Предговор папе Фрање новој књизи блаженопочившег митрополита Јована Зизјуласа „Сјећање на будућност: Ка једној есхатолошкој онтологији“
Имати у рукама ову књигу Јована Зизјуласа, митрополита пергамског, буди осјећај да му још увијек стежем руку пријатељства којим смо били повезани. Књига, која излази постхумно, до мене стиже, као што јој и наслов каже, као знак који извире из прошлости која је ослобођена у Божијој Будућности.
Јована Зизјуласа упознао сам 2013. године, када сам пожелио добродошлицу делегацији Васељенске Патријаршије из Цариграда, која је у Рим у посјету дошла приликом празника Св. Петра и Павла. Овај сусрет учврстио ме у увјерењу да од наше православне браће и сестара имамо још много тога да научимо када је епископско сословије и предање синодалности у питању.
У нашим разговорима током серије састанака, он је често помињао тему есхатолошке теологије за коју се већ годинама труди да је преточи у књигу. Док смо се молили и промишљали о теми јединства хришћана, преносио ми је своје ставове, који су били реалистични. Наиме, да ће оно (јединство), бити достигнуто тек на крају времена. У међувремену, пак, говорио је, дужни смо да учинимо све што је у нашој моћи, spes contra spem, да за њиме заједнички трагамо. Чињеница да ће јединство да се оствари тек на крају не би смјела да у нама потхрањујe попустљивост и нечињење, јер треба да вјерујемо да је Будућност већ дјелатна, као „узрок свега што јесте“. Будућност која долази у историју, а не она која произилази из саме историје. Не напросто као крај путовања, већ као сапутница у нашем животу, сапутница која је у стању да „обоји“ путовање бојама Васкрсења и гласом Духа којим ћемо се „сјећати нових ствари“.
Избјегавао је да нас поглед искључиво у прошлост учини заробљеницима, прије свега, древних заблуда, или пропалих покушаја, кроз гомилање негативних наслага и кроз охрабривање сталног неповјерења. Сви ми болујемо од негативности гледања уназад, а истинско трагање за хришћанским јединством тиме нарочито бива угрожено. Вриједност наших традиција треба да се покаже кроз прокрчивање пута, а уколико га умјесто тога оне затварају, то онда значи да гријешимо у начину на који их интерпретирамо, што нас чини заробљеницима страха, привезанима за сопствени осјећај сигурности, чиме ризикујемо да вјеру преобразимо у идеологију и мумифицирамо истину која је у Христу свагда живот и пут (Јн 14, 6), стаза мира, хљеб заједништва и извор јединства.
Есхатон куца на наша врата у свакодневном животу, тражи нашу сарадњу, раскива окове, ослобађа за транзицију ка добром животу. За Зизјуласа се Црква у самом срцу евхаристијског канона „сјећа будућности“, узносећи, једнако као и он у поглављима ове књиге, славословље „Ономе који долази“, пишући теологију кољенопреклоно, у очекивању.
Ја бих зору да пробудим (Пс 108, 2). Стих овога Псалма позива да сва могућа оруђа и гласови човјечанства завапе у жељи за Божијом Будућношћу. Прoбудимо зору у себи, пробудумо наду. Заиста, основ свега чему се надамо (Јевр 11, 1), онај покрет који конституише хришћанство, јесте указивање, опипљиво и свакодневного указивање на Њега „Који јесте и Који бјеше и Који долази“ (Откр 1, 8).
Извор: Pope pens foreword to book by late Metropolitan Zizioulas, Vatican, 15. X 2023.
Превод: Дражен Тупањанин