Nekoliko poslednjih meseci, kako napreduje montaža filma, intenzivno radimo na muzici za „Senoviti Mediteran“. Muzika se komponuje u Atini, prestonici senovitog Mediterana – tako je izgleda ovom filmu, koji je od početaka imao neki svoj život – bilo suđeno. Taj mi je rad omogućio da zavirim u um i dušu mog filmskog kompozitora, i da tako nastane i ovaj razgovor, kao istrgnut iz naših mnogobrojnih susreta na Skajpu.
Vasilisa Cabropulosa upoznao sam u decembru 2015. godine na beogradskom aerodromu. On i Nektarija Karanci došli su da održe kratki koncert u tadašnjoj Dvorani Doma sindikata, pre početka distribucije mog filma „Isceljenje“ u kojem muziku potpisuje Nektarija, danas možda i najuticajniji ženski glas vizantijske muzike. Retko koji susret u životu je na mene ostavio takav utisak. Sreo sam dvoje apsolutnih posvećenika – monaški tihih iznutra i radosnih spolja, očaravajuće jednostavnih. Kao da sam dodirnuo neka neobična bića sa druge planete.
Oboje su ljudi neobičnog životnog puta, partneri u muzici i životu. Nektarija, koja raspolaže najvišim zvanjima u oblasti prava – okrenula se u potpunosti svom muzičkom daru, koji joj je još kao devojčici otkrio starac Porfirije Kavsokalivit, uputivši je u tajnu vizantijskog pojanja.
Sa traženjem muzike za film „Isceljenje“ smo se neobično dugo mučili – oprobali su se tu različiti vrsni muzičari, ali slika tog filma kao da je sve odbijala. Pred kraj tog procesa činilo se da će to biti jedan od onih filmova bez ikakve muzike. Tad smo naišli na Nektarijin glas i on je postao četvrti lik u filmu. Saznavši za njenu biografiju, moja žena mi je rekla: „Ne brini, dobićemo ovu muziku. Sveti starac Porfirije je izgleda muzički urednik ovog filma.“ Tako je u osnovi i bilo, i tako se naposletku dogodio i susret sa Vasilisom.
Vasilis Cabropulos je čovek blistave muzičke karijere – bio je pijanističko čudo od deteta, završio je sve vrhunske škole dostupne pijanisti, nastupao u najvažnijim svetskim dvoranama, snimio na desetine nosača zvuka sa interpretacijama klasičnih kompozicija, sam komponovao za klavir i izdao nekoliko autorskih albuma, osnovao Atinski simfonijski orkestar na početku ekonomske krize koja je gasila orkestre po Grčkoj, napisao filozofski esej „Bog i muzika“ – i sve je to radio iz jedne meni neobjašnjive i intrigantne tišine sopstvenog bića, koja me je obgrlila još u onoj aerodromskoj gužvi ostavljajući me, evo dosad sa pitanjem – ko je taj čovek i kako mu ta tišina polazi zapravo za rukom.
Bez ijedne sekunde premišljanja pristao je da radi muziku za „Senoviti Mediteran“. I ne samo to – kroz sve moje gorke časove, kojih je bilo mnogo u radu na ovom filmu – to dvoje ljudi, opterećenih svojim sopstvenim obavezama u dalekoj Atini – nalazilo je načina da me motiviše i bude uvek tu za mene. Sada radimo na muzici – i Vasilis je često korak ispred mene, bogatstvo koje je taj umetnik u stanju da stvori i pošalje mi u jedinici vremena – bilo bi dovoljno za deset filmova, a ne ovaj moj jedan, koji se, u večnim problemima svojstvenim srpskoj filmskoj produkciji – evo konačno privodi kraju. Kroz ceo taj proces, Vasilis je neprekidno u odnosu stvaralačkog poslušanja – sa skromnošću koja se ogleda i u tome što me neprekidno oslovljava sa „The Big Boss“, slušajući svaku moju indikaciju, iako, zapravo, ja učim od njega.
Naposletku nisam odoleo a da ga ne pitam – ko si ti – i kako se desilo da upravljaš tom unutrašnjom tišinom za koju bih ja, u svojoj neprekidnoj unutrašnjoj disonanci – dao sve. Tako je nastao ovaj neočekivani intervju, razgovor između mene i mog filmskog kompozitora, iz kog je jasno da ja imam još dugo da putujem do mesta na kom je Vasilis u duhovnom smislu već dugo. Pišem ovo zahvalan Bogu za taj susret u duhu i stvaralaštvu.
Vasilis, zantrigirao me je naslov tvoje knjige „Bog i muzika“. Kako je za mene rad na „Senovitom Mediteranu“ dosad možda i najveći ispit vere, zaintrigiralo me je tvoje smirenje. Gde je Bog u tvom stvaranju? Kako razumeš ulogu Boga u umetničkom stvaralaštvu? Kako vidiš vezu između muzike i večnosti?
U tom nedavnom filozofskom eseju „Bog i muzika“ pokušavam da izvedem metafizički dokaz o poreklu muzike, da ukažem na njenu primarnu komponentu i njenu posebnu prirodu koja je čini jedinstvenim fenomenom. Duboki muzički izraz ljudske duše rađa život, radost stvaranja, čuva i grli Boga koji obitava u nama, čineći tihi „nemuzički“ svet koji nas okružuje – carstvom nebeskim Boga Tvorca. Prema mom mišljenju, koje pokušavam da razvijem u svojoj knjizi, potraga za postojanjem Boga nije definisana nikakvom izvesnošću, već apsolutnom dominacijom paradoksa, „absurdum-om“ Njegove večne prirode. U oblasti paradoksalnog krije se apsolutno ali diskretno uverenje u istinu Božiju – kroz našu veru, bez prisustva izvesnosti inteligibilnog koje bi vodilo do empirijski sagledanog i logički prihvatljivog. Bog se kroz umetnost muzičkog „skrivenog“ govora ne doživljava kao ukupni zbir pojedinačnog znanja ili tajne mudrosti, već na čudesan način čini svoje nepojmljivo biće jedva shvatljivim a potpuno ostvarenim u svakoj „muzičkoj“ manifestaciji Njegove večne tvorevine. „Muzikalnost“ svake duše se transformiše i menja, kao novi dominantni osećaj bića. Suštinski identitet svakog bića povezuje našu „muzičku dušu“ sa našim Tvorcem.
Da, i ja sam rad na filmu doživeo kroz pojam neizvesnosti koji umetnika uvodi u stanje u kom stvaranje dela postaje čin čiste vere. Susret sa skrivenim – koje se nekako i mimo nas otkriva u umetničkom delu, postajući oblik za kojim tragamo, bez mogućnošću njegovog konačnog sagledavanja. Sada se baviš filmskom muzikom. Prolazimo zajednički kroz različite etape tog procesa. Kako vidiš vezu između slike, muzike i Boga? Kako to osećaš kao kompozitor? Ima li, zapravo, ikakve razlike u stvaralačkom procesu, ili se boriš uvek sa istim izazovima?
Postavlja se pitanje da li konačno možemo otkriti vrednost istine proizašle iz potrebe da se ospolje stalna ljudska iskustva koja često nazivamo ekspresijom. U ovu široku kategoriju uključeno je sve što ulazi u kontekst ljudskog izražavanja, kao neophodnog elementa „obznanjivanja“ privatnih ljudskih preokupacija i intimnog, ličnog iskustva. Ali šta god da je predmet tog ličnog izraza, bio to jedinstveni umetnički jezik, lepota slike u bioskopu, ili Betovenovo muzičko delo – ničemu od toga ne može pripasti trofej apsolutne božanske ospoljašene istine, jer je svako delo ipak stvoreno u konačnom i sebičnom svetu pojedinca. Mi smo ograničeni i prilično svedeni na naše ontološke potrebe, naše stalne želje i htenja i iznad svega, na naše predrasude i mentalne pretpostavke.
Umetnici često upravo kroz svoje strasti projektuju i ispovedaju sa lakoćom svoju prethodno čvrsto utvrđenu istinu. Oni sebe oslobađaju od odgovornosti tako što definišu svoje nesavršenosti i moralne nedostatke kao izvor nepoznatog „božanskog” vođstva i dragocene inspiracije. Ali da biste izbegli nedostatke muzike kojoj služite, morate ih proterati iznutra. Verujem da u umetnosti nema nedostataka koji ne odgovaraju nedostacima i ranjivostima ljudske duše. Muzika, kako god shvatili značenje ovog pojma – uveličavajuće je staklo. Ako prihvatimo da iskreno muzičko stvaralaštvo potiče iz naše duše, onda ono pokazuje i naše strasti i naše nedostatke. Ako je ova pretpostavka tačna, onda nema razlike između klasične simfonije, filmske muzike ili himne Bogu. Muzika na zemlji je čista materija, vezana je i ograničena na konačnost našeg postojanja.
Priznajem da sam i sam došao do sličnih zaključaka. Radeći na „Senovitom Mediteranu“, slično kao i na filmovima pre toga – osetio sam da se borim sa sobom i da je na neki način rad na tim delima deo moje borbe sa sopstvenim nedostacima. Veliki ispit, veliko učenje. Doživeo sam to kao jednu od funkcija stvaralačkog rada – ne samo stvoriti što savršenije delo nego što više usavršiti sebe iznutra. Taj proces se događa ne samo kroz naše saobraćanje sa Bogom, već i sa bližnjima koji sa nama učestvuju u procesu stvaranja. Ti si sarađivao sa vrhunskim umetnicima, a blisko sarađuješ sa Nektarijom. To me vraća na rad na „Isceljenju“. Kad smo radili „Isceljenje“, filmska slika je prihvatila na kraju samo taj, ljudski glas, koji izvodi jedan psalam. Pitao sam se zašto. Kako vidiš ljudski glas kao instrument muzičke komunikacije? Kako razumeš ulogu ljudskog glasa u proslavljanju Boga i u molitvi?
Ljudski glas je divan i jedinstven muzički instrument zbog svoje očišćene lepote. Lako mu je da postane autentičan izvor istine, jer nije reč o neživom komadu drveta, ili čudnoj cevi vazduha koja proizvodi muzičke zvukove. Vaš glas ste vi, to je vaš dah, to je ritam vašeg srca, to je puls vašeg života. Ono što se ljudskim govorom prenosi je neposredno, puno emocija i različitih boja. Ali da li ga to čini istinitijim, svetijim ili možda najvrednijim oruđem za duhovno sozercanje Božanskog? Mislim da ne.
Snaga i kvalitet molitve je upravo apsolutna tišina, bešumnost i tišina uma, tišina i duboko sozercanje slobodnog ljudskog duha, u kom se duh „prosvetljuje“. Sve što proizilazi iz ljudskih egzistencijalnih potreba, kroz našu specifičnu prirodu koja je uglavnom emotivna i impulsivna, ostaje podrška, sredstvo, a možda i neophodno oruđe na putu duhovnog traganja za Bogom. Sve oko nas bi i dalje postojalo čak i kada bismo mi samo jednostavno postojali, živeli jednostavnim životom trenutka, bez da se izražavamo ili bojimo Božansko prisustvo našim ljudskim senkama i bojama kako bismo ga mogli formirati i oblikovati kao mentalni ili empirijski koncept.
Mislim da umetnost sve ređe teži upravo toj tišini o kojoj govoriš. Desilo mi se jednom da me komisija koja je odlučivala o dodeljivanju sredstava filmu „Senoviti Mediteran“ upita gde je u filmu „saspens“. Imao sam silne muke da im objasnim da mi je cilj ne postizanje napetosti – već suprotno, uvođenje gledaoca u specifičnu kontemplaciju. Upotrebio sam tad kao poređenje upravo vizantijsku duhovnu muziku, njen bruj, repeticiju, sve ono što odlikuje molitvu – na čijem se kraju doživljava ta žuđena tišina o kojoj govoriš. Izuzetno je teško to predstaviti na filmu, film se kao umetnost tome opire. Ja verujem da je to ipak moguće – ili je moguće tome težiti, toj konačnoj tišini susreta sa sobom, sa Bogom – da umetnost treba, pored ostalog, da služi i tome da nas dovede do tog ćutanja sa svetom.
Priznajem da me je kod tebe uvek intrigirala ta tvoja unutrašnja tišina – osećanje da sve što stvaraš dolazi iz prostora fokusirane tišine. Imaš veoma neobičnu i opsežnu muzičku karijeru, za koju verujem da proizilazi iz velikog dara kojim si zapravo uučio da upravljaš tokom svog života. Izuzetan si interpretator klasičnih dela za klavir. U tvom sopstvenom komponovanju vidljivi su različiti eksperimentalni dodiri – od džeza do vizantijske muzike i uvek me je intrigiralo kako lako miriš sve te uticaje. Tvoj dirigentski rad, sposobnost da motivišeš i podučavaš. I konačno, tvoja sklonost tumačenju velikih filozofa i mislilaca – dakle širina tvoje humanističke misli – sve to ukazuje na univerzalnost koja je tako retka u ovo naše doba specijalizacije. Sam sam se često mučio sa onim što se u poslu reditelja doživljava kao „višak“ – reditelj se često u našoj sredini doživljava kao profesija od koje se očekuje zbir određenih kompetencija, a ne kao umetnički poziv. Za mene je režija totalitet mog životnog i umetničkog iskustva – u njoj se sabira sve ono što ja zapravo najživlje jesam. Kako ti vidiš sebe, svoje darove? Kako u vezi s tim vidiš svoj odnos sa Bogom?
Od malih nogu osećao sam čudnu i neobjašnjivu privlačnost, duboku sklonost ka muzici. Posebno sam voleo klavir i možda je to neobično predznanje koje sam imao o muzici najveći dokaz da sam „čudo od deteta“ – kako su me u detinjstvu zvali. Talenat mi je, kako sam odrastao i kako je moj um sazrevao, otkrio poseban oblik neslobode – apsolutno obavezujuće stanje vezanosti za nešto što će definisati tvoje postojanje i dovesti te do konačnosti cilja, nametnutog prirodom tvog posebnog talenta. Aristotelovsko ostvarenje je jednosmerna ulica za talentovana i inteligentna bića. Ali to je i duhovni test da nađeš snagu da se ne uhvatiš za neophodnost talenta svakog dana u svom životu. Izazov je moći živeti bez toga, bez statusa ili titule koja te prati i koja ti daje veliku vrednost.
Mnogo sam se borio sa ovim u svom životu. Moram priznati da su mi studije filozofije na Univerzitetu Sorbona i dugogodišnje izučavanje filozofije i religije pomogli da se distanciram od potrebe za stalnim prisustvom muzike u mom životu. To ne znači da ne volim muziku, kompoziciju ili svoj klavir – ali znači da mogu da postojim i bez njih.
To je ono što tražim u svim oblastima svog života, da nemam vezanosti i potrebe koje me čine neslobodnim i ranjivim za egzistencijalne ćorsokake. Trudim se, koliko mi snaga uma i energija mog duha dozvoljavaju – da ne uvlačim Boga u svakodnevni život svoje neprestane borbe. Najčešće se molbe i molitve Bogu ne uslišavaju ne zato što su apsurdne ili nelogične – već zato što su suštinski protivne Njegovim božanskim atributima. Moramo to spoznati.
Nisam očekivao ovakav odgovor – u njemu ima nečeg duboko asketskog, rekao bih. Kao da si spoznao poreklo svojih darova i potpuno se otvorio izvoru iz kog oni dolaze. Pošto si radio mnogo različitih stvari – da li sumnjaš kada stvaraš nešto novo? I da li tu sumnju saopštavaš Bogu? Jasno ti je da ovo pitanje dolazi iz mojih sopstvenih nesigurnosti i preispitivanja. Kad sam radio „Zaveštanje“, naročito – i sad dok radim na „Senovitom Mediteranu“ – osećam da idem putem kojim se ne ide često, da radim stvari drugačije od očekivanih, da su moji procesi različiti od uobičajenih. Iako imam ogromno intuitivno poverenje u to što radim, ponekad mi se javi sumnja. Kakav je tvoj odnos prema tome, jer si i ti mnoge stvari uradio drugačije od očekivanog i išao putevima kojima se ređe ide?
Mislim da bih, ako bih stavio kao polaznu tačku svog promišljanja pretpostavku da „stvaram nešto novo“ moj život bio poljuljan i da bi mnogo od onoga što branim, ideja koje zastupam – izgubile svoju vrednost i svoju unutrašnju istinu. Koliko god to čudno ili neuverljivo zvučalo, mene ne zanima „postajanje“, već prisustvo večnosti u večnom biću. Zanima me prisustvo naše vrste u aktivnoj sadašnjosti koja odjekuje prošlošću i koja je već stvorila budućnost koju smatramo nepoznatom, ali smo je već iskusili, kao prošlost.
U ovoj dubokoj večnoj Božanskoj sadašnjosti, izvan prostora i vremena koji nas vezuje i zatvara, obitava Duh Božije ljubavi kao stanje postojanja, stvaranja i apsolutne slobode. Bog koji na nas reflektuje čistiju stranu ljudskog duha poistovećujući nas sa potencijalnim savršenim „bićima“ Njegovih večnih tvorevina, a ne sa dužnošću da Mu služimo, sprovodimo zakon, vezujemo slobodu strahom od kazne. On je Bog čistog stanja egzistencijalne ljubavi i praštanja za naše nesavršenosti. Da je to muzička melodija, ko ne bi želeo da bude deo nje?
Ja svakako bih. Hvala ti, Vasilis.
