Ovo je dragoceno, ali skoro zaboravljeno predavanje značajnog srpskog klasičnog filologa i istoričara religija Veselina Čajkanovića (1881–1946), koje je održano 21. novembra 1911. godine, na javnoj sednici „Hrišćanske Zajednice Studenata Beogradskog Univerziteta“.
Veselin Čajkanović (1881–1946)
Gospođe, Gospođice, i Gospodo, Hrišćanska Zajednica Univerzitetskih studenata unela je u svoj program, kao jednu od najvažnijih tačaka, čitanje spisa Starog i Novoga Zaveta. Univerzitetski nastavnici i studenti koji su primili na sebe da na naš Univerzitet prenesu pokret Svetskog Hrišćanskog Saveza, imali su na svojim sastancima već više puta zadovoljstvo da čitaju odabrana mesta iz novozavetnog teksta. Taj uži odbor nastavnika i studenata nije hteo da stvar ostane na ovome, već je veoma želeo da ovakvu lektiru organizuje i da je populariše i u šire krugove, izvan Univerziteta. Po želji toga odbora meni je došla čast da u organizovanju ove lektire uzmem reč, i da pred širim krugom studenata objasnim potrebu čitanja Biblije i da pokažem kako će se čitati.
Ja sam se, i pored svih osećaja zadovoljstva što mi se daje prilika da prijateljski izmenjam misli sa studentima sviju fakulteta, našao ipak u dosta teškoj situaciji. Pre svega, ja sam, tako reći do poslednjeg trenutka, računao da će auditorijum u kome ću uzeti reč biti mali i intiman, i da će, prema tome, i moja konferencija imati više karakter prijateljskog razgovora. Za konferenciju u većem stilu ja se nisam spremao, i takvu konferenciju, izmerivši dobro svoju snagu, ne bih smeo ni da primim. Ja sam sa svojim studijama daleko od mnogih stvari koje bih u ovoj prilici trebao da dodirnem. I pored toga što su tekstovi Staroga i Novoga Zaveta klasični tekstovi, i pored toga što su klasični filolozi puni samopouzdanja i vrlo preduzimljivi kada je po sredini kakvo bilo pitanje iz staroga veka, ja ipak u ovom trenutku, kada imam da odgovorim na masu pitanja iz oblasti hrišćanske religije, osećam kako mi veoma nedostaje teološko obrazovalje, kako sam, drugim rečima, i suviše malo teolog. Za mene je vrlo slaba uteha što se i jedan teolog bez filološkog obrazovanja na ovom mestu ne bi osećao bolje. Drugo, za mene je teško da budem sam načisto s tim šta se, na vašem tako razno sastavljenom zboru, od mene sme očekivati. Svi vi, kojima danas imam čast da se obraćam – svi ste vi podeljeni i po studijama i po dobu starosti. Svaki od vas ima svoje zasebno iskustvo, svoje lične religiozne ideje – svejedno da li su one pozitivne ili negativne – i prema tome svaki će imati svoja lična nerešena pitanja kada je reč o potrebi čitanja Biblije i o načinu na koji će se ona čitati. Ja sam, na žalost, unapred uveren da vam ovde neću moći dati tako generalne odgovore koji će zadovoljiti naučnu radoznalost svakoga od vas. Najzad, i vreme koje mi ovde stoji na raspoloženju vrlo je odmereno, i u svakom slučaju nedovoljno da se ovako velika tema, o čitanju Biblije, izradi u svima pravcima, pa ma to bilo i najpovršnije.
Zbog svega ovoga ja se još odmah moram da rezervišem. Ja ovde nemam namere da vam dam apologetiku Biblije i da vam sistematski iznesem kako treba operisati sa tekstom Starog i Novog Zaveta. Ja ću vam ovde saopštiti samo nekolike istaknute ideje, računajući da ćemo, docnije, pri tumačenju teksta, imati često i redovno prilike za uzajaman naučan sporazum i za popunjavanje defekata od danas.
Pre svega, moramo biti s jednom stvari načisto: mi možemo otpočeti lektiru Starog i Novog Zaveta bez ikakvog pozitivnog religioznog uverenja. Vera, i stepen religioznosti je stvar individualna i privatna; svaki će od vas religiozne osećaje imati ili nemati, svaki će svoje religiozne dispozicije negovati ili pustiti da ih nestane: to je stvar, kao što sam rekao, lična, to je stvar srca, i ni Hrišćanska Zajednnca niti iko na svetu neće vas u ovom pogledu kontrolisati niti ima na to prava. Na ovom mestu važno je samo to da za čitanje i tumačenje Biblije isto onako nije potrebna ni bezuslovna religiozna partaičnost, kao što nije potrebna, na primer, ni za čitanje Homerovih epova, Eshilovih tragedija, Herodotove istorije. Kao što je svaki u stanju da razume i izvuče korist iz lektire Homerove, Eshilove i Herodotove, ne verujući u božanski svet oko njih, isto tako može svaki čitati i izvlačiti korist iz spisa Starog i Novog Zaveta bez ikakvih religioznih obaveza. Kako će se on posle ove lektire opredeliti, i da li će se uopšte religiozno opredeljivati – to je pitanje koje sa ciljevima naše lektire ne stoji ni u kakvoj vezi. Mogao bih vam uzgred reći da ni spisi Staroga Zaveta, koje je, kao što znate, primilo i hrišćanstvo, sa Hristovom interpretacijom – da ni spisi Staroga Zaveta ne ističu taj religiozni, dogmatični, momenat na prvo mesto. Svi zakonski spisi Staroga Zaveta prožeti su nekakvim moralnim pesimizmom; u njima se svuda oseća duboko uverenje da su sve želje u čoveku upućene putem greha, i zakonskim spisima Staroga Zaveta je cilj da narod održe na potrebnoj moralnoj visini. Zakonski spisi ističu, prema tome, u prvom redu ne šta ima da se veruje, nego šta ima da se radi. U njima je, dakle, praktični momenat došao ispred dogmatičnog. Istina, ovde se o veri govori uzgred iz drugih razloga – zato što se ona već pretpostavlja – ali je za nas važno da ni starozavetni čovek nije očekivao svoj spas isključivo od religije, i da je on od „zakona i proroka“ očekivao u prvom redu moralna upustva… Da se vratim našoj temi: čitanje starozavetnih i novozavetnih spisa može se, prema svemu što sam rekao, otpočeti bez gneva i predrasude, sine ira et studio, onako isto kao što bi se mogla otpočeti lektira ma kog drugog teksta iz staroga veka, i ma koga teksta uopšte.
Kada smo, na ovaj način, za čitanje spisa Staroga i Novoga Zaveta predvideli iste uslove koji postoje za čitanje starih autora uopšte, nastaje pitanje zbog čega smo se zadržali ovde baš na lektiri Biblije, i podvukli važnost ove lektire. U starom je veku bilo, osim Biblije, i drugih spisa koji vrede; bilo je zakonodavstva i osim Deuteronomijuma, bilo je poezije i osim Pesme nad pesmama, bilo je filozofije i osim spisâ Apostola Pavla. Kakav je, dakle, razlog da se zadržavamo naročito baš na Bibliji? Ovo je pitanje, Gospodo, kolosalno prosto za one među vama koji pripadaju Hrišćanskoj Zajednici, ili joj simpatišu, ili nalaze bar da ona ima smisla i razloga: šta je prirodnije, odgovoriće oni na postavljeno pitanje, nego da zajednica hrišćanska čita onaj spis koji sadrži u sebi celu hrišćansku religiju? Ali mi moramo biti objektivni i dati odgovor i onima za koje potreba Hrišćanske Zajednice nije tako očevidna. Bez poznavanja Biblije – tako bi glasio odgovor drugoj partiji – ne može se poznavati hrišćanska religija, a bez poznavanja hrišćanske religije ne može se zamisliti danas ni jedan potpuno i pravilno obrazovan čovek. Hrišćanska je ideja nesumnjivo jedna od najjačih u istoriji sveta, i nema toga lista u svetskoj istoriji, od pojave hrišćanstva pa do danas, na koji nije utisnuta signatura hrišćanstva. Ceo kulturni i politički život bio je upućen tim kolosekom. Da li je uticaj hrišćanstva, pred kraj staroga i kroz ceo srednji i novi vek, bio od koristi ili od štete po društvo – to je pitanje koje nas se u ovom trenutku ne tiče: glavno je u celoj stvari da je taj uticaj postojao, nesumnjivo postojao, i da zbog toga jedan pravilno obrazovan čovek mora o njemu biti obavešten. Bez poznavanja hrišćanskog pokreta ne možemo mi razumeti ni našu istoriju, jer cela naša kulturna i politička istorija iz vremena stare države ima crkveno-hrišćansko obeležje. Književna reakcija Svetoga Save – da navedem samo jedan primer – bila je čisto crkveno-teološka, i neka proba kogod da razume, bez poznavanja hrišćanske literature, koji bilo književni produkat iz onog vremena! Pod zaštitom religije i u ime hrišćanstva vršena je, sa srpske strane, i politička propaganda, u mnogo širim granicama nego što je verovatno, čak u Carigradu i po Siriji; i da se je ostvario veliki istorijski san, da su Srbi uspeli da, kao nekada Germani u Rimu, izvrše u Vizantiji restauraciju u svoju korist – da je sve to bilo, mi bismo danas za takvu restauraciju imali da blagodarimo uglavnom opet jednoj politici na religiozno-teokratskoj osnovi. Itd. Jasno je da je hrišćanstvo u istoriji sveta faktor prvoga reda, i da je zbog toga poznavanje hrišćanskog pokreta i hrišćanske religije neophodan uslov za kompletno obrazovanje mladog čoveka.
Pa baš i kada ne bi postajali ti, tako da ih nazovem, konvencionalni obziri, ta nepisana obaveza da se moraju znati poneke stvari ne gledajući na to da li su nam simpatične ili ne – za religiju u Bibliji smelo bi se tvrditi da je i zaslužila da se bolje prouči. To je bila jedina monoteistička religija u starom svetu, i u toj monoteističkoj religiji mora da ima nečeg zdravog kada je uspela da sačuva nacionalnost jednom malom, nesrećnom narodu, kroz mnogo vekova aktivne neznabožačke propagande. A hrišćanski je moral, u starom veku, vrlo energično istakao jedan veliki princip, koji je nedostajao i klasičnim i orijentalskpm narodima – princip čovekove ravnopravnosti i dostojanstva. Hristove moralne reforme imale su da još na mnogo široj osnovi izvedu onu veliku socijalnu revoluciju, koju su u Rimu otpočela braća Grasi, u Sparti Agis i Kleomen, i za koju se bila založila i jedna od najsimpatičnijih škola staroga veka – stoa.
Ali mi ne moramo ni ići u prošlost. Religiozni problemi, kao takvi, nisu od nas daleko – mi se za njih rado interesujemo. Vi se izvesno svi sećate one lepe priče kako je Kserks, pošto mu je flota pretrpela brodolom, za kaznu, kako nam priča Herodot, šibao more, i uz jedno prokletstvo bacio u more okove, da ga okuje. Ja sam jednom prilikom, u jednom intimnom društvu, objašnjavao taj događaj ovako. Herodot nije dobro razumeo šta je radio Kserks. U moru, po verovanju persijskom, ima mnogo zlih demona; ti zli demoni žive na dnu, i ukoliko su dublje, utoliko su gori: oni su pri prvoj ekspediciji Kserksovoj upropastili persijsku flotu. Da se to ne bi ponovilo, pokušao je Kserks da ih veže, okuje, i zato je bacio u more lance. A što se tiče šibanja mora, i tu je bio, kod Herodota, nesporazum. Okivanje zlih duhova izvršeno je na svečan način: to su izvršili vrači, magi, i ceremonija je bila praćena udaranjem čarobnih štapića, i to je udaranje dalo Herodotu sasvim drugu, pogrešnu ideju. Kserks je, dakle, daleko od toga da se ponaša bezbožno, izvršio prosto jedan obred iz religije, odnosno supersticije. Ovu stvar i objašnjenje, koje, uzgred budi rečeno, nije moje – ja sam ga našao u jednog talijanskog naučnika – spominjem vam samo zato što sam ga, sasvim nedavno, saopštio u jednom intimnom društvu, i primetio da su se zainteresovali svi koji su ga slušali. Mogao bih vam citirati još mnogo momenata u kojima sam se uverio da se prosečan inteligentan čovek interesuje za probleme iz relgije i supersticije. Ja sam i kao nastavnik mogao konstatovati da mi je slušaonica bila naročito pažljiva kad bih objašnjavao kakvu religioznu kontroverziju, npr. zašto je lasica rđavo znamenje, zašto je na vrhovima tornjeva, kod protestanata, postavljen petao, zašto se za pričešće uzima razblaženo vino itd, itd.
Taj dakle naučni, interes za religiju i religije postoji i treba da postoji kod svakog obrazovanoga čoveka. I kada taj naučni interes postoji za bramansku religiju i za religiju primitivnih plemena u Tihom okeanu, svakako treba da postoji i za hrišćansku religiju – treba da postoji, i ne mora biti nepopularan. Specijalno kod nas, religiozno je pitanje naročito interesantno i u velikom stilu akutno. Naš narod ima čudnu religiju: inteligencija je, uglavnom, ili potpuno apatična ili skroz ireligiozna; narodna masa je, isto tako, ili apatična ili fetiš. Naši pogrebni i svadbeni običaji preneseni su, nepromenjeni i nedirnuti, još iz bronzanog doba. Kada se sabere sve, mi imamo ne pravu religiju, nego supersticiju. Da li je ovaj nedostatak prave religije imao kao posledicu izvesnu moralnu neosetljivost i nezrelost, na koju se mnogi tuže, ili je sve ovo netačno, o tome ne govorim, premda je nesumnjivo dužnost inteligentnog dela našeg društva da ispita da li to stoji jedno s drugim u uzročnoj vezi. Za mene je dosta što ću vam naglasiti da je religiozni interes kod naše inteligencije ne samo razumljiv nego i potreban. Mi, međutim, svako religiozno ispitivanje moramo početi sa onom religijom koja nam je najbliža, a to je hrišćanska; i to me vraća mojoj tezi: tekst Starog i Novog Zaveta je zato potrebno poznavati što će se tek preko njega upoznati hrišćanska religija.
U Bibliji, na prvom mestu u novozavetnim spisima, ili, još tačnije, u četiri jevanđelja, naći ćemo mi hrišćanske ideje u njihovom najprimitivnijem, najčistijem obliku. Mi ćemo preko četiri jevanđelja poznati osnove pravoga, idealnoga hrišćanstva. Ako sada iz četiri jevanđelja izdvojimo sve što je religiozno-istorijsko, ostaće nam jedna zdrava osnova Hristovoga morala. Ta moralna sadržina četiri jevanđelja, moralna strana Isusovog rada, i jeste ono što nam kod celokupne Isusove ličnosti najviše imponuje. Stari Zavet je, kao što sam maločas spomenuo, bio u prvom redu moralni reglman za izabrani narod; on je, sa strogošću koja ne trpi pogovora, regulisao celokupni javni i privatni život u celom narodu. On je često za obične ekscese tražio smrt. Zakon, za koji je svaki ispravni Jevrejin imao da veruje da je s neba, i da prema tome ne trpi apelate, trebao je da odvoji Jevreje od neznabožaca i da sačuva jevrejsku religiju nedirnutu. On je sa svojom svirepošću bio strašan ne samo za one koje je pogađao, nego isto tako i za one koji su ga izvršivali. On je oduzeo mir i Pilatu; i „fariseji i književnici“ svakako nisu bili onako rđavi kao što su, držeći se rigorozno zakona, rđavo radili. Tome nemilostivom moralu ostavio je Isus nasuprot drugi, ublaženi. „Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni“ – rekao je Isus – „i ja ću vas odmoriti“. Isus je, sa jednom impozantnom energijom i sigurnošću, našao pravi put u haosu od protivrečnosti u starom zakonu; on je iz starog zakona izdvojio principe koji se nesumnjivo mogu održati, i sa svojom vrlo smelom interpretacijom staroga morala položio osnovu novom moralu, moralu hrišćanskom. To je moral, Gospodo, koji nesumnjivo poznajete svi, i koji treba svi i bolje da poznate. Da li ćete se vi za njega interesovati prosto iz naučnih razloga, ili zato što se s njim slažete – na to ćete pitanje svaki sebi moći sami najbolje odgovoriti. Ja ću vam ovde reći samo toliko da je taj moral kazan prosto, i direktno, u novozavetnim spisima, i da je čitanje tih spisa jedini pouzdan način da se taj moral upozna.
Na ovaj sam način pokušao, Gospodo, da vam, kako-tako, iznoseći fragmentarne i nedovršene ideje, skrenem pažnju na potrebu čitanja starozavetnog i novozavetnog teksta. Na redu je da vam sada kažem na koji se način treba da izvede ta lektira.
U ovome slučaju ja bih imao pre svega da vas, sa izvesnom opširnošću, upoznam sa istorijom starozavetnog i novozavetnog teksta, da vam kažem kako je original gotovo celog starozavetnog teksta na jevrejskom odnosno na aramejskom jeziku; kako je, u aleksandrijsko vreme (na koju stotinu godina pre Hrista), učinjen jedan ne baš vrlo literaran prevod na grčki jezik – prevod koji je za jevrejsku dijasporu bio od ogromne kulturno-istorijske važnosti – kako je original Novog Zaveta na grčkom; kako je karakter prva tri jevanđelja vrlo popularan, dok Jovanovo jevanđelje ima jaku teološku podlogu. Zatim bih imao da vas upoznam sa najstarijim sačuvanim tekstom, i da vam, eventualno, pokažem njegov faksimil, itd. itd. Ja sam uveren, Gospodo, da bi vas sve ovo interesovalo, ali žalim što je vreme koje mi stoji na raspoloženju tako veoma ograničeno da je materijalno nemoguće izneti ma i najvažnije podatke. To su sve teme koje će se moći dodirivati kako treba, u potrebnoj opširnosti, na prijateljskim konferencijama pri čitanju biblijskog teksta. Ali, i bez ovog literarnog predgovora, ja nisam u stanju da vam mnogo rečem o načinu čitanja Biblije. Nekakva teorija tumačenja starih tekstova, koja bi predvidela i generalisala sve slučajeve, ne može, u strogom smislu reči, ni da postoji. Svako mesto u starim tekstovima ima specijalnih teškoća, u svakom se slučaju javljaju drugi problemi, i, prema tome, za svaki se slučaj mora pronaći i specijalan metod. Mi ćemo, dakle, teoriju biblijske eksegeze učiti na praksi. Pri svem tom, učiniću dve važne i savremene napomene za čitanje starozavetnog i novozavetnog teksta.
Bilo je to pre skoro četrdeset godina. Na jednom od mnogobrojiih literarnih crepića, koji su preneseni iz Mesopotamije u Britanski muzej, pročitao je jedan semitski filolog, George Smith, ovaj fragmenat: „Lađa se zadržala na bregu Niziru. Ja uzeh golubicu i pustih je; golubica je letela svuda, ali pošto nije bilo suve zemlje, vrati se natrag. Ja uzeh lastu i pustih je; lasta je letela svuda, ali pošto nije bilo suve zemlje, vrati se natrag. Ja uzeh gavrana i pustih ga; gavran odlete, i pokaza da je voda opala, i ne vrati se više u lađu.“ Ovaj fragmenat iz vavilonske književnosti pokazuje očevidno vrlo frapantnu sličnost sa starozavetnom verzijom o potopu. Ta paralela još nije jedina – mi u vavilonskoj literaturi, koja nam je danas dosta dobro poznata i dosta bogato reprezentovana, imamo još nekoliko legenada kojima će se naći odgovarajuće paralele u Bibliji. Ta vavilonska dokumenta nisu mlađa, okruglo uzevši, od druge hiljade godina pre Hrista. Sve ove konstatacije dale su povoda za vrlo ogorčenu borbu između semitskih filologa i teologa o tome koja je verzija starija – čiji je prioritet. Ja do sada nisam bio u mogućnosti da ovu polemiku kontrolišem i da pronalazim koja je strana u pravu, ali i bez svega toga jedno je nesumnjivo: da se danas Biblija ne može više čitati sama za sebe, izolovano. Mi o prošlosti orijentalskih naroda imamo danas, posle mnogih uspešnih ekspedicija po Maloj Aziji, Siriji i Mesopotamiji, toliko podataka da oni na staru istoriju bacaju sasvim novu svetlost. Nesumnjivo je da će ta svetlost dopreti i do zemlje kanaanske, u budućnosti još više no što je to danas bio slučaj; mi smo danas u stanju, i bićemo od sada, verovatno, još u većoj meri, da se o kulturnoj i političkoj istoriji izabranog naroda obaveštavamo i iz tuđih, nejevrejskih izvora, i da sa podacima otud dopunjavamo, i kontrolišemo, i objašnjavamo podatke u spisima Staroga Zaveta. Prema tome velikom kulturnom svetu na semitskom Orijentu, koji se sada lagano pomalja, stoji impozantna kritsko-minoska kultura, sa svojim još nerešenim zagonetkama. Mi ćemo, Gospodo, i ovde imati da se držimo naučnog metoda, koji je naglašen i u statutima Hrišćanske Zajednice. Mi ćemo za tumačenje starozavetnog teksta tražiti i upotrebljavati podatke koje nam pruža neiscrpna orijentalska, u prvom redu semitska nauka, semitska filologija. Orijentalski su se narodi, od propasti poslednje orijentalske države, persijske države, ukoliko su se razvijali spontano, razvijali jedino u religioznom pogledu. Zbog toga će nam izučavanje orijentalske kulture dobrodoći za pravilno tumačenje i Starog i Novog Zaveta.
Još jednu napomenu koja će se odnositi na Novi Zavet. Opet ću se zadržati na jednom, za staru istoriju vrlo važnom kraju staroga sveta – to je Misir. Misir, među zemljama staroga Orijenta, ima pretenzija da je kulturno najstariji. U svakom slučaju, on je završio svoj samostalan istorijski život još na 5–6 vekova pre Hrista, i od toga je vremena samo menjao gospodare. Do najveće svoje slave, u istorijskom vremenu, došao je Misir u doba Ptolomeja, od Aleksandra Velikog pa do propasti rimske republike. On je tada bio pod grčkim vladaocima, i velikim delom jeliniziran, u centrima gotovo sasvim jeliniziran. Čak je i misirskim Jevrejima maternji jezik bio grčki. U toj dakle jelinizirajućoj, državi bila je jako razvijena grčka književnost i grčka pismenost. Materijal za pisanje bio je gotovo isključivo papirus. Mi smo danas tako srećni da nam je od pismenosti ovoga vremena sačuvano mnogo direktnih svedočanstava, Neki klasični filolozi došli su na srećnu misao da otkopavaju stara smetlišta, kojih ima mnogo oko starih misirskih varoši, i da u njima pretražuju ostatke. Kako je klima u Misiru suva, a zemlja u nilskoj dolini po svom geološkom sastavu zgodna da sprečava raspadanje predmeta u njoj, nije čudo što se u tim đubrištima sačuvalo vrlo mnogo papirusa. Što se danas nalazi, to je obično svakodnevna korespondencija, ili, u srećnom slučaju, rashodovani ostaci iz kakve biblioteke. Ponekad se nađe čitava korpa pocepanih papirusa, svakako iz kakve kancelarije onog vremena. Ti se papirusi danas stalno i sistematski istražuju. Među njima se nađe i po kakav literaran tekst – tu skoro nađene su npr. neke Safine pesme – ali papirusi većinom predstavljaju privatnu korespondenciju, privatna pisma, račune, priznanice, ugovore, i tako dalje.
Ovi papirusi sa svojom familijarnom, neliterarnom, sadržinom naročito su interesantni u pogledu jezika, jer su pisani ne književnim jezikom, već jezikom narodnim, onako kako je u ono vreme govorila narodna masa. Papirusi su, uostalom, i jedini izvor za poznavanje toga jezika. Kada je ovaj narodni jezik upoređen sa jezikom u Novom Zavetu, došlo se do interesantnih rezultata: tada je tek identifikovan jezik novozavetnog teksta – tada se utvrdilo da je original Novog Zaveta pisan grčkim narodnim dijalektom, grčkim dijalektom kojim je govorila masa. Na taj su način definitivno suzbijene ranije hipoteze o novozavetnom dijalektu: ranije se, naime, taj dijalekat smatrao kao neki sakralni dijalekat, kao dijalekat koji stoji sasvim za sebe, i izlazi iz okvira grčke zajednice. Neki su ga opet smatrali za jevrejsko-grčki dijalekat, tj. grčki dijalekat sa jevrejizmima, itd. Narodni kolorit novozavetnog jezika, kakav je sada definitivno utvrđen, je, uostalom, i sasvim prirodan: kakav bi drugi jezik i smeli izabrati apostoli za svoju svetsku misiju nego jezik pristupačan i razumljiv i najširoj masi, i onima koji su neobrazovani i „siromašni duhom“? Ali da idemo dalje. Kada je dakle forma novozavetnih spisa, u prvom redu četiri jevanđelja, udešena i za najprosečniju inteligenciju, isti slučaj mora biti i sa sadržinom. Podaci u Novom zavvtu, i novozavetni moral, kazani su, dakle, sasvim direktno, sasvim dovršeno; istina sa mnogo figura – koje se, uostalom, samo mogu i očekivati u govoru prostog naroda – ali zacelo bez ikakve filozofsko-metafizičke pozadine. Jevanđelje nije upućeno učenom nomodidaskalu, koji razume najintimniju sadržinu jelinističko-jevrejske filozofije, nego sinu čovečjem, koji nema gde ni glavu svoju da skloni.
Najviši, dakle, zahtev za lektiru i tumačenje novozavetnog teksta jeste da se u čitanje toga teksta ne ulazi sa predubeđenjima, da se u tumačenje unese što više poznavanja realija – to su znanja iz istorije, geografije, jezika itd. – a što manje jalovog rezonovanja i jalove spekulacije.
Ovo su, gospodo, tih nekoliko ideja koje sam danas u stanju da vam dam. Nadam se da ćemo na našim prijateljskim sastancima imati prilike da se zadržimo više i na njima i na celoj današnjoj temi.
Izvor: Veselin Čajkanović, O čitanju Biblije, Beograd: Hrišćanska zajednica studenata Beogradskog univerziteta, 1912.
