Rukovođen ozbiljnošću situacije i najdobronamernijom molitvenom željom da se napravi jasna razlika između maloverja i trezvenoumlja u vreme sveopšte pošasti pandemije napisao sam pre nekoliko dana tekst pod naslovom Caru carevo i Bogu Božije. Navođenjem konkretnih ruskih i srpskih crkvenih izvora koji nam govore o praksi pričešćivanja vernih u vreme epidemija nastojao sam da pokažem da je Crkva kao brižna duhovna majka uvek bila mudra i spremna na primenu ikonomije kako bi sve i sva sačuvala i Duhom Svetim privela spasenju u Hristu. Nepokolebljivo ispovedanje vere, videli smo iz tamo pomenutih crkvenih izvora i dokumenata nije isključivalo istovremeno i čovekoljubivu brigu i oprez za žive bogolike ličnosti, članove liturgijskih zajednica rasejanih širom vaseljene. Najuzvišenije bogosluženje je zasigurno nerazlučno od bratosluženja, jer što je više Boga u čoveku, to je više i čoveka u čoveku.
Dakle, ostajem na svim stanovištima iz gore pomenutog članka u želji da ga na izvestan način ovim tekstom dopunim, jer sam u međuvremenu došao do jedne vrlo zanimljive knjige uputstava za srpsko sveštenstvo iz 1907. godine, dakle još u vreme Mitropolije Srbije. Pre vaspostavljanja srpske Patrijaršije, koje će se zbiti kao što znamo 1920. godine. Autor ove, za ono vreme veoma potrebite knjige koja je služila kao orijentir u pastirskoj svakodnevnici srpskom duhovenstvu je episkop timočki Melentije, za ono vreme prilično obrazovan i duhovno veoma iskusan arhijerej Srpske Crkve.
Ne bih se detaljno zadržavao na opisu njegove biografije, sem što ću pomenuti da je, kao i mnogi drugi naši školovani episkopi tog vremena, završio Duhovnu akademiju u Kijevu, a potom bio rektor prizrenske bogoslovije, pre nego što će 1891. biti hirotonisan i ustoličen za episkopa timočkog, gde ostaje punih 21 godinu. Nakon usvajanja njegove molbe za razrešenje, dobrovoljno se povlači u mirovinu na Svetu Goru i tamo u manastiru Hilandaru nastavlja svoj podvig do svoje blažene končine. Episkop Melentije je bio ne samo arhipastir, nego i pisac duhovnih štiva koja su uglavnom bila zbirke prevedenih svetootačkih pouka, kojima smo u ono vreme zasigurno oskudevali. O vladici timočkom se, susrevši ga umirovnjenog u Hilandaru, veoma pohvalno izražavao i sveti vladika Nikolaj Žički. Predgovor za njegovo najčuvenije delo Duhovna gradina pisaće jedan od trenutno najvećih živih pravoslavnih bogoslova, vladika Atanasije Jevtić, koji nas je i sam u mnogočemu bogoslovski zanavek zadužio, ostavivši nam gotovo sve najvažnije svetootačke, kanonske i svetopredanjske izvore na našem srpskom jeziku sa komentarima.
No, da se vratimo na ovo delo episkopa Melentija po kome su se ondašnji, naši sveštenici i sveštenomonsi ravnali i koje su osobito u izvesnim praktičnim nedoumicama čitali primenjujući ono što se tamo može naći. Ne ulazeći u sve pojedinosti, zadržaću se samo na problematici kojom sam se bavio i u mom prethodnom tekstu, pričešćivanju zdravih i bolesnih, odnosno zaraženih u vanrednim okolnostima, budući da je to goruća tema naše današnjice.
Šta nam govore uputstva episkopa Melentija Hilandarca?
Sličnost sa već ranije pomenutim ruskim izvorima je velika, čak i sam Melentije se služi istim izvorima koje sam u referencama prethodnog članka citirao, ali ima tu i nekih novih pojedinosti. Vladika Melentije je temi koja nas interesuje posvetio nekoliko stranica, detaljno objašnjavajući srpskom svešteniku kako da postupi u datim okolnostima, ali ću od svega navedenog izdvojiti samo nekoliko najzanimljivijih pojedinosti kako bih time dopunio prethodni članak i zaokružio goruću temu, ovog puta svedočanstvima i iskustvima naše pomesne Crkva onog vremena.
Na jednom mestu u knjizi[1] možemo pronaći upravo to kako su se ponašali prema zaraženim u vreme epidemija i kako ih pričešćivali. Melentije postavlja pitanje:
Kako da se pričešćuju lica koja boluju od zaraznih bolesti: difterije, šarlaha, sifilisa, tifusa itd?
Potom i još neka pitanja, da bi nam onda dao i odgovore. Prenosim tekst u celosti kako bi čitaoci mogli da shvate da se zapravo ništa nije promenilo:
Pojavilo se pitanje: mogu li se i treba li se pričešćivati lica, koja su zaražena zaraznim bolestima: difterijom, venerijom, tifusom, šarlahom, boginjama itd. Na ovo pitanje takozvani „učenjaci“: doktori, pojedini činovnici i drugi kategorički zahtevaju, da se zabrani pričešće deci i odraslima, gde se koja od pomenutih zaraza pojavi, jer bi se vele, skupljanjem i pričešćivanjem iz jednog suda (Putira) i jednom kašičicom, zaraza prenosila od bolnih na zdrave. Zbog ovakvog gledišta ovih svetovnjaka, češće su izlazile zvanične zabrane pričešćivanja i zdravih u onim mestima u kojima ova ili ona zarazna bolest vlada.
Pa šta da se reče na ovo?
S gledišta nauke i iskustva zaraza se dodirom zdravih sa bolesnima (pijenje iz jednog suda, jedenje iz jednog čanka itd) doista može prenositi i prenosi se sa bolnih na zdrave. To se dakle ne može i ne sme sporiti. Ali, da čak i sv. tajna pričešća može poslužiti oruđem prenosa zaraze sa bolnih na zdrave, apsolutno se ne može primiti ni usvojiti. Jer po jasnom učenju sv.crkve Hristove, sv. tajna pričešća leči i telo i dušu: dušu od duhovnih neduga – grehove, a telo od bolesti, jer se ova daje i „v snjed“, vernima, „vo iscejlenije duši i tjela“. Razume se, da su ovi i ovakvi plodovi sv. tajne pričešća uslovljeni spremom i dostojnim primanjem sv. tajne. Jer „jadij i pijaj nedostojnje, sud v sebje jast i pijet…“ A sv. tajna pričešća pak sama je po sebi doista pravo, jedinstveno lekarstvo duše i tela: lekarstvo, kome nema na zemlji ravna. Pa sledstveno ni sami oni sasudi, iz kojih se (putir) i kojima se (kašičica) prepodaje sv. pričešće, nikako ne mogu biti oruđima prenosa zaraznih bakcila, jer su i ona (oruđa) osvećena dragocenom krvlju Hristovom.
No u ovo slaboverno doba ljudsko i radi spokojstva onih, koji su na raskrsnici duhovnoj, te se u ovakvim pojavama kolebaju i ne znaju na koju će stranu tj. da li uz učenje svete crkve i savete sveštenikove, ili uz slaboverne po neke doktore i činovnike, sveštenici po našem i ruskih pisaca mišljenju, mogu dopustiti sledeće: pri svakoj crkvi treba da ima po nekoliko lažičica (kašičica) za davanje sv. pričešća i po 2-3 ubrusa. Kad se pak pojavi koja od zaraznih bolesti, onda da sveštenik pri pričešćivanju postupi ovako: čim koga pričesti, da spusti tu lažičicu (kojom je pričestio) u lonac tople vode (koja se namesti sa severne strane Carskih Dveri u Oltaru) i uzme drugu lažičicu. Crkvenjak, ili koga on odredi, odmah će izbrisati spuštenu lažičicu čistim novim ubrusom i držati u rukama, pa svešteniku odmah dodati izbrisanu, a od sveštenika uzeti upotrebljenu, spustiti u lonac i odmah po tome izbrisati itd.
Drugo, drugi crkvenjak ili tutor (ili đakon gde ga ima), koji bude ubrisavao pričasnike, da ima 2-3 čista ubrusa kod sebe i pri ubrisavanju svakog pričasnika, da izbriše suvim delom ubrusa, a ne jednim i istim krajem ubrusa kako to obično biva.
Treće, ove ubruse posle pričešća sagoreti, pa pepeo od njih smestiti u jamicu pod sv. presto.
Četvrto, sveštenik svagda treba najpre, da pričesti zdrave, po običaju, pa tek bolesne po ovom označenom načinu.
Peto, gde ima dva sv. putira i dve lažičice, te bi se bolni mogli pričestiti iz drugog sv. putira, sipavši u njega sv. tajnu koliko treba, a iz prvoga, odnosno iz onog sv. putira koji je upotrebljen na Liturgiji, pričešćivati zdrave (Hojnacki, str. 110)
U ostalom glavno je ovo: sveštenik ni u kom slučaju ne sme odbiti od sv. pričešća onoga, koji je za to dostojan i spreman, pa bio on zdrav ili bolestan. „Grjaduščago ko mnje ne izženu von“ rekao je Gospod Isus Hristos. A sveštenik u Liturgiji poverenik je, satrudnik samoga Gospoda; vršioc volje njegove, izvršilac zakona njegovog.
Naveo sam poduži odeljak episkopa timočkog Melentija zbog toga što verujem da on tu izražava svoje uverenje da se pričešćem kao Telom Hristovim verni ne mogu zaraziti. Istovremeno međutim, on dozvoljava iz razloga pastirske ikonomije nešto što bi mnogim koji danas sebe doživljavaju kao ljude žive vere i čuvare Predanja bilo sasvim sablasno i potpuno neprihvatljivo.
Timočki vladika dakle savetuje da svaki ondašnji parohijski hram ima nekoliko kašičica, ubrusa i putira, te da se prvo pričeste zdravi, a tek potom bolesni i to ne istom kašičicom i ne iz istog putira.
On to, kao što vidimo, čini jer ne želi da zbog sumnje od širenja zaraze kroz crkve, a po preporuci lekara epidemiologa, državne službe (iako je to vreme Kraljevine Srbije, gde je pravoslavna vere državna vera, a ne današnje sekularno uređeno društvo i država!) zabrane pričešće svima, kako zaraženima tako i zdravima.
Melentije je bio svestan da ne treba biti tvrdoglav i ulaziti u konflikt sa lekarima, odnosno državnim epidemiološkim službama , iako sâm, kao što vidimo ni najmanje ne sumnja da bi se zaraza mogla preneti svetim pričešćem.
U ovome ne vidim nikakvu nedoslednost, kao što se nekome može učiniti na prvi pogled, nego naprotiv, divim se njegovoj pastirskoj mudrosti, dovitljivosti i fleksibilnosti, kako blagorazumno izostavlja akriviju služeći se trezvenoumno crkvenom ikonomijom, da ne bi nikog od onih koji se možda plaše zaraze doveo u neugodnu situaciju. Biblijski rečeno, ne želeći da izgubi nijednog od onih najmanjih, zbog kojih Gospod bi raspet na Krstu.
Episkop Melentije i neki današnji primeri
Ovih dana se neretko moglo čuti od naših pojedinih klirika (Bogu hvala, ne i svih) da nam takvi koji se plaše ne trebaju uopšte i da bi bilo bolje da u crkvu više i ne dolaze dok „iznova ne povrate veru“ i sl.
Moramo razumeti ljude koji su oprezni ili uplašeni, jer svi znamo da se čovek može potencijalno zaraziti svugde i na svakom mestu, pa i u hramu. Ne smemo da zaboravimo je tamo sabrano veliko mnoštvo vernih, gde jedni kašlju ili kijaju, drugi govore ili poju. Znamo da postoji mnoštvo zaraženih koji još ne pokazuju nikakve simptome oboljenja i koji, čak i nehotice, prenose zarazu. Da ne govorim o neodgovornosti pojedinaca i nebrige za ljude oko sebe. Dakle ne smemo nepastirski olako i bezrasudno prozivati i etiketirati kao maloverne, pa čak i ismevati. Kod episkopa Melentija 1907. godine nigde ne nalazimo tako nešto.
Na našu radost nalazimo samo onu pavlovsku širinu[2] da pastir treba svima da bude sve kako bi ih Hristu priveo.
Je li moguće da su naši sveštenoslužitelji i duhovnici onog vremena, dok sve srpske zemlje nisu bile oslobođene, kada su saznanja iz medicine i epidemiologije bila skromnija, kao i mogućnost lečenja zasigurno bili znatno teži nego što je to nama danas, bili zreliji i ozbiljniji nego mnogi od nas u ovom času? Začuđuje nas istančan pastirski osećaj, kako ikonomijski snishodeći doći do željenog duhovnog cilja da se pričeste po mogućnosti svi verni, zdravi i bolesni. Da se pritom izbegnu nesporazumi sa državnim službama, da se ne sablazne oni, kako bi rekao Melentije, u veri slabiji i kako bi sve narodski rečeno bilo kako valja i trebuje.
Mi danas neretko imamo prilično odsustvo baš ove pronicljivosti, pastirskih vrlina rasuđivanja i olako posežemo da oprez proglasimo kukavičlukom, a trezvenoumlje malovoverjem, a funkcionisanje u crno-belom svetu, bar kada je duhovni život Crkve Božije u pitanju, nalazimo za nedopustivo.
Sve nas je rastužila smrt našeg episkopa Milutina, a svesni smo da ima još zaraženih sveštenoslužitelja i samo Nebo zna koliko još i vernika. Zar nam to nije najočigledniji dokaz da su sva bezrasudna uopštavanja neprimerena?! Da li iko normalan može olako osuditi blaženopočivšeg episkopa valjevskog za maloverje, kao i njegove čestite sveštenike i ostalu zaraženu decu Crkve? Nadam se da niko priseban i dobronameran ne može doći do takvog zaključka izuzev pojedinih nezdravih „zurlotskih“ (pseudozilotskih) duhova koji gordo i umišljeno u svima vide gore i malovernije od sebe samih. O drugim hrišćanima ili sektama da ni ne govorim, šta oni vide i kako reaguju. Mi bi trebalo da budemo njima primer i so ovom svetu, da ih u ovim teškim trenucima za ceo svet privedemo Hristu. Umesto toga, mi se gložimo i svađamo o stvarima koje je Crkva odavno upoznala i rešila. Slušamo na sve strane „stručnjake“ koji sude i osuđuju, koji teraju druge u propast svojim nepoznavanjem Crkve i istorije. Nije li iznenadno upokojenje vladike Milutina i mnogih drugih širom vaseljene, odlučne mere najmnogoljudnije Pravoslavne Ruske Crkve, opomena svima nama da, ne gubeći živu veru, ne treba gubiti ni razum, jer je i on dar Božiji.
Već sam u prvom tekstu jasno pokazao kakva su bila pređašnja trezvenoumna iskustva u istoriji Ruske i Srpske Crkve, a sada sve to bi dopunjeno i ovim značajnim Melentijevim svedočenjima iz 1907. godine.
Ne smemo da zaboravimo da je svu tu praksu opreza i pažnje, kada je pričešće zaraženih i bolesnih u pitanju, suštinski potvrdio i Sv. Arh. Sinod SPC 1929. godine davši blagoslov da se štampa knjiga Pitanja i odgovori[3]. Jedino što nam preostaje jeste da zaključimo i mi danas moramo da brižno molitveno promišljamo o primeni crkvene ikonomije[4] kako bismo zaštitili zdravlje i živote sopstvenih članove Crkve. Na taj način ćemo izbeći i nepotrebno sukobljavanje sa državnim epidemiološkim službama (kako u matici, a još više u rasejanju gde smo u nezavidnijem položaju kao manjina), žestok medijski linč i zamorna prepucavanja sa dobronamernim, a još više zlonamernim ljudima izvan Crkve, koji argumente vere ne razumeju ili ne prihvataju.
Hrišćani kao odgovorni građani
Kako prošli put, tako i sada sagledavši sve navedene izvore praksom potvrđene zaključujemo da se može u veri biti postojan član Crkve, a istovremeno savestan i odgovoran građanin države u kojoj živimo, jer je svagda bilo moguće zemljom hoditi, a neba se držati, da podari i caru carevo, ali i Bogu Božije (Mk 12, 17). Načini pričešćivanja koji su opisani u prethodnom kao i u ovom tekstu treba samo da nas podstaknu da pronađemo način kojim bi se svi bez bojazni mogli pričestiti. Ne moramo da kopiramo doslovno ono što su u prošlosti radili, ali njihova iskustva treba da uzmemo u obzir.
Za kraj bih želeo da se obratim svim prečasnim ocima i braći sveštenoslužiteljima. Kao i neki od vas, u prvim danima pojave pandemije bio sam spreman da zastupam stavove koji mnogi od vas uporno i dalje drže. Molim vas da se ozbiljno suočimo sa istinom i praksom naše Crkve. Ne smemo dopustiti da budemo odgovorni za smrt makar i jednog čoveka ili, ne daj Bože, deteta. Na duhovno staranje su nam poverena njihova bića. Svi mi znamo da ćemo za njih odgovarati (Jevr 13, 17) na Hristovom strašnom sudu. Zato vas molim da ne iskušavamo Gospoda (Mt 4, 7) i da se ponašamo u skladu sa datom situacijom i odgovornošću koja nam je data. Siguran sam da će i Bog biti sa nama ukoliko se budemo trudili da čuvamo i podučavamo narod na holistički način.
[1] Pravilnik: Pomoćna bogoslužbena knjiga (II), izradio episkop timočki Melentije, Zaječar 1907, str. 149.
[2] Prva poslanica Korinćanima 9, 22: „Slabima bio sam kao slab, da slabe pridobijem; svima sam bio sve, da kako god spasem koga.“
[3] Pitanja i odgovori iz pastirske prakse, crkvenog bogosluženja i religijoznog života, skupio i udesio Radovan Đ. Dimitrijević paroh beogradski, Beograd 1929.
[4] Mitropolit pergamski Jovan Zizijulas je izjavio da se lično ne boji da se zarazi, ali da po ikonomiji razume odstupanja po cenu toga da narod može da se pričesti.
