Руковођен озбиљношћу ситуације и најдобронамернијом молитвеном жељом да се направи јасна разлика између маловерја и трезвеноумља у време свеопште пошасти пандемије написао сам пре неколико дана текст под насловом Цару царево и Богу Божије. Навођењем конкретних руских и српских црквених извора који нам говоре о пракси причешћивања верних у време епидемија настојао сам да покажем да је Црква као брижна духовна мајка увек била мудра и спремна на примену икономије како би све и сва сачувала и Духом Светим привела спасењу у Христу. Непоколебљиво исповедање вере, видели смо из тамо поменутих црквених извора и докумената није искључивало истовремено и човекољубиву бригу и опрез за живе боголике личности, чланове литургијских заједница расејаних широм васељене. Најузвишеније богослужење је засигурно неразлучно од братослужења, јер што је више Бога у човеку, то је више и човека у човеку.
Дакле, остајем на свим становиштима из горе поменутог чланка у жељи да га на известан начин овим текстом допуним, јер сам у међувремену дошао до једне врло занимљиве књиге упутстава за српско свештенство из 1907. године, дакле још у време Митрополије Србије. Пре васпостављања српске Патријаршије, које ће се збити као што знамо 1920. године. Аутор ове, за оно време веома потребите књиге која је служила као оријентир у пастирској свакодневници српском духовенству је епископ тимочки Мелентије, за оно време прилично образован и духовно веома искусан архијереј Српске Цркве.
Не бих се детаљно задржавао на опису његове биографије, сем што ћу поменути да је, као и многи други наши школовани епископи тог времена, завршио Духовну академију у Кијеву, а потом био ректор призренске богословије, пре него што ће 1891. бити хиротонисан и устоличен за епископа тимочког, где остаје пуних 21 годину. Након усвајања његове молбе за разрешење, добровољно се повлачи у мировину на Свету Гору и тамо у манастиру Хиландару наставља свој подвиг до своје блажене кончине. Епископ Мелентије је био не само архипастир, него и писац духовних штива која су углавном била збирке преведених светоотачких поука, којима смо у оно време засигурно оскудевали. О владици тимочком се, сусревши га умировњеног у Хиландару, веома похвално изражавао и свети владика Николај Жички. Предговор за његово најчувеније дело Духовна градина писаће један од тренутно највећих живих православних богослова, владика Атанасије Јевтић, који нас је и сам у многочему богословски занавек задужио, оставивши нам готово све најважније светоотачке, канонске и светопредањске изворе на нашем српском језику са коментарима.
Но, да се вратимо на ово дело епископа Мелентија по коме су се ондашњи, наши свештеници и свештеномонси равнали и које су особито у извесним практичним недоумицама читали примењујући оно што се тамо може наћи. Не улазећи у све појединости, задржаћу се само на проблематици којом сам се бавио и у мом претходном тексту, причешћивању здравих и болесних, односно заражених у ванредним околностима, будући да је то горућа тема наше данашњице.
Шта нам говоре упутства епископа Мелентија Хиландарца?
Сличност са већ раније поменутим руским изворима је велика, чак и сам Мелентије се служи истим изворима које сам у референцама претходног чланка цитирао, али има ту и неких нових појединости. Владика Мелентије је теми која нас интересује посветио неколико страница, детаљно објашњавајући српском свештенику како да поступи у датим околностима, али ћу од свега наведеног издвојити само неколико најзанимљивијих појединости како бих тиме допунио претходни чланак и заокружио горућу тему, овог пута сведочанствима и искуствима наше помесне Црква оног времена.
На једном месту у књизи[1] можемо пронаћи управо то како су се понашали према зараженим у време епидемија и како их причешћивали. Мелентије поставља питање:
Како да се причешћују лица која болују од заразних болести: дифтерије, шарлаха, сифилиса, тифуса итд?
Потом и још нека питања, да би нам онда дао и одговоре. Преносим текст у целости како би читаоци могли да схвате да се заправо ништа није променило:
Појавило се питање: могу ли се и треба ли се причешћивати лица, која су заражена заразним болестима: дифтеријом, венеријом, тифусом, шарлахом, богињама итд. На ово питање такозвани „учењаци“: доктори, поједини чиновници и други категорички захтевају, да се забрани причешће деци и одраслима, где се која од поменутих зараза појави, јер би се веле, скупљањем и причешћивањем из једног суда (Путира) и једном кашичицом, зараза преносила од болних на здраве. Због оваквог гледишта ових световњака, чешће су излазиле званичне забране причешћивања и здравих у оним местима у којима ова или она заразна болест влада.
Па шта да се рече на ово?
С гледишта науке и искуства зараза се додиром здравих са болеснима (пијење из једног суда, једење из једног чанка итд) доиста може преносити и преноси се са болних на здраве. То се дакле не може и не сме спорити. Али, да чак и св. тајна причешћа може послужити оруђем преноса заразе са болних на здраве, апсолутно се не може примити ни усвојити. Јер по јасном учењу св.цркве Христове, св. тајна причешћа лечи и тело и душу: душу од духовних недуга – грехове, а тело од болести, јер се ова даје и „в сњед“, вернима, „во исцејленије души и тјела“. Разуме се, да су ови и овакви плодови св. тајне причешћа условљени спремом и достојним примањем св. тајне. Јер „јадиј и пијај недостојње, суд в себје јаст и пијет…“ А св. тајна причешћа пак сама је по себи доиста право, јединствено лекарство душе и тела: лекарство, коме нема на земљи равна. Па следствено ни сами они сасуди, из којих се (путир) и којима се (кашичица) преподаје св. причешће, никако не могу бити оруђима преноса заразних бакцила, јер су и она (оруђа) освећена драгоценом крвљу Христовом.
Но у ово слабоверно доба људско и ради спокојства оних, који су на раскрсници духовној, те се у оваквим појавама колебају и не знају на коју ће страну тј. да ли уз учење свете цркве и савете свештеникове, или уз слабоверне по неке докторе и чиновнике, свештеници по нашем и руских писаца мишљењу, могу допустити следеће: при свакој цркви треба да има по неколико лажичица (кашичица) за давање св. причешћа и по 2-3 убруса. Кад се пак појави која од заразних болести, онда да свештеник при причешћивању поступи овако: чим кога причести, да спусти ту лажичицу (којом је причестио) у лонац топле воде (која се намести са северне стране Царских Двери у Олтару) и узме другу лажичицу. Црквењак, или кога он одреди, одмах ће избрисати спуштену лажичицу чистим новим убрусом и држати у рукама, па свештенику одмах додати избрисану, а од свештеника узети употребљену, спустити у лонац и одмах по томе избрисати итд.
Друго, други црквењак или тутор (или ђакон где га има), који буде убрисавао причаснике, да има 2-3 чиста убруса код себе и при убрисавању сваког причасника, да избрише сувим делом убруса, а не једним и истим крајем убруса како то обично бива.
Треће, ове убрусе после причешћа сагорети, па пепео од њих сместити у јамицу под св. престо.
Четврто, свештеник свагда треба најпре, да причести здраве, по обичају, па тек болесне по овом означеном начину.
Пето, где има два св. путира и две лажичице, те би се болни могли причестити из другог св. путира, сипавши у њега св. тајну колико треба, а из првога, односно из оног св. путира који је употребљен на Литургији, причешћивати здраве (Хојнацки, стр. 110)
У осталом главно је ово: свештеник ни у ком случају не сме одбити од св. причешћа онога, који је за то достојан и спреман, па био он здрав или болестан. „Грјадушчаго ко мње не изжену вон“ рекао је Господ Исус Христос. А свештеник у Литургији повереник је, сатрудник самога Господа; вршиоц воље његове, извршилац закона његовог.
Навео сам подужи одељак епископа тимочког Мелентија због тога што верујем да он ту изражава своје уверење да се причешћем као Телом Христовим верни не могу заразити. Истовремено међутим, он дозвољава из разлога пастирске икономије нешто што би многим који данас себе доживљавају као људе живе вере и чуваре Предања било сасвим сабласно и потпуно неприхватљиво.
Тимочки владика дакле саветује да сваки ондашњи парохијски храм има неколико кашичица, убруса и путира, те да се прво причесте здрави, а тек потом болесни и то не истом кашичицом и не из истог путира.
Он то, као што видимо, чини јер не жели да због сумње од ширења заразе кроз цркве, а по препоруци лекара епидемиолога, државне службе (иако је то време Краљевине Србије, где је православна вере државна вера, а не данашње секуларно уређено друштво и држава!) забране причешће свима, како зараженима тако и здравима.
Мелентије је био свестан да не треба бити тврдоглав и улазити у конфликт са лекарима, односно државним епидемиолошким службама , иако сâм, као што видимо ни најмање не сумња да би се зараза могла пренети светим причешћем.
У овоме не видим никакву недоследност, као што се некоме може учинити на први поглед, него напротив, дивим се његовој пастирској мудрости, довитљивости и флексибилности, како благоразумно изоставља акривију служећи се трезвеноумно црквеном икономијом, да не би никог од оних који се можда плаше заразе довео у неугодну ситуацију. Библијски речено, не желећи да изгуби ниједног од оних најмањих, због којих Господ би распет на Крсту.
Епископ Мелентије и неки данашњи примери
Ових дана се неретко могло чути од наших појединих клирика (Богу хвала, не и свих) да нам такви који се плаше не требају уопште и да би било боље да у цркву више и не долазе док „изнова не поврате веру“ и сл.
Морамо разумети људе који су опрезни или уплашени, јер сви знамо да се човек може потенцијално заразити свугде и на сваком месту, па и у храму. Не смемо да заборавимо је тамо сабрано велико мноштво верних, где једни кашљу или кијају, други говоре или поју. Знамо да постоји мноштво заражених који још не показују никакве симптоме обољења и који, чак и нехотице, преносе заразу. Да не говорим о неодговорности појединаца и небриге за људе око себе. Дакле не смемо непастирски олако и безрасудно прозивати и етикетирати као маловерне, па чак и исмевати. Код епископа Мелентија 1907. године нигде не налазимо тако нешто.
На нашу радост налазимо само ону павловску ширину[2] да пастир треба свима да буде све како би их Христу привео.
Је ли могуће да су наши свештенослужитељи и духовници оног времена, док све српске земље нису биле ослобођене, када су сазнања из медицине и епидемиологије била скромнија, као и могућност лечења засигурно били знатно тежи него што је то нама данас, били зрелији и озбиљнији него многи од нас у овом часу? Зачуђује нас истанчан пастирски осећај, како икономијски снисходећи доћи до жељеног духовног циља да се причесте по могућности сви верни, здрави и болесни. Да се притом избегну неспоразуми са државним службама, да се не саблазне они, како би рекао Мелентије, у вери слабији и како би све народски речено било како ваља и требује.
Ми данас неретко имамо прилично одсуство баш ове проницљивости, пастирских врлина расуђивања и олако посежемо да опрез прогласимо кукавичлуком, а трезвеноумље малововерјем, а функционисање у црно-белом свету, бар када је духовни живот Цркве Божије у питању, налазимо за недопустиво.
Све нас је растужила смрт нашег епископа Милутина, а свесни смо да има још заражених свештенослужитеља и само Небо зна колико још и верника. Зар нам то није најочигледнији доказ да су сва безрасудна уопштавања непримерена?! Да ли ико нормалан може олако осудити блаженопочившег епископа ваљевског за маловерје, као и његове честите свештенике и осталу заражену децу Цркве? Надам се да нико присебан и добронамеран не може доћи до таквог закључка изузев појединих нездравих „зурлотских“ (псеудозилотских) духова који гордо и умишљено у свима виде горе и маловерније од себе самих. О другим хришћанима или сектама да ни не говорим, шта они виде и како реагују. Ми би требало да будемо њима пример и со овом свету, да их у овим тешким тренуцима за цео свет приведемо Христу. Уместо тога, ми се гложимо и свађамо о стварима које је Црква одавно упознала и решила. Слушамо на све стране „стручњаке“ који суде и осуђују, који терају друге у пропаст својим непознавањем Цркве и историје. Није ли изненадно упокојење владике Милутина и многих других широм васељене, одлучне мере најмногољудније Православне Руске Цркве, опомена свима нама да, не губећи живу веру, не треба губити ни разум, јер је и он дар Божији.
Већ сам у првом тексту јасно показао каква су била пређашња трезвеноумна искуства у историји Руске и Српске Цркве, а сада све то би допуњено и овим значајним Мелентијевим сведочењима из 1907. године.
Не смемо да заборавимо да је сву ту праксу опреза и пажње, када је причешће заражених и болесних у питању, суштински потврдио и Св. Арх. Синод СПЦ 1929. године давши благослов да се штампа књигa Питања и одговори[3]. Једино што нам преостаје јесте да закључимо и ми данас морамо да брижно молитвено промишљамо о примени црквене икономије[4] како бисмо заштитили здравље и животе сопствених чланове Цркве. На тај начин ћемо избећи и непотребно сукобљавање са државним епидемиолошким службама (како у матици, а још више у расејању где смо у незавиднијем положају као мањина), жесток медијски линч и заморна препуцавања са добронамерним, а још више злонамерним људима изван Цркве, који аргументе вере не разумеју или не прихватају.
Хришћани као одговорни грађани
Како прошли пут, тако и сада сагледавши све наведене изворе праксом потврђене закључујемо да се може у вери бити постојан члан Цркве, а истовремено савестан и одговоран грађанин државе у којој живимо, јер је свагда било могуће земљом ходити, а неба се држати, да подари и цару царево, али и Богу Божије (Мк 12, 17). Начини причешћивања који су описани у претходном као и у овом тексту треба само да нас подстакну да пронађемо начин којим би се сви без бојазни могли причестити. Не морамо да копирамо дословно оно што су у прошлости радили, али њихова искуства треба да узмемо у обзир.
За крај бих желео да се обратим свим пречасним оцима и браћи свештенослужитељима. Као и неки од вас, у првим данима појаве пандемије био сам спреман да заступам ставове који многи од вас упорно и даље држе. Молим вас да се озбиљно суочимо са истином и праксом наше Цркве. Не смемо допустити да будемо одговорни за смрт макар и једног човека или, не дај Боже, детета. На духовно старање су нам поверена њихова бића. Сви ми знамо да ћемо за њих одговарати (Јевр 13, 17) на Христовом страшном суду. Зато вас молим да не искушавамо Господа (Мт 4, 7) и да се понашамо у складу са датом ситуацијом и одговорношћу која нам је дата. Сигуран сам да ће и Бог бити са нама уколико се будемо трудили да чувамо и подучавамо народ на холистички начин.
[1] Правилник: Помоћна богослужбена књига (II), израдио епископ тимочки Мелентије, Зајечар 1907, стр. 149.
[2] Прва посланица Коринћанима 9, 22: „Слабима био сам као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да како год спасем кога.“
[3] Питања и одговори из пастирске праксе, црквеног богослужења и религијозног живота, скупио и удесио Радован Ђ. Димитријевић парох београдски, Београд 1929.
[4] Митрополит пергамски Јован Зизијулас је изјавио да се лично не боји да се зарази, али да по икономији разуме одступања по цену тога да народ може да се причести.
