Prevodi i prepisi

Maksim Grk

Mihailo Trivolis (potonji Maksim Grk) je rođen 1470. u Arti, prestonici grčke provincije Epir. Mihailo je verovatno imao deset godina kad je njegova porodica iz Arte prešla na Krf. Verovatno je 1492. prešao u Firencu koja je tada bila glavni centar grčkih nauka u Evropi. U Firenci, gde je ostao tri godine, na njegovo formiranje kao učena čoveka uticali su grčki filozof Jovan Laskaris i veliki platonist Marsipio Fićino. Mnogo godina kasnije, Maksim se, pišući u Moskvi, sećao Firence kao najlepšeg od svih italijanskih gradova koje je upoznao.

Iskustvo Zapada

Sasvim drukčiji uticaj osećao je Mihailo tokom godina provedenih u Firenci – uticaj dominikanskog fratra Savonarole. Verovatno se nikada nije s njim lično upoznao, ali je sigurno da je slušao njegove propovedi. Pravo dejstvo tih uticaja osetilo se kasnije, posle Savonarolinog pogubljenja 1498. godine. Još kasnije, u Moskvi, napisao je za Ruse iscrpav prikaz Savonarolinog života, opisujući njegove čuvene propovedi uz časni post, sukob s papom, i jezivo spaljivanje u Firenci. Uzdizao ga je kao čoveka „puna svakojake mudrosti“, i dodao, možda s nešto malo taktične autocenzure, da bi Savonarola, da nije pripadao latinskoj veri, bez sumnje bio uvršćen među Svete Ispovednike Crkve. 

U jednom od svojih kasnijih dela Maksim je dosta opširno opisivao Pariski univerzitet. Iscrpno je govorio o programu studija, o visokom nivou predavanja koja su bila besplatna zahvaljujući finansijskoj pomoći kralja, i o njegovoj ulozi u međunarodnim ustanovama: studenti tog univerziteta, pisao je, koji dolaze iz svih zemalja zapadne i severne Evrope, vraćaju se kući gde postaju korisni članovi svog društva kojima se ono diči. On je Rusima objavio – i to prvi po svojoj prilici – otkriće Amerike, ili, tačnije jedne velike zemlje koja se zove Kuba. 

Sledeća etapa Mihailovog života u Italiji, posle kraćih boravaka u Bolonji, Padovi i Milanu, odvela ga je 1496. u Veneciju gde je ostao dve godine. Tu se sprijateljio s Aldusom Manucijem koji je tada objavljivao čuvena izdanja grčkih klasika. Kasnije je jednom Rusu s kojim se dopisivao rekao da je zbog knjiga često posećivao Aldusa. Mogućno je da je Mihailo stvarno bio zaposlen u Aldusovoj štampariji i da je sarađivao na izdavanju Aristotelovih dela koja je Aldus tada pripremao u Veneciji, ali u to ne možemo biti sigurni. Po onome što je docnije uradio prevodeći grčke tekstove na slovenski jezik reklo bi se da se izveštio u redigovanju tekstova; ta veština, kao što ćemo videti) nije bila lišena opasnosti u Moskovskoj kneževini, u Rusiji.

U jednom pismu iz 1498. on spominje nekoliko lukrativnih poslova koji su mu ponuđeni u poslednje vreme. Iste te godine nalazimo ga u službi jednog drugog Italijana, čuvenog heleniste po imenu Đanfrančeska Pika dela Mirandole (Gianfrancesco Pico della Mirandola), sinovca čuvenog platoniste Ćovanija Pika. Četiri godine koje je proveo u Mirandoli bile su važna prekretnica u njegovom životu.

Mnogo godina kasnije Mihailo je Rusima podrobno opisao život i organizaciju dominikanskog reda, brižljivo prikrivaju činjenicu da mu je i sam pripadao. Njegova tajna ostala je neotkrivena duže od četiri veka. 

Svetogorsko iskustvo

Godine 1505. ili 1506, posle još jedne promene čiji su uzroci ostali nepoznati, nalazimo Mihaila, sada kao kaluđera Maksima, u manastiru Vatopedu u Svetoj Gori.

Neprijateljstvo između Grka i Latina bez sumnje se učvrstilo tokom proteklih vekova, i zlosrećni Sabor u Firenci iz 1439. nije, u stvari, bio ni od kakve pomoći. Međutim, u nekim grčkim zajednicama, posebno u Veneciji i na Krfu, preovladao je tolerantniji stav prema Latinskoj crkvi i iznenađujuće je koliki je broj zajedničkih bogosluženja i pričešća bio dozvoljen: rascep u hrišćanstvu još nije bio potpun. Izgleda da je isto tako bilo u prvoj polovini šesnaestog veka u jednom od glavnih svetogorskih manastira, u Velikoj Lavri, mada ne i u Maksimovom manastiru Vatopedu gde je odnos prema Latinima bio stroži. Maksimova kritika Latinske crkve bila je, sve u svemu, odmerena i pristojna, bez onih emotivnih prizvuka kojih je bilo u izjavama mnogih njegovih savremenika, kako Grka tako i Rusa, uperenim protiv Latina.

Desetak godina koje je Maksim proveo u Svetoj Gori bile su ključno razdoblje njegovog života. Iz tog perioda sačuvano je nekoliko stvari koje je napisao; to su uglavnom bili epitafi na grčkom, u stihovima.

Druga karakteristika Svete Gore koja je neposredno uticala na Maksimov potonji život i poglede na svet jeste njen kosmopolitizam. Sveta Gora je od ranog srednjeg veka bila mesto na kome su se sretali i međusobno sarađivali ljudi iz raznih zemalja Istočne Evrope. U poznom srednjem veku je odigrala izuzetno važnu ulogu kao manastirski centar svih pravoslavaca zahvaljujući delimično tome što se broj monaha Slovena znatno uvećao. Obnova kontemplativne tradicije vizantijskog isihazma privukla je ljude iz Srbije, Bugarske, Rumunije i Rusije, kao i Grke iz Vizantije u tu slavnu kolevku duhovnog života.

Sudeći po ovome što je kasnije pisao na ruskom, on je, sa strogo pravoslavnog stanovišta, bio potpuno svestan zamki platonizma pa je izričito odbacio neka Platonova učenja, kao na primer verovanje, koje mu je pripisivao, da su Bog i svet podjednako večni.

Poslednje razdoblje Maksimovog života započelo je 1516; te godine je u Svetu Goru stiglo jedno izaslanstvo moskovskog vladara, Vasilija lll. Došli su s namerom da pozovu u Moskvu nekog dobrog prevodioca s grčkog jezika. Iguman je u pismu moskovskom mitropolitu preporučio Maksima izrazima koji pokazuju da on u Svetoj Gori nije bio poštovan samo zbog svojih duhovnih vrlina; iguman je za njega rekao da „naš prečasni brat Maksim… odlično zna Sveto pismo i vičan je prevođenju svih vrsta knjiga, kako crkvenih tako i onih koje nazivaju helenskim (tj. svetovnim) zato što je od najranije mladosti s njima rastao i naučio (da ih razume) zahvaljujući marljivosti, a ne samo tome što ih je često čitao, kao što drugi čine“.

Maksim Grk u Moskvi

Maksim (kako ga sad možemo zvati služeći se ruskim oblikom njegovog imena) je stigao u Moskvu marta 1518; tu će postati pisac raznovrsnih tekstova.

Izgleda da je Maksim imao puno razloga da veruje kako će mu biti dopušteno da se vrati u Svetu Goru čim završi prevod tumačenja Psaltira. Bez obzira na to da li su mu to moskovske vlasti obećale ili nisu, očigledno nisu žurile da ga puste da se vrati kući. Imali su oni druge planove za Maksima. Ubrzo su mu naložili da prevodi i druge stvari i da revidira postojeće slovenske verzije Svetog pisma i bogoslužbenih knjiga. On je ustanovio da je sve to loše: pokazalo se da su raniji ruski prevodioci slabo znali grčki.

Do zahteva za prevođenjem zbirke patrističkih tumačenja Svetog pisma nije došlo iz nekog prolaznog interesovanja ruskog sveštenstva za izučavanje Biblije, nego iz ozbiljne i preke potrebe. Maksim je u uvodu završenog prevoda uveravao velikog kneza da će to delo biti korisno u borbi protiv jeretika. U to vreme su se moskovska država i crkva borile nastojeći da iskorene ostatke jeresi „judaista“, koja je na njihovom terenu početkom petnaestog veka ozbiljno ugrozila Pravoslavnu crkvu.

Rusko društvo se podelilo na jasno razgraničene delove u pogledu načina na koji treba postupati s tim jereticima; jedni su zahtevali da se svi oni poubijaju, a drugi su bili za blaže mere, naročito prema ovima koji su se pokajali zbog svojih zabluda. Na čelu militantnih su bila dva zastrašujuća crkvena lica: novgorodski arhiepiskop Genadije i Josif, iguman manastira Volokolamska. Genadije je bio veliki poštovalac španske inkvizicije. On i Josif su na kraju pridobili velikog kneza da pređe na njihovu stranu i 1504. su vođe „judaista“ javno spaljene. „Josifovcima“, kako su pristalice te militantne grupe nazvane po svom vođi, usprotivila se skupina svetovnih i sveštenih lica kojima su na čelu bili monasi iz udaljenih isposnica na severu zemlje, poznati pod nazivom „Podvižnici preko Volge“. Oni se nisu slagali s pomenutom jeresi, ali su smatrali da jeretike ne treba ubijati. Početkom šesnaestog veka njihov uticaj je oslabio. Oni militantni bili su orni za borbu tvrdeći da jeres nije iskorenjena krvoprolićem iz 1504. godine.

Nije se Maksim našao na opasnom terenu samo zbog ispravki grešaka u tekstu. Zahvaljujući kontaktima s uglednim ličnostima u gradu, upleo se u javne razmirice što je bilo opasno. Prva polovina šesnaestog veka bila je vreme velikog previranja u Moskvi; obrazovani Rusi su bili obuzeti beskrajnim i žustrim rasprama. Značajne promene do kojih je došlo u njihovom društvu značile su da zaista imaju o mnogo čemu da raspravljaju.

„Josifovci“ su odveli značajnu pobedu 1503, kad je Ivan lll morao da odustane od namere da oduzme zemlju od Crkve. Ali su i „neposednici“, kako su nazivani protivnici manastirskih imanja, zadržali izvestan uticaj u krugovima vlastodržaca, i 1518, kad je Maksim došao u Moskvu, oni još nisu bili poraženi. Monah koji ih je predvodio, Vasjan Patrikejev, bio je dovitljiv i snažan borac. Taj bivši vojskovođa i diplomata, član jedne kneževske porodice, pao je 1499. u nemilost i bio prisiljen da se zamonaši. Posle nekoliko godina vratio se u Moskvu gde je stekao veliki uticaj na novog velikog kneza VasilijaIII. Vasjan i Maksim će vremenom postati bliski prijatelji i saradnici.

Nema sumnje da su njihovi neprijatelji pažljivo zabeležili sledeće Vasjanove reči; za razliku od Maksima, on je bio sklon preterivanju: „Sve naše knjige su lažne i pisao ih je đavo a ne Sveti Duh. Dok Maksim nije došao, mi smo te knjige koristili da hulimo na Boga, a ne da ga slavimo ili da mu se molimo. Sada smo preko Maksima upoznali Boga“.

Rizik angažmana

Ma koliko oprezan Maksim bio u tome što je javno govorio, izgleda da se ponekad ipak ponašao pomalo neodgovorno. Dozvolio je da njegova ćelija u manastiru Simonov postane nešto kao disidentski salon u kome su se okupljali kritičari moskovskog društva, uglavnom plemići, da pričaju o nepravdama prema njima. To je u Rusiji šesnaestog veka značilo tražiti đavola svećom. U međuvremenu je njegov povoljni položaj u višim crkvenim i državnim krugovima bio ozbiljno poljuljan. Predvodnik „posednika“, iguman Volokolamska i Josifov učenih, Davilo, postavljen je za poglavara Ruske crkve 1522, i od tog časa je Vasjanov uticaj na dvoru počeo da slabi.

Maksim je negde u zimu 1524/5. bio uhapšen. Posle njegovog hapšenja, u februaru 1525. održano je suđenje dvojici njegovih redovnih posetilaca. Oba ta Maksimova prijatelja, Rusi, optužena su za veleizdaju i oglašena krivim. Jedan je pogubljen odsecanjem glave, a osuda drugog je glasila da mu se odseče jezik. Maja 1525. i Maksim je izveden pred sud kojim su predsedavali veliki knez Vasilije III i moskovski mitropolit Danilo koji je ujedno bio i glavni tužilac.

Posle očigledno pristrasnog suđenja Maksim je osuđen na samicu u manastiru Volokolamsku (uporištu „posednika“), okovan lancima, izopšten iz crkve; uz to mu je bilo zabranjeno da čita i piše. Osuđen je na dvadeset tri godine zatvora. Suđeno mu je ponovo 1531, delimično zato što nije hteo da prizna ono za što su ga ranije optuživali, pa je osuđen na zatvor u tverskom manastiru.

Optužbe

Spisak dela za koja je optužen dug je i impresivan. Optužen je da je imao jeretička shvatanja, da se bavio magijom, da je kritikovao velikog kneza, da je održavao izdajničke veze s turskom vladom, da je govorio kako je tvrđenje Ruske crkve da je nezavisna od Carigradske patrijaršije suprotno zakonu, i da je optuživao manastire i crkvu zbog posedovanja zemlje i seljaka.

Optužba za magiju očito je besmislena i ona samo pokazuje koliko su tužioci, a naročito mitropolit Danilo, bili bezobzirni. Optužba za jeres, isto tako nepravedna, zasnivala se samo na nekim gramatičkim greškama u Maksimovim prevodima i na ponekom njegovom nespretnom doterivanju bogoslužbenih knjiga.

Optužba da je Maksim održavao odnose s osmanskom vladom na uštrb moskovske države dovodi do složenijih pitanja. Na jednom ili na oba suđenja optužen je da je pisao turskom paši u Atini, pokušavajući da ga ubedi kako sultan treba da objavi rat Rusiji, i dalje, da se, navodno, tajno sastajao s turskim izaslanikom u Moskvi. Maksim je energično odbijao te optužbe, a iz nedavno otkrivenog sibirskog rukopisa, to jest Zapisnika sa suđenja, jasno se vidi da tužioci nisu raspolagali nikakvim njegovim pismima upućenim osmanskim vlastima. Te optužbe za izdaju i špijunažu nisu se mogle održati. Mogućno je ipak da Maksim nije bio dovoljno suzdržan u političkim razgovorima vođenim za njegovim stolom.

Poslednje dve optužbe protiv Maksima bile su otvorene i uglavnom tačne. On nikada nije krio svoje uverenje da je položaj Ruske crkve, koja je svoje poglavare birala već gotovo sto godina ne tražeći saglasnost carigradskog patrijarha, suprotna kanonu, i da ova treba opet da bude poslušna u odnosu na svoju majku-crkvu. Isto je tako otvoreno pokazao da je protiv toga da manastiri poseduju zemlju. O tome je više puta pisao optužujući ruske kaluđere za uvećavanje zemljoposeda i bogatstva, za iskorišćavanje seljaka, i za zelenaštvo.

Strogost prema Maksimu je tokom 1530-ih postepeno ublažavala, zahvaljujući humanosti episkopa te dijeceze, Akakija, a naročito je popustila kada je njegov glavni mučitelj, mitropolit Danilo, 1539. bio smenjen sa svog položaja. Iako u početku nije smeo da opšti sa ostalima, vraćene su mu knjige i dopušteno mu je da piše. Sredinom 1540-ih, carigradski i aleksandrijski patrijarsi pisali su Ivanu IV zahtevajući da ga oslobodi. Maksim je više puta molio da ga puste da se vrati u Svetu Goru. Ruske vlasti srca kamenoga odbijale su sve njegove molbe za povratak kući, i to bar jednom s obrazloženjem da suviše zna o njihovoj zemlji.

Poslednjih nekoliko godina Maksimovog života njegove muke su najzad prestale. Pušten je iz zatvora verovatno oko 1548, kad je ukinuto i njegovo isključenje iz crkve, i bilo mu je dozvoljeno da živi u manastiru Sv. Sergija, Svetoj Trojici, blizu Moskve (u današnjem Zagorsku). Vreme je provodio u čitanju, pisanju i podučavanju. I pored toga što mu je vid popuštao, podučavao je jednog druga, monaha, grčkom jeziku i pisao (nešto ranije) svom glavnom tužiocu, mitropolitu Danilu, tešeći ga zbog pada s vlasti i pružajući mu ruku pomirenja. Umro je u manastiru Svete Trojice navršivši bezmalo devedeset godina.

Posmrtno opravdanje

Čudna je bila posmrtna sudbina Maksima Grka u Rusiji. Njegovo mišljenje o mnogim stvarima veoma značajnim za rusko društvo suviše je odudaralo od zvanične politike da bi ga potpuno prihvatili, bar u nekoliko sledećih generacija posle njega. Istina je da zbog čudesnog strpljenja s kojim je podneo dvadeset trogodišnje mučenje bio poštovan kao svetac i mučenik, naročito od strane onih Rusa koji se nisu slagali sa zvaničnom crkvom.

Značajno je da to što je taj učeni Vizantinac dugo bio duboko poštovan u Rusiji zbog toga što im je objasnio kako se treba krstiti, dok se na njegovo spominjanje klasične grčke književnosti gotovo niko nije ni osvrtao.

Možda zaista ima nešto simbolično u sudbini u Rusiji. Odbacivanje čoveka koji je u dubini svoje duhovnosti i učenosti predstavljao ono što je bilo najbolje u kulturi postvizantijske Grčke označava okretanje Rusije od njenog nekadašnjeg vizantijskog nasleđa. Istina je da su ruski crkveni ljudi upravo u vreme kad je on bio u Moskoviji razrađivali svoju omiljenu teoriju po kojoj je Moskva treći Rim, čime su svojoj prestonici pripisivali ulogu središta univerzalne moći i glavnog čuvara pravog pravoslavlja.

Bio je uz to, verovatno, i suviše veliki realist da ne bi primetio kako se hrišćanski univerzalizam Vizantije u Rusiji šesnaestog veka, usled sužavanja kulturnih horizonata i kao posledica Realpolitik njenih vladara, promenio i izvitoperio u mnogo užim okvirima moskovljanskog nacionalizma. Možda je zato Maksimova vizija hrišćanskog komonvelta bila u krajnjoj liniji pesimistička.

Nije lako tačno odrediti mesto koje bi Mihailu – Maksimosu – Maksimu trebalo dodeliti u kulturnoj istoriji tri sveta kojima je pripadao. Pre nego što bi se to moglo učiniti kako valja, trebalo bi, mislim, potpunije odgovoriti na tri pitanja: kakva je bila priroda njegovog platonizma i kako ga je on uskladio sa svojom hrišćanskom verom? Šta ga je navelo da napusti dominikanski red i da se povuče u Svetu Goru? I kakav je bio uticaj njegovih dela na rusku književnost posle njega? Možda bismo se dotle mogli složiti da prihvatimo sledeće zaključke: iako nije bio kreativni mislilac, Maksim je bio bar razborit čovek verziran u širokom spektru učenosti, veoma potkovan u klasičnoj filozofiji i kritici tekstova, iako je odigrao važnu ulogu u rasprama koje su potresale društvo Moskovske kneževine šesnaestog veka, njegova učenost je, osim nekoliko značajnih izuzetaka, prevazilazila nivo tih krugova; živeo je, uz to, u kosmopolitskom svetu u kome su vizantijska baština, italo-grčke veze poznog srednjeg veka, i tradicionalne veze između Rusije, Svete Gore, i Carigrada još donekle bile živa stvarnost. On je bio poslednji od ljudi svog soja.

Izvor: Tekst je skraćena verzija članka iz knjige Dimitrija Obolenskog, Šest vizantijskih portreta, Beograd 1991, str. 201-217. Redakcija je tekstu dodala podnaslove radi lakšeg čitanja. Sveti Maksim Grk (1470-1556) je unet u kalendar svetih 31. maja 1988. godine.