Dok smo u svetu uvek će sa nama, za nama i ispred nas biti neki krajevi. Kraj postoji tamo gde postoje prostor i vreme, jer svaki prostorni i vremenski odsečak imaju neki (svoj) kraj. Taj kraj može biti samo prekid u nekom toku ili procesu koji će se jednom (možda) nastaviti ili produžiti, a može biti i kraj koji ukida sve ono što je bilo pre njega ili čitav jedan egzistencijalni tok briše iz postojanja. Kraj može biti ispunjenje, ali i zaborav.
Kraj može biti i najava nekog novog početka ili novi početak sam. Hrišćanin ne može a da ne veruje u kraj, u egzistencijalnu važnost kraja, kako na ličnom, tako i na kosmičkom nivou. Za njega je kraj uvek tu, kako bi osmislio svoj život u privremenosti. Ako pomisli da kraja nema, poverovaće u jedan mučan beskraj palosti, koji možda može da odlaže telesnu smrt gotovo u beskonačnost, ali koji nas svakako neće osloboditi od tereta strasti, i koji će nas sve dublje ukopavati u blato i prašinu palog sveta, dok ne budemo bili primorani da osetimo svu njegovu poraznu težinu. I dok samo ne zavapimo za krajem – kao vatrom koja će nas pročistiti, ili okretanjem zavrtnja, kojim bi sve počeli iz početka.
Ovo je epoha, naročito ovih poslednjih meseci, u kojoj se toliko govori o kraju, i to kraju kao apokalipsi, svetovnoj ili duhovnoj, sa ili bez iskupljenja i preobraženja, već ko u šta veruje ili ne veruje. Lični zamor zbog tereta masovne anonimnosti, atomizacije i predugo potiskivani strah od smrti (zaborav smrti) projektuje se na planetarnu, kosmičku i istorijsku ravan, prizivajući nekog „boga iz sprave“ koji će omogućiti predah ili u trenutku usmeriti tok istorije u drugom pravcu, koji će rasteretiti teret naše onemoćale odgovornosti. Govori se mnogo o ogrezlosti sveta u sve moguće poroke, ali ima se utisak da većina i tom svetu ne vidi sebe nego uvek nekog drugog. Vatri očišćenja trebalo bi da se nada samo onoj koji je vidi kao neophodnu najpre za sebe a ne za druge, a novom „okretaju zavrtnja“ onaj koji je sačuvao dovoljno snaga „za život sveta“, onaj život bez kraja a posle kraja, za rast iz slave u slavu. A to je ponekad teže čak i zamisliti a kamoli mu se nadati, teže od svake uspavljujuće melanholije smrti i truljenja kojoj smo se toliko navikli u ovom svetu.
Kraj kao kraj sveta je do sada obično podrazumevao kraj sveta koji poznajemo, odnosno neke od njegovih faza, kraj ili promenu dominantnog vrednosno-idejnog modela na osnovu kog su ljudi, kroz procese socijalizacije i kulturizacije, urastali u taj svet. Promena simboličkog i institucionalnog poretka zaista vrlo lako može da se učini kao kraj sveta kao takvog, i to je verovatno neizbežno u našim malim životima. Ali onaj ko bi hteo da se nazove hrišćaninom morao bi više od toga, znajući da je kraj tu-samo-što-nije, ali i da „niko ne zna časa“. Da je ovde samo gost, ali i da to ne znači da svojim lažno revniteljskim strastima treba da uznemirava one koji sebe vide kao domaćine, a koje i same, pre ili kasnije, čeka neki kraj, u šta god oni verovali.
Nemojmo plašiti ljude, a ponajmanje sebe same, ma koliko to bilo zavodljivo i opijajuće, nego prizivajmo, motrimo i ukazujmo na „krasote rajske“, koje ne zavise ni od kakvih ovozemaljskih krajeva. Ohrabrimo one oko sebe, i sebe same, ne lažnim optimizmom i zaboravom bilo koje vrste, nego suočenjem sa tragičnošću čoveka i sveta, iz koje možemo istupiti samo kroz kapije smrti, tog najvećeg neprijatelja, u našem prizvanju da svi – baš svako od nas – budemo bogovi.
Neće nas poslušati u našoj nemoći, strašno je sve to, mač je to a mir, ali šta da se radi, ako smo se „u Hristu rodili, u Hrista obukli“.
