Fikcija nekada može da nas sačuva od poniženja, da nam makar malo pomogne da se ne osećamo jadno. Ne radi se o „ulepšavanju stvarnosti“ – jer stvarnost nije jednom za svagda dat nepromenljivi entitet, pa da se ulepšava – već o, na primer, dostojanstvu. Predstavljanje likova od kojih nijedan suštinski nije „negativac“, ili u našim uslovima „balkanski pod-čovek“, ne mora da bude ideološki motivisano ulepšavanje ljudske prirode, nego pitanje pažljivog, skrupuloznog odnosa prema ljudima, odgovornosti.
Odgovornost je važna posebno kada se, kao filmom „Zlogonje“, u režiji Raška Miljkovića (2018), obraćamo deci, svesni njihovih drugačijih, intenzivnijih receptivnih mehanizama i drugačije formatiranog iskustva stvarnosti. Deci nije potrebno podilaženje, potrebna im je, njima razumljivim jezikom, predstavljena istina, koliko god ona ponekad bila odvratna.
A nije lako, kao dečak Jovan u filmu (Mihajlo Milavić), živeti sa cerebralnom paralizom, niti je, lako, kao devojčici Milici (Silma Mahmuti), suočiti se sa razvodom roditelja. Nije lako, što je već opšte mesto kod protagonista literature za decu, biti „drugačiji“. Ali zato je tu priča da motiviše i avantura da se proživi, a granice su tu da budu probijene.Odrastanje je suočavanje, ne bežanje i samozavaravanje, a to je uvek bio herojski posao. Zbog toga, valjda, mnogi nikada i ne odrastu, ne prihvatajući spoznaju da ih ni život ni smrt neće poštedeti. Zato su, valjda, protagonisti dobrog štiva za decu često po nečemu „različiti“, oni koje sopstvena društvena pozicija vodi ka ciljevima koji se ne svode samo na puko tavorenje ili igre moći. Ili je to samo u pričama tako, zbog čega priče i služe.
Imaginacija glavnih likova u „Zlogonjama“ je očekivano zasnovana na popkulturnim referencama, a socijalni kontekst u kom žive je neka domaća varijanta srednje ili više-srednje klase, što valjda rasterećuje priču od viška „socijalnog“ balasta, kojom je toliko, uz odsustvo adekvatnog problematizovanja u javnom diskursu, opterećena naša „stvarnost“. Ali to je već uslovnost i pravo autora na izbor, pa filmu ne treba nametati pretenzije koje nema niti želi da ima.
Slično literaturi Jasminke Petrović, prema čijoj prozi je nastao, film „Zlogonje“ je dobar primer kvalitetnog mejnstrim proizvoda za decu, a u prethodnih, a bojimo se i nekoliko budućih godina, kada je film u pitanju, i jedini. A bilo bi lepo kada bi se prihvatili kontinuirane proizvodnje ovakvih filmova, pomažući makar deci, ako je za nas već isuviše kasno, da se hrabro i odgovorno suočavaju sa stvarnošću sveta, gde sve ipak nije tako crno i gde izlaz uvek postoji, ako je izlaz ono čemu se uopšte nadamo, umesto pasivnosti i samoobmana, umesto uljuljkivanju u smrtonosnom zagrljaju jednom i zauvek date stvarnosti.
Asketska literatura nas savetuje da, umesto stalne fiksiranosti na (uglavnom ne naše sopstveno) zlo u svetu, „motrimo na krasote rajske“, jer prema njima nam se valja uobličavati, a ne naspram svih zala ovog sveta. Fikcija takođe, bez optužbi za licemerje i konformizam, ima pravo na to da svet predstavi ako ne boljim – jer ni taj svet nije lišen bolesti, smrti i sukoba – ono svetom u kom postoji izlaz. Jer još postoji herojstvo, kao odgovornost i dostojanstvo slobodne ljudske ličnosti, koje može da pobudi dobro u ljudima. Da, kao devojčica Milica, shvatimo da smo „ubili vešticu“ onda kada shvatimo da zlo nije toliko u drugima, koliko u onome što im, u sopstvenim zabludama i slabostima, pripisujemo.
Da, kao dečak Jovan, shvatimo da smo sve neprijatelje pobedili onda kada pobedimo sebe.
