Ово је драгоцено, али скоро заборављено предавање значајног српског класичног филолога и историчара религија Веселина Чајкановића (1881–1946), које је одржано 21. новембра 1911. године, на јавној седници „Хришћанске Заједнице Студената Београдског Универзитета“.
Веселин Чајкановић (1881–1946)
Госпође, Госпођице, и Господо, Хришћанска Заједница Универзитетских студената унела је у свој програм, као једну од најважнијих тачака, читање списа Старог и Новога Завета. Универзитетски наставници и студенти који су примили на себе да на наш Универзитет пренесу покрет Светског Хришћанског Савеза, имали су на својим састанцима већ више пута задовољство да читају одабрана места из новозаветног текста. Тај ужи одбор наставника и студената није хтео да ствар остане на овоме, већ је веома желео да овакву лектиру организује и да је популарише и у шире кругове, изван Универзитета. По жељи тога одбора мени је дошла част да у организовању ове лектире узмем реч, и да пред ширим кругом студената објасним потребу читања Библије и да покажем како ће се читати.
Ја сам се, и поред свих осећаја задовољства што ми се даје прилика да пријатељски измењам мисли са студентима свију факултета, нашао ипак у доста тешкој ситуацији. Пре свега, ја сам, тако рећи до последњег тренутка, рачунао да ће аудиторијум у коме ћу узети реч бити мали и интиман, и да ће, према томе, и моја конференција имати више карактер пријатељског разговора. За конференцију у већем стилу ја се нисам спремао, и такву конференцију, измеривши добро своју снагу, не бих смео ни да примим. Ја сам са својим студијама далеко од многих ствари које бих у овој прилици требао да додирнем. И поред тога што су текстови Старога и Новога Завета класични текстови, и поред тога што су класични филолози пуни самопоуздања и врло предузимљиви када је по средини какво било питање из старога века, ја ипак у овом тренутку, када имам да одговорим на масу питања из области хришћанске религије, осећам како ми веома недостаје теолошко образоваље, како сам, другим речима, и сувише мало теолог. За мене је врло слаба утеха што се и један теолог без филолошког образовања на овом месту не би осећао боље. Друго, за мене је тешко да будем сам начисто с тим шта се, на вашем тако разно састављеном збору, од мене сме очекивати. Сви ви, којима данас имам част да се обраћам – сви сте ви подељени и по студијама и по добу старости. Сваки од вас има своје засебно искуство, своје личне религиозне идеје – свеједно да ли су оне позитивне или негативне – и према томе сваки ће имати своја лична нерешена питања када је реч о потреби читања Библије и о начину на који ће се она читати. Ја сам, на жалост, унапред уверен да вам овде нећу моћи дати тако генералне одговоре који ће задовољити научну радозналост свакога од вас. Најзад, и време које ми овде стоји на расположењу врло је одмерено, и у сваком случају недовољно да се овако велика тема, о читању Библије, изради у свима правцима, па ма то било и најповршније.
Због свега овога ја се још одмах морам да резервишем. Ја овде немам намере да вам дам апологетику Библије и да вам систематски изнесем како треба оперисати са текстом Старог и Новог Завета. Ја ћу вам овде саопштити само неколике истакнуте идеје, рачунајући да ћемо, доцније, при тумачењу текста, имати често и редовно прилике за узајаман научан споразум и за попуњавање дефеката од данас.
Пре свега, морамо бити с једном ствари начисто: ми можемо отпочети лектиру Старог и Новог Завета без икаквог позитивног религиозног уверења. Вера, и степен религиозности је ствар индивидуална и приватна; сваки ће од вас религиозне осећаје имати или немати, сваки ће своје религиозне диспозиције неговати или пустити да их нестане: то је ствар, као што сам рекао, лична, то је ствар срца, и ни Хришћанска Заједннца нити ико на свету неће вас у овом погледу контролисати нити има на то права. На овом месту важно је само то да за читање и тумачење Библије исто онако није потребна ни безусловна религиозна партаичност, као што није потребна, на пример, ни за читање Хомерових епова, Есхилових трагедија, Херодотове историје. Као што је сваки у стању да разуме и извуче корист из лектире Хомерове, Есхилове и Херодотове, не верујући у божански свет око њих, исто тако може сваки читати и извлачити корист из списа Старог и Новог Завета без икаквих религиозних обавеза. Како ће се он после ове лектире определити, и да ли ће се уопште религиозно опредељивати – то је питање које са циљевима наше лектире не стоји ни у каквој вези. Могао бих вам узгред рећи да ни списи Старога Завета, које је, као што знате, примило и хришћанство, са Христовом интерпретацијом – да ни списи Старога Завета не истичу тај религиозни, догматични, моменат на прво место. Сви законски списи Старога Завета прожети су некаквим моралним песимизмом; у њима се свуда осећа дубоко уверење да су све жеље у човеку упућене путем греха, и законским списима Старога Завета је циљ да народ одрже на потребној моралној висини. Законски списи истичу, према томе, у првом реду не шта има да се верује, него шта има да се ради. У њима је, дакле, практични моменат дошао испред догматичног. Истина, овде се о вери говори узгред из других разлога – зато што се она већ претпоставља – али је за нас важно да ни старозаветни човек није очекивао свој спас искључиво од религије, и да је он од „закона и пророка“ очекивао у првом реду морална упуства… Да се вратим нашој теми: читање старозаветних и новозаветних списа може се, према свему што сам рекао, отпочети без гнева и предрасуде, sine ira et studio, онако исто као што би се могла отпочети лектира ма ког другог текста из старога века, и ма кога текста уопште.
Када смо, на овај начин, за читање списа Старога и Новога Завета предвидели исте услове који постоје за читање старих аутора уопште, настаје питање због чега смо се задржали овде баш на лектири Библије, и подвукли важност ове лектире. У старом је веку било, осим Библије, и других списа који вреде; било је законодавства и осим Деутерономијума, било је поезије и осим Песме над песмама, било је филозофије и осим списâ Апостола Павла. Какав је, дакле, разлог да се задржавамо нарочито баш на Библији? Ово је питање, Господо, колосално просто за оне међу вама који припадају Хришћанској Заједници, или јој симпатишу, или налазе бар да она има смисла и разлога: шта је природније, одговориће они на постављено питање, него да заједница хришћанска чита онај спис који садржи у себи целу хришћанску религију? Али ми морамо бити објективни и дати одговор и онима за које потреба Хришћанске Заједнице није тако очевидна. Без познавања Библије – тако би гласио одговор другој партији – не може се познавати хришћанска религија, а без познавања хришћанске религије не може се замислити данас ни један потпуно и правилно образован човек. Хришћанска је идеја несумњиво једна од најјачих у историји света, и нема тога листа у светској историји, од појаве хришћанства па до данас, на који није утиснута сигнатура хришћанства. Цео културни и политички живот био је упућен тим колосеком. Да ли је утицај хришћанства, пред крај старога и кроз цео средњи и нови век, био од користи или од штете по друштво – то је питање које нас се у овом тренутку не тиче: главно је у целој ствари да је тај утицај постојао, несумњиво постојао, и да због тога један правилно образован човек мора о њему бити обавештен. Без познавања хришћанског покрета не можемо ми разумети ни нашу историју, јер цела наша културна и политичка историја из времена старе државе има црквено-хришћанско обележје. Књижевна реакција Светога Саве – да наведем само један пример – била је чисто црквено-теолошка, и нека проба когод да разуме, без познавања хришћанске литературе, који било књижевни продукат из оног времена! Под заштитом религије и у име хришћанства вршена је, са српске стране, и политичка пропаганда, у много ширим границама него што је вероватно, чак у Цариграду и по Сирији; и да се је остварио велики историјски сан, да су Срби успели да, као некада Германи у Риму, изврше у Византији рестаурацију у своју корист – да је све то било, ми бисмо данас за такву рестаурацију имали да благодаримо углавном опет једној политици на религиозно-теократској основи. Итд. Јасно је да је хришћанство у историји света фактор првога реда, и да је због тога познавање хришћанског покрета и хришћанске религије неопходан услов за комплетно образовање младог човека.
Па баш и када не би постајали ти, тако да их назовем, конвенционални обзири, та неписана обавеза да се морају знати понеке ствари не гледајући на то да ли су нам симпатичне или не – за религију у Библији смело би се тврдити да је и заслужила да се боље проучи. То је била једина монотеистичка религија у старом свету, и у тој монотеистичкој религији мора да има нечег здравог када је успела да сачува националност једном малом, несрећном народу, кроз много векова активне незнабожачке пропаганде. А хришћански је морал, у старом веку, врло енергично истакао један велики принцип, који је недостајао и класичним и оријенталскпм народима – принцип човекове равноправности и достојанства. Христове моралне реформе имале су да још на много широј основи изведу ону велику социјалну револуцију, коју су у Риму отпочела браћа Граси, у Спарти Агис и Клеомен, и за коју се била заложила и једна од најсимпатичнијих школа старога века – стоа.
Али ми не морамо ни ићи у прошлост. Религиозни проблеми, као такви, нису од нас далеко – ми се за њих радо интересујемо. Ви се извесно сви сећате оне лепе приче како је Ксеркс, пошто му је флота претрпела бродолом, за казну, како нам прича Херодот, шибао море, и уз једно проклетство бацио у море окове, да га окује. Ја сам једном приликом, у једном интимном друштву, објашњавао тај догађај овако. Херодот није добро разумео шта је радио Ксеркс. У мору, по веровању персијском, има много злих демона; ти зли демони живе на дну, и уколико су дубље, утолико су гори: они су при првој експедицији Ксерксовој упропастили персијску флоту. Да се то не би поновило, покушао је Ксеркс да их веже, окује, и зато је бацио у море ланце. А што се тиче шибања мора, и ту је био, код Херодота, неспоразум. Окивање злих духова извршено је на свечан начин: то су извршили врачи, маги, и церемонија је била праћена ударањем чаробних штапића, и то је ударање дало Херодоту сасвим другу, погрешну идеју. Ксеркс је, дакле, далеко од тога да се понаша безбожно, извршио просто један обред из религије, односно суперстиције. Ову ствар и објашњење, које, узгред буди речено, није моје – ја сам га нашао у једног талијанског научника – спомињем вам само зато што сам га, сасвим недавно, саопштио у једном интимном друштву, и приметио да су се заинтересовали сви који су га слушали. Могао бих вам цитирати још много момената у којима сам се уверио да се просечан интелигентан човек интересује за проблеме из релгије и суперстиције. Ја сам и као наставник могао констатовати да ми је слушаоница била нарочито пажљива кад бих објашњавао какву религиозну контроверзију, нпр. зашто је ласица рђаво знамење, зашто је на врховима торњева, код протестаната, постављен петао, зашто се за причешће узима разблажено вино итд, итд.
Тај дакле научни, интерес за религију и религије постоји и треба да постоји код сваког образованога човека. И када тај научни интерес постоји за браманску религију и за религију примитивних племена у Тихом океану, свакако треба да постоји и за хришћанску религију – треба да постоји, и не мора бити непопуларан. Специјално код нас, религиозно је питање нарочито интересантно и у великом стилу акутно. Наш народ има чудну религију: интелигенција је, углавном, или потпуно апатична или скроз ирелигиозна; народна маса је, исто тако, или апатична или фетиш. Наши погребни и свадбени обичаји пренесени су, непромењени и недирнути, још из бронзаног доба. Када се сабере све, ми имамо не праву религију, него суперстицију. Да ли је овај недостатак праве религије имао као последицу извесну моралну неосетљивост и незрелост, на коју се многи туже, или је све ово нетачно, о томе не говорим, премда је несумњиво дужност интелигентног дела нашег друштва да испита да ли то стоји једно с другим у узрочној вези. За мене је доста што ћу вам нагласити да је религиозни интерес код наше интелигенције не само разумљив него и потребан. Ми, међутим, свако религиозно испитивање морамо почети са оном религијом која нам је најближа, а то је хришћанска; и то ме враћа мојој тези: текст Старог и Новог Завета је зато потребно познавати што ће се тек преко њега упознати хришћанска религија.
У Библији, на првом месту у новозаветним списима, или, још тачније, у четири јеванђеља, наћи ћемо ми хришћанске идеје у њиховом најпримитивнијем, најчистијем облику. Ми ћемо преко четири јеванђеља познати основе правога, идеалнога хришћанства. Ако сада из четири јеванђеља издвојимо све што је религиозно-историјско, остаће нам једна здрава основа Христовога морала. Та морална садржина четири јеванђеља, морална страна Исусовог рада, и јесте оно што нам код целокупне Исусове личности највише импонује. Стари Завет је, као што сам малочас споменуо, био у првом реду морални реглман за изабрани народ; он је, са строгошћу која не трпи поговора, регулисао целокупни јавни и приватни живот у целом народу. Он је често за обичне ексцесе тражио смрт. Закон, за који је сваки исправни Јеврејин имао да верује да је с неба, и да према томе не трпи апелате, требао је да одвоји Јевреје од незнабожаца и да сачува јеврејску религију недирнуту. Он је са својом свирепошћу био страшан не само за оне које је погађао, него исто тако и за оне који су га извршивали. Он је одузео мир и Пилату; и „фарисеји и књижевници“ свакако нису били онако рђави као што су, држећи се ригорозно закона, рђаво радили. Томе немилостивом моралу оставио је Исус насупрот други, ублажени. „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени“ – рекао је Исус – „и ја ћу вас одморити“. Исус је, са једном импозантном енергијом и сигурношћу, нашао прави пут у хаосу од противречности у старом закону; он је из старог закона издвојио принципе који се несумњиво могу одржати, и са својом врло смелом интерпретацијом старога морала положио основу новом моралу, моралу хришћанском. То је морал, Господо, који несумњиво познајете сви, и који треба сви и боље да познате. Да ли ћете се ви за њега интересовати просто из научних разлога, или зато што се с њим слажете – на то ћете питање сваки себи моћи сами најбоље одговорити. Ја ћу вам овде рећи само толико да је тај морал казан просто, и директно, у новозаветним списима, и да је читање тих списа једини поуздан начин да се тај морал упозна.
На овај сам начин покушао, Господо, да вам, како-тако, износећи фрагментарне и недовршене идеје, скренем пажњу на потребу читања старозаветног и новозаветног текста. На реду је да вам сада кажем на који се начин треба да изведе та лектира.
У овоме случају ја бих имао пре свега да вас, са извесном опширношћу, упознам са историјом старозаветног и новозаветног текста, да вам кажем како је оригинал готово целог старозаветног текста на јеврејском односно на арамејском језику; како је, у александријско време (на коју стотину година пре Христа), учињен један не баш врло литераран превод на грчки језик – превод који је за јеврејску дијаспору био од огромне културно-историјске важности – како је оригинал Новог Завета на грчком; како је карактер прва три јеванђеља врло популаран, док Јованово јеванђеље има јаку теолошку подлогу. Затим бих имао да вас упознам са најстаријим сачуваним текстом, и да вам, евентуално, покажем његов факсимил, итд. итд. Ја сам уверен, Господо, да би вас све ово интересовало, али жалим што је време које ми стоји на расположењу тако веома ограничено да је материјално немогуће изнети ма и најважније податке. То су све теме које ће се моћи додиривати како треба, у потребној опширности, на пријатељским конференцијама при читању библијског текста. Али, и без овог литерарног предговора, ја нисам у стању да вам много речем о начину читања Библије. Некаква теорија тумачења старих текстова, која би предвидела и генералисала све случајеве, не може, у строгом смислу речи, ни да постоји. Свако место у старим текстовима има специјалних тешкоћа, у сваком се случају јављају други проблеми, и, према томе, за сваки се случај мора пронаћи и специјалан метод. Ми ћемо, дакле, теорију библијске ексегезе учити на пракси. При свем том, учинићу две важне и савремене напомене за читање старозаветног и новозаветног текста.
Било је то пре скоро четрдесет година. На једном од многобројиих литерарних црепића, који су пренесени из Месопотамије у Британски музеј, прочитао је један семитски филолог, George Smith, овај фрагменат: „Лађа се задржала на брегу Низиру. Ја узех голубицу и пустих је; голубица је летела свуда, али пошто није било суве земље, врати се натраг. Ја узех ласту и пустих је; ласта је летела свуда, али пошто није било суве земље, врати се натраг. Ја узех гаврана и пустих га; гавран одлете, и показа да је вода опала, и не врати се више у лађу.“ Овај фрагменат из вавилонске књижевности показује очевидно врло фрапантну сличност са старозаветном верзијом о потопу. Та паралела још није једина – ми у вавилонској литератури, која нам је данас доста добро позната и доста богато репрезентована, имамо још неколико легенада којима ће се наћи одговарајуће паралеле у Библији. Та вавилонска документа нису млађа, округло узевши, од друге хиљаде година пре Христа. Све ове констатације дале су повода за врло огорчену борбу између семитских филолога и теолога о томе која је верзија старија – чији је приоритет. Ја до сада нисам био у могућности да ову полемику контролишем и да проналазим која је страна у праву, али и без свега тога једно је несумњиво: да се данас Библија не може више читати сама за себе, изоловано. Ми о прошлости оријенталских народа имамо данас, после многих успешних експедиција по Малој Азији, Сирији и Месопотамији, толико података да они на стару историју бацају сасвим нову светлост. Несумњиво је да ће та светлост допрети и до земље канаанске, у будућности још више но што је то данас био случај; ми смо данас у стању, и бићемо од сада, вероватно, још у већој мери, да се о културној и политичкој историји изабраног народа обавештавамо и из туђих, нејеврејских извора, и да са подацима отуд допуњавамо, и контролишемо, и објашњавамо податке у списима Старога Завета. Према томе великом културном свету на семитском Оријенту, који се сада лагано помаља, стоји импозантна критско-миноска култура, са својим још нерешеним загонеткама. Ми ћемо, Господо, и овде имати да се држимо научног метода, који је наглашен и у статутима Хришћанске Заједнице. Ми ћемо за тумачење старозаветног текста тражити и употребљавати податке које нам пружа неисцрпна оријенталска, у првом реду семитска наука, семитска филологија. Оријенталски су се народи, од пропасти последње оријенталске државе, персијске државе, уколико су се развијали спонтано, развијали једино у религиозном погледу. Због тога ће нам изучавање оријенталске културе добродоћи за правилно тумачење и Старог и Новог Завета.
Још једну напомену која ће се односити на Нови Завет. Опет ћу се задржати на једном, за стару историју врло важном крају старога света – то је Мисир. Мисир, међу земљама старога Оријента, има претензија да је културно најстарији. У сваком случају, он је завршио свој самосталан историјски живот још на 5–6 векова пре Христа, и од тога је времена само мењао господаре. До највеће своје славе, у историјском времену, дошао је Мисир у доба Птоломеја, од Александра Великог па до пропасти римске републике. Он је тада био под грчким владаоцима, и великим делом јелинизиран, у центрима готово сасвим јелинизиран. Чак је и мисирским Јеврејима матерњи језик био грчки. У тој дакле јелинизирајућој, држави била је јако развијена грчка књижевност и грчка писменост. Материјал за писање био је готово искључиво папирус. Ми смо данас тако срећни да нам је од писмености овога времена сачувано много директних сведочанстава, Неки класични филолози дошли су на срећну мисао да откопавају стара сметлишта, којих има много око старих мисирских вароши, и да у њима претражују остатке. Како је клима у Мисиру сува, а земља у нилској долини по свом геолошком саставу згодна да спречава распадање предмета у њој, није чудо што се у тим ђубриштима сачувало врло много папируса. Што се данас налази, то је обично свакодневна кореспонденција, или, у срећном случају, расходовани остаци из какве библиотеке. Понекад се нађе читава корпа поцепаних папируса, свакако из какве канцеларије оног времена. Ти се папируси данас стално и систематски истражују. Међу њима се нађе и по какав литераран текст – ту скоро нађене су нпр. неке Сафине песме – али папируси већином представљају приватну кореспонденцију, приватна писма, рачуне, признанице, уговоре, и тако даље.
Ови папируси са својом фамилијарном, нелитерарном, садржином нарочито су интересантни у погледу језика, јер су писани не књижевним језиком, већ језиком народним, онако како је у оно време говорила народна маса. Папируси су, уосталом, и једини извор за познавање тога језика. Када је овај народни језик упоређен са језиком у Новом Завету, дошло се до интересантних резултата: тада је тек идентификован језик новозаветног текста – тада се утврдило да је оригинал Новог Завета писан грчким народним дијалектом, грчким дијалектом којим је говорила маса. На тај су начин дефинитивно сузбијене раније хипотезе о новозаветном дијалекту: раније се, наиме, тај дијалекат сматрао као неки сакрални дијалекат, као дијалекат који стоји сасвим за себе, и излази из оквира грчке заједнице. Неки су га опет сматрали за јеврејско-грчки дијалекат, тј. грчки дијалекат са јеврејизмима, итд. Народни колорит новозаветног језика, какав је сада дефинитивно утврђен, је, уосталом, и сасвим природан: какав би други језик и смели изабрати апостоли за своју светску мисију него језик приступачан и разумљив и најширој маси, и онима који су необразовани и „сиромашни духом“? Али да идемо даље. Када је дакле форма новозаветних списа, у првом реду четири јеванђеља, удешена и за најпросечнију интелигенцију, исти случај мора бити и са садржином. Подаци у Новом заввту, и новозаветни морал, казани су, дакле, сасвим директно, сасвим довршено; истина са много фигура – које се, уосталом, само могу и очекивати у говору простог народа – али зацело без икакве филозофско-метафизичке позадине. Јеванђеље није упућено ученом номодидаскалу, који разуме најинтимнију садржину јелинистичко-јеврејске филозофије, него сину човечјем, који нема где ни главу своју да склони.
Највиши, дакле, захтев за лектиру и тумачење новозаветног текста јесте да се у читање тога текста не улази са предубеђењима, да се у тумачење унесе што више познавања реалија – то су знања из историје, географије, језика итд. – а што мање јаловог резоновања и јалове спекулације.
Ово су, господо, тих неколико идеја које сам данас у стању да вам дам. Надам се да ћемо на нашим пријатељским састанцима имати прилике да се задржимо више и на њима и на целој данашњој теми.
Извор: Веселин Чајкановић, О читању Библије, Београд: Хришћанска заједница студената Београдског универзитета, 1912.
