz toga što nije ona bila ta koja je prišla Isusu niti je išta zatražila od njega. On je bio taj koji je pozvao nju, čim ju je ugledao. A ugledao ju je jer je hteo da joj pomogne. Vrlo je verovatno da se ona, stideći se svog izgleda, krila negde u senci gomile želeći da prođe nezapaženo. Ali Isus, koji je i došao radi takvih, prvi joj se obrati, pozvao ju je i, uopšte ne pominjući njenu veru (kao preduslov isceljenja), samo joj je rekao: Oslobođena si od svoje nemoći. U stvari upotrebio je glagol (ἀπολέλυσαι) koji znači: razrešena si, odrešena si, što upućuje na to da ju je neko (prema Isusu – satana) bio svezao. Ali sada ju je Isus razvezao. I položio je ruke na nju. Ruke su se obično polagale kao prateći deo molitve, ali se ovde ne pominje nikakva molitva. A prilikom isterivanja zlih duhova Isus po pravilu nije polagao ruke na te bolesnike. U ovom slučaju bolesnica je ozdravila istog časa kada joj je Isus rekao da je razvezana i odlobođena, a uspravila se čim je on položio svoje isceljujuće ruke na nju.
Videvši sve što se zbilo, starešina sinagoge protestuje i prebacuje Isusu, ali mu se ne obraća direktno niti ga direktno prekorava, možda i zato što je već bio čuo da je Isus u mnogim raspravama nadgovorio druge verske vođe kada su ga oni direktno prozivali. On ne prekorava ni ovu ženu, koja uostalom nije ni tražila da bude izlečena. Umesto toga on se obraća sakupljenom narodu, prekoravajući tako i Isusa i ženu indirektno. Naravno on se pritom oslanja na četvrtu Božiju zapovest (Izlazak 20, 8–11; Ponz 5, 12–15) koja zabranjuje da se subotom radi. A subotom je bilo zabranjeno raditi ne samo Judejcima, nego i njihovim robovima pa čak i njihovim domaćim životinjama. Šta tačno znači „raditi“ subotom, bio je predmet neprestane rasprave među rabinima, koji su ustanovljavali raznorazna pravila ne bi li subota bila poštovana na najbolji način. Ponašanje Jevreja i inače je bilo određeno ponajviše 1. poštovanjem subote i 2. pravilima ishrane. Isus je kršio i jedno i drugo.
Argument starešine sinagoge protiv ovog isceljenja zasnivao se na tome što je ova žena bolovala dugi niz godina, nije dakle bila akutno bolesna, niti joj je život odjednom bio u opasnosti. Zakoni o suboti su zabranjivali čak i da se putuje subotom, tako da su i ona i Isus morali ostati u tom mestu sve do sutrašnjeg dana. Svrha subote bila je da se poštuje Bog, pa zašto ga onda Isus nije mogao poštovati celog subotnjeg dana i izlečiti je čim subota prođe? Na prvi pogled pitanje je sasvim na mestu. Da je isceljenje bilo odloženo samo nekoliko sati, i subota bi bila poštovana i žena bi bila izlečena. Dva u jedan. Ovo je jak argument jednog verskog vođe zaduženog za ispravno postupanja vernika. Da je u pitanju bio nekakav glupan ili podlac, argument bi izgubio na težini. No, ovaj starešina je zauzimao odgovorno mesto i trudio se da podržava ono što je smatrao svetim. Međutim, ono što on nije shvatao jeste da je i čin samilosti sveti čin.
Isus ga na rečima nije poštedeo, ali isto tako na rečima nije poštedeo ni Martu ni Petra pa ni sopstvenu majku. To što Isus nekoga prekoreva ne mora odmah da znači da je taj nitkov. Ali znači da takav obično (barem u tom trenutku) ne razume neke od najvažnijih stvari. Da ne razume neke beznačajne stvari, Isus se ne bi ni mešao. Tako npr. Marta nije razumela da spremiti večeru Isusu, iako je vredno svakog poštovanja, ipak nije najbolji način (pa i za nju samu najblagotvorniji) na koji je Sin čovečiji mogao biti dočekan. Petar, pak, nije shvatao da Isus mora umreti ako ljudima želi otvoriti vrata Carstva nebeskoga. Dok Marija nije razumela da Isus na svadbi nije bio prisutan kako bi goste snabdevao vinom. Tako i ovaj starešina sinagoge ne razume da je za Isusa subota dan Gospodnji u smislu da je to dan spasenja. Zato je svaki čin samilosti i čovekoljublja pokazan u subotu, ne samo dozvoljen, nego i poželjan. Takvo delanje i jeste ono što subotu čini subotom – danom Gospodnje samilosti i spasenja.
Rekao sam da je Isus kršio i judejska pravila ishrane i judejsko svetkovanje subote. Ali on to nije činio destruktivno. Kao nekakav buntovnik bez razloga. Kao rušitelj ustaljenih normi da bi zbog toga bio zapažen i došao u prvi plan. Naprotiv. Isus je poštovao sve bogomuspostavljene norme, zakone i pravila kao i svaki Judejac. Uopšte uzevši, poštovanje dobro uspostavljenih obrazaca oduvek je služilo zdravom funkcionisanju zajednice, mirnom suživotu i međusobnom poštovanju. Ali postoje i momenti kada poštovanje pravila postaje kontraproduktivno. A to je onda kada se zaboravi njihov izvorni smisao i nastavi da se poštuje samo slovo a ne i duh zakona.
Poštovanje subote (u hrišćanskom svetu – nedelje) na način na koji je, prema savetima verskih vođa, ona po pravilu poštovana – čisto formalnim pridržavanjem ogromnog broja često besmislenih pravila, odavno je počelo da liči na sujeverje (tako npr. u Talmudu nalazimo pravila za izvođenje životinja (na pojilo) subotom: magarac je mogao izaći sa svojim tovarnim sedlom ako je bio vezan pre subote, ali ne i sa zvonom ili jarmom; kamila je mogla izaći sa ularom, ali ne sa krpom vezanom za rep (obično radi identifikovanja); niz kamila se mogao voditi ako vodič uzme sve ulare u ruku i ne uvrće ih, ali nisu smele da budu vezane jedna za drugu, i tako redom stranice i stranice).
Ovo je samo jedan od primera okoštavanja tradicije kada ona prestaje da bude čuvar istinskih vrednosti i izokreće se u zagovaranje čisto spoljašnjih regula koje se drže po svaku cenu, pa čak i nauštrb dobrobiti naših bližnjih (kao što je to bilo u slučaju bolesne žene u današnjem jevanđelju). U takvim i samo u takvim situacijama Isus je beskompromisno kršio takva pravila upravo zato da bi sačuvao njihov prvobitni duh, njihov unutrašnji smisao. Uostalom, kako je umesno primetio sv. Avgustin, niko do davalac Zakona ne može biti njegov autentični učitelj ili tumač. Zato za njega pravila, iako po sebi i dobra i poželjna, nisu važila apsolutno. Duh Sina Božijeg koji je nekada davno svom narodu dao zakon i pravila kako bi ih izveo na pravi put, a to je onaj uski put koji vodi ka njemu, sada kada su oni izvrnuli njihov smisao, taj isti Duh stvara druga pravila, možda formalno različita od dotadašnjih ali suštinski verna Božijoj nameri da svoj narod privodi sebi i tako ga izbavlja od zamki njegovog najvećeg neprijatelja – đavola. Isus pravila krši u skladu sa duhom, a ne slovom, zakona. Čini se da je njegovo stanovište bilo da nam postojanje pravila i zakona ne nameće samo obavezu da ih ispunjavamo, nego isto tako sugeriše i obavezu da ih odgovorno proučavamo i analiziramo tragajući za njihovim dubljim smislom koji treba uspostaviti novim pravilima kada se stara isuviše udalje od njega.
A dublji smisao pravila o zabrani rada kod Judejaca subotom (a u hrišćanskoj crkvi –nedeljom) bio je u humanom gestu da se robovima i domaćim životinjama pruži dan predaha, a ne da se iskorišćavaju do poslednjeg atoma snage. A ljudi da taj dan posvete Bogu, a to ne znači samo da budu jedan sat na bogosluženju a da sve ostalo vreme tog dana mogu gluvariti samo da nešto ne bi radili (i time zgrešili), nego znači da ga posvete Bogu na najrazličitije načine, od kojih je bogosluženje samo jedan. A drugi bi mogao biti ovaj koji pokazuje Isus – učiniti subotu (kod hrišćana – nedelju) danom Božije milosti tako što ćemo pomoći nekom nevoljniku kako god najbolje možemo. Ne očekuje se od nas baš da ga izlečimo od dvodecenijske zgrbljenosti (tamo gde su i lekari digli od njega ruke), ali bismo mogli takvog, ili bilo koga drugog potrebitog, makar nahraniti, odenuti ili barem saslušati njegovu muku i pružiti mu reč utehe. Jer, uteha je ponekad dragocenija od hrane. I šta god da tog dana učinimo što bi Bogu moglo biti milo, mi smo time poštovali Boga i taj dan učinili blagim danom. Jer Bog nas na taj dan odmara od svetovnih, a ne od svetih dela, umesno je primetio sv. Ambrozije Milanski.
Zato Isus odgovara ovom starešini argumentom ad hominem: Licemeru (u nekim rukopisima u množini – licemeri, podrazumevajući sve koji razmišljaju poput njega). A njegovo licemerje se sastojalo prvo u tome što se obratio sakupljenom mnoštvu dok je u stvari indirektno prekoravao Isusa. A potom i u nedoslednosti koju će Isus jasno pokazati (mada su sv. Jovan Zlatousti, sv. Kirilo Aleksandrijski i sv. Toma Akvinski verovali da njega nije brinulo to što se krši subota, nego to što se proslavlja Isus; njega je izjedala zavist i on bi radije gledao kako se jadna žena povija do zemlje poput životinje, nego što vidi kako se Isus proslavlja zato što ju je izlečio). Bilo kako bilo, starešina sinagoge je čvrsto verovao da judejski Zakon (Tora) dozvoljava da se subotom pomaže životinjama, ali ne i ljudima. On je verovao da je u subotu prihvatljivo odvezati životinju koja je bila svezana (npr. u jaram) nekoliko sati (ovde je upotrebljen glagol istog korena kao i pri odvezivanju one žene), ali ne i ženu (ili muškarca – svejedno) koja je bila svezana bolešću (ili satanom) celih osamnaest godina. Zbog čega je sv. Bid Prečasni primetio da bi starešina sinagoge sasvim mirno odložio lečenje ljudskog bića da bi se pobrinuo za stoku: po njemu je bilo pobožno u subotu osloboditi stega životinju, ali ne i ljudsko biće. Njegovo stanovište je primer poštovanja slova zakona, ali ne i njegovog duha, tj. dubljeg smisla. Moglo bi se čak reći i da je poštovanje Tore na ovakav način bilo ravno izrugivanju Bogu i njegovoj osnovnoj nameri prilikom davanja ovog zakona.
Na Isusu je bilo da na to ukaže i on je to i učinio. Uveren da Bog u patnji kao takvoj ne vidi nikakvu vrlinu on ovako bolno i ponižavajuće stanje ove žene shvata kao oblik „ropstva“ od kojeg ona treba da bude oslobođena. Ovim Isus skreće pažnju na dehumanizujuću prirodu patnje, jer ona ne uključuje samo fizički bol (kao da je i to malo), nego i sav društveni prezir, sve u životu izgubljene prilike kao i otuđenost. On je pokazao da oslobađanje ove žene od teške bolesti ne samo da nije kršenje zakona o suboti, nego je, naprotiv, u skladu sa njegovom izvornom namerom, te da zato uvećava a ne umanjuje poštovanje subote. Zato je sv. Irinej Lionski mogao reći da Isus, lečeći bolesnika u subotu, nije postupao protiv zakona, nego upravo u skladu sa njim. Označavajući ovu ženu kao „kćer Avraamovu“ (izraz koji se u celokupnoj Bibliji Starog i Novog Zaveta javlja samo na ovom mestu, a koji sigurno nije označavao samo to da je ona Jevrejka) Isus argumentuje „od manjeg ka većem“: Ako je subotom dozvoljeno odvezati vola ili magarca, utoliko više mora biti dozvoljeno odrešiti kćer Avraamovu (a samim tim i svako ljudsko biće) koje je satana svezao. Isus tu koristi jak izraz (δεῖ) trebalo bi, valjalo bi, štaviše: moralo bi. „Kćer Avraamovu“ svezao je i tiraniše je satana. A satana „bi morao“ biti poražen. Zato, pokazati samilost subotom – sveti je čin. Poraziti satanu subotom – sveti je čin. Uostalom, subota je izvorno bila zamišljena kao dan radosti i proslavljanja Boga (zato što je Bog stvorio prekrasni svet). A verske vođe Izraela su je, malo po malo, pretvorile u dan zastrašivanja vernika u kome su se oni celog dana brinuli da u nekom od detalja (na koje im je neprestano skretana pažnja) ne pogreše i time se ne ogreše o Boga.
Kada je ovo glasno rastumačio iznevši nepobitnu argumentaciju za svoje stanovište i za svoje postupke, prisutni narod se obradovao, a njegovi protivnici su bili postiđeni. Mnogi među prisutnima su se lako mogli identifikovati sa onom ženom, jer su, iz ovog ili onog razloga, dobro znali šta znači patiti. Zato su se i obradovali njenom ozdravljenju, ali i nelagodi uobraženih verskih vođa. Možemo samo zamisliti bes prema Isusu koji je u njima tinjao. U tom trenutku oni mu se nisu mogli osvetiti, ali njihovo vreme će doći. Isus je to dobro znao i na to često upozoravao svoje učenike, ali ga to nije moglo sprečiti da nam ka spasenju prokrči novi put. Ne dajmo ni da nâs išta spreči da hrabro idemo njime.
Amin!
