Преводи и преписи

Максим Грк

Михаило Триволис (потоњи Максим Грк) је рођен 1470. у Арти, престоници грчке провинције Епир. Михаило је вероватно имао десет година кад је његова породица из Арте прешла на Крф. Вероватно је 1492. прешао у Фиренцу која је тада била главни центар грчких наука у Европи. У Фиренци, где је остао три године, на његово формирање као учена човека утицали су грчки филозоф Јован Ласкарис и велики платонист Марсипио Фићино. Много година касније, Максим се, пишући у Москви, сећао Фиренце као најлепшег од свих италијанских градова које је упознао.

Искуство Запада

Сасвим друкчији утицај осећао је Михаило током година проведених у Фиренци – утицај доминиканског фратра Савонароле. Вероватно се никада није с њим лично упознао, али је сигурно да је слушао његове проповеди. Право дејство тих утицаја осетило се касније, после Савонаролиног погубљења 1498. године. Још касније, у Москви, написао је за Русе исцрпав приказ Савонаролиног живота, описујући његове чувене проповеди уз часни пост, сукоб с папом, и језиво спаљивање у Фиренци. Уздизао га је као човека „пуна свакојаке мудрости“, и додао, можда с нешто мало тактичне аутоцензуре, да би Савонарола, да није припадао латинској вери, без сумње био увршћен међу Свете Исповеднике Цркве. 

У једном од својих каснијих дела Максим је доста опширно описивао Париски универзитет. Исцрпно је говорио о програму студија, о високом нивоу предавања која су била бесплатна захваљујући финансијској помоћи краља, и о његовој улози у међународним установама: студенти тог универзитета, писао је, који долазе из свих земаља западне и северне Европе, враћају се кући где постају корисни чланови свог друштва којима се оно дичи. Он је Русима објавио – и то први по својој прилици – откриће Америке, или, тачније једне велике земље која се зове Куба. 

Следећа етапа Михаиловог живота у Италији, после краћих боравака у Болоњи, Падови и Милану, одвела га је 1496. у Венецију где је остао две године. Ту се спријатељио с Алдусом Мануцијем који је тада објављивао чувена издања грчких класика. Касније је једном Русу с којим се дописивао рекао да је због књига често посећивао Алдуса. Могућно је да је Михаило стварно био запослен у Алдусовој штампарији и да је сарађивао на издавању Аристотелових дела која је Алдус тада припремао у Венецији, али у то не можемо бити сигурни. По ономе што је доцније урадио преводећи грчке текстове на словенски језик рекло би се да се извештио у редиговању текстова; та вештина, као што ћемо видети) није била лишена опасности у Московској кнежевини, у Русији.

У једном писму из 1498. он спомиње неколико лукративних послова који су му понуђени у последње време. Исте те године налазимо га у служби једног другог Италијана, чувеног хеленисте по имену Ђанфранческа Пика дела Мирандоле (Gianfrancesco Pico della Mirandola), синовца чувеног платонисте Ћованија Пика. Четири године које је провео у Мирандоли биле су важна прекретница у његовом животу.

Много година касније Михаило је Русима подробно описао живот и организацију доминиканског реда, брижљиво прикривају чињеницу да му је и сам припадао. Његова тајна остала је неоткривена дуже од четири века. 

Светогорско искуство

Године 1505. или 1506, после још једне промене чији су узроци остали непознати, налазимо Михаила, сада као калуђера Максима, у манастиру Ватопеду у Светој Гори.

Непријатељство између Грка и Латина без сумње се учврстило током протеклих векова, и злосрећни Сабор у Фиренци из 1439. није, у ствари, био ни од какве помоћи. Међутим, у неким грчким заједницама, посебно у Венецији и на Крфу, преовладао је толерантнији став према Латинској цркви и изненађујуће је колики је број заједничких богослужења и причешћа био дозвољен: расцеп у хришћанству још није био потпун. Изгледа да је исто тако било у првој половини шеснаестог века у једном од главних светогорских манастира, у Великој Лаври, мада не и у Максимовом манастиру Ватопеду где је однос према Латинима био строжи. Максимова критика Латинске цркве била је, све у свему, одмерена и пристојна, без оних емотивних призвука којих је било у изјавама многих његових савременика, како Грка тако и Руса, упереним против Латина.

Десетак година које је Максим провео у Светој Гори биле су кључно раздобље његовог живота. Из тог периода сачувано је неколико ствари које је написао; то су углавном били епитафи на грчком, у стиховима.

Друга карактеристика Свете Горе која је непосредно утицала на Максимов потоњи живот и погледе на свет јесте њен космополитизам. Света Гора је од раног средњег века била место на коме су се сретали и међусобно сарађивали људи из разних земаља Источне Европе. У позном средњем веку је одиграла изузетно важну улогу као манастирски центар свих православаца захваљујући делимично томе што се број монаха Словена знатно увећао. Обнова контемплативне традиције византијског исихазма привукла је људе из Србије, Бугарске, Румуније и Русије, као и Грке из Византије у ту славну колевку духовног живота.

Судећи по овоме што је касније писао на руском, он је, са строго православног становишта, био потпуно свестан замки платонизма па је изричито одбацио нека Платонова учења, као на пример веровање, које му је приписивао, да су Бог и свет подједнако вечни.

Последње раздобље Максимовог живота започело је 1516; те године је у Свету Гору стигло једно изасланство московског владара, Василија lll. Дошли су с намером да позову у Москву неког доброг преводиоца с грчког језика. Игуман је у писму московском митрополиту препоручио Максима изразима који показују да он у Светој Гори није био поштован само због својих духовних врлина; игуман је за њега рекао да „наш пречасни брат Максим… одлично зна Свето писмо и вичан је превођењу свих врста књига, како црквених тако и оних које називају хеленским (тј. световним) зато што је од најраније младости с њима растао и научио (да их разуме) захваљујући марљивости, а не само томе што их је често читао, као што други чине“.

Максим Грк у Москви

Максим (како га сад можемо звати служећи се руским обликом његовог имена) је стигао у Москву марта 1518; ту ће постати писац разноврсних текстова.

Изгледа да је Максим имао пуно разлога да верује како ће му бити допуштено да се врати у Свету Гору чим заврши превод тумачења Псалтира. Без обзира на то да ли су му то московске власти обећале или нису, очигледно нису журиле да га пусте да се врати кући. Имали су они друге планове за Максима. Убрзо су му наложили да преводи и друге ствари и да ревидира постојеће словенске верзије Светог писма и богослужбених књига. Он је установио да је све то лоше: показало се да су ранији руски преводиоци слабо знали грчки.

До захтева за превођењем збирке патристичких тумачења Светог писма није дошло из неког пролазног интересовања руског свештенства за изучавање Библије, него из озбиљне и преке потребе. Максим је у уводу завршеног превода уверавао великог кнеза да ће то дело бити корисно у борби против јеретика. У то време су се московска држава и црква бориле настојећи да искорене остатке јереси „јудаиста“, која је на њиховом терену почетком петнаестог века озбиљно угрозила Православну цркву.

Руско друштво се поделило на јасно разграничене делове у погледу начина на који треба поступати с тим јеретицима; једни су захтевали да се сви они поубијају, а други су били за блаже мере, нарочито према овима који су се покајали због својих заблуда. На челу милитантних су била два застрашујућа црквена лица: новгородски архиепископ Генадије и Јосиф, игуман манастира Волоколамска. Генадије је био велики поштовалац шпанске инквизиције. Он и Јосиф су на крају придобили великог кнеза да пређе на њихову страну и 1504. су вође „јудаиста“ јавно спаљене. „Јосифовцима“, како су присталице те милитантне групе назване по свом вођи, успротивила се скупина световних и свештених лица којима су на челу били монаси из удаљених испосница на северу земље, познати под називом „Подвижници преко Волге“. Они се нису слагали с поменутом јереси, али су сматрали да јеретике не треба убијати. Почетком шеснаестог века њихов утицај је ослабио. Они милитантни били су орни за борбу тврдећи да јерес није искорењена крвопролићем из 1504. године.

Није се Максим нашао на опасном терену само због исправки грешака у тексту. Захваљујући контактима с угледним личностима у граду, уплео се у јавне размирице што је било опасно. Прва половина шеснаестог века била је време великог превирања у Москви; образовани Руси су били обузети бескрајним и жустрим распрама. Значајне промене до којих је дошло у њиховом друштву значиле су да заиста имају о много чему да расправљају.

„Јосифовци“ су одвели значајну победу 1503, кад је Иван lll морао да одустане од намере да одузме земљу од Цркве. Али су и „непоседници“, како су називани противници манастирских имања, задржали известан утицај у круговима властодржаца, и 1518, кад је Максим дошао у Москву, они још нису били поражени. Монах који их је предводио, Васјан Патрикејев, био је довитљив и снажан борац. Тај бивши војсковођа и дипломата, члан једне кнежевске породице, пао је 1499. у немилост и био присиљен да се замонаши. После неколико година вратио се у Москву где је стекао велики утицај на новог великог кнеза ВасилијаIII. Васјан и Максим ће временом постати блиски пријатељи и сарадници.

Нема сумње да су њихови непријатељи пажљиво забележили следеће Васјанове речи; за разлику од Максима, он је био склон претеривању: „Све наше књиге су лажне и писао их је ђаво а не Свети Дух. Док Максим није дошао, ми смо те књиге користили да хулимо на Бoга, а не да га славимо или да му се молимо. Сада смо преко Максима упознали Бога“.

Ризик ангажмана

Ма колико опрезан Максим био у томе што је јавно говорио, изгледа да се понекад ипак понашао помало неодговорно. Дозволио је да његова ћелија у манастиру Симонов постане нешто као дисидентски салон у коме су се окупљали критичари московског друштва, углавном племићи, да причају о неправдама према њима. То је у Русији шеснаестог века значило тражити ђавола свећом. У међувремену је његов повољни положај у вишим црквеним и државним круговима био озбиљно пољуљан. Предводник „поседника“, игуман Волоколамска и Јосифов учених, Давило, постављен је за поглавара Руске цркве 1522, и од тог часа је Васјанов утицај на двору почео да слаби.

Максим је негде у зиму 1524/5. био ухапшен. После његовог хапшења, у фебруару 1525. одржано је суђење двојици његових редовних посетилаца. Оба та Максимова пријатеља, Руси, оптужена су за велеиздају и оглашена кривим. Један је погубљен одсецањем главе, а осуда другог је гласила да му се одсече језик. Маја 1525. и Максим је изведен пред суд којим су председавали велики кнез Василије III и московски митрополит Данило који је уједно био и главни тужилац.

После очигледно пристрасног суђења Максим је осуђен на самицу у манастиру Волоколамску (упоришту „поседника“), окован ланцима, изопштен из цркве; уз то му је било забрањено да чита и пише. Осуђен је на двадесет три године затвора. Суђено му је поново 1531, делимично зато што није хтео да призна оно за што су га раније оптуживали, па је осуђен на затвор у тверском манастиру.

Оптужбе

Списак дела за која је оптужен дуг је и импресиван. Оптужен је да је имао јеретичка схватања, да се бавио магијом, да је критиковао великог кнеза, да је одржавао издајничке везе с турском владом, да је говорио како је тврђење Руске цркве да је независна од Цариградске патријаршије супротно закону, и да је оптуживао манастире и цркву због поседовања земље и сељака.

Оптужба за магију очито је бесмислена и она само показује колико су тужиоци, а нарочито митрополит Данило, били безобзирни. Оптужба за јерес, исто тако неправедна, заснивала се само на неким граматичким грешкама у Максимовим преводима и на понеком његовом неспретном дотеривању богослужбених књига.

Оптужба да је Максим одржавао односе с османском владом на уштрб московске државе доводи до сложенијих питања. На једном или на оба суђења оптужен је да је писао турском паши у Атини, покушавајући да га убеди како султан треба да објави рат Русији, и даље, да се, наводно, тајно састајао с турским изаслаником у Москви. Максим је енергично одбијао те оптужбе, а из недавно откривеног сибирског рукописа, то јест Записника са суђења, јасно се види да тужиоци нису располагали никаквим његовим писмима упућеним османским властима. Те оптужбе за издају и шпијунажу нису се могле одржати. Могућно је ипак да Максим није био довољно суздржан у политичким разговорима вођеним за његовим столом.

Последње две оптужбе против Максима биле су отворене и углавном тачне. Он никада није крио своје уверење да је положај Руске цркве, која је своје поглаваре бирала већ готово сто година не тражећи сагласност цариградског патријарха, супротна канону, и да ова треба опет да буде послушна у односу на своју мајку-цркву. Исто је тако отворено показао да је против тога да манастири поседују земљу. О томе је више пута писао оптужујући руске калуђере за увећавање земљопоседа и богатства, за искоришћавање сељака, и за зеленаштво.

Строгост према Максиму је током 1530-их постепено ублажавала, захваљујући хуманости епископа те дијецезе, Акакија, а нарочито је попустила када је његов главни мучитељ, митрополит Данило, 1539. био смењен са свог положаја. Иако у почетку није смео да општи са осталима, враћене су му књиге и допуштено му је да пише. Средином 1540-их, цариградски и александријски патријарси писали су Ивану IV захтевајући да га ослободи. Максим је више пута молио да га пусте да се врати у Свету Гору. Руске власти срца каменога одбијале су све његове молбе за повратак кући, и то бар једном с образложењем да сувише зна о њиховој земљи.

Последњих неколико година Максимовог живота његове муке су најзад престале. Пуштен је из затвора вероватно око 1548, кад је укинуто и његово искључење из цркве, и било му је дозвољено да живи у манастиру Св. Сергија, Светој Тројици, близу Москве (у данашњем Загорску). Време је проводио у читању, писању и подучавању. И поред тога што му је вид попуштао, подучавао је једног друга, монаха, грчком језику и писао (нешто раније) свом главном тужиоцу, митрополиту Данилу, тешећи га због пада с власти и пружајући му руку помирења. Умро је у манастиру Свете Тројице навршивши безмало деведесет година.

Посмртно оправдање

Чудна је била посмртна судбина Максима Грка у Русији. Његово мишљење о многим стварима веома значајним за руско друштво сувише је одударало од званичне политике да би га потпуно прихватили, бар у неколико следећих генерација после њега. Истина је да због чудесног стрпљења с којим је поднео двадесет трогодишње мучење био поштован као светац и мученик, нарочито од стране оних Руса који се нису слагали са званичном црквом.

Значајно је да то што је тај учени Византинац дуго био дубоко поштован у Русији због тога што им је објаснио како се треба крстити, док се на његово спомињање класичне грчке књижевности готово нико није ни освртао.

Можда заиста има нешто симболично у судбини у Русији. Одбацивање човека који је у дубини своје духовности и учености представљао оно што је било најбоље у култури поствизантијске Грчке означава окретање Русије од њеног некадашњег византијског наслеђа. Истина је да су руски црквени људи управо у време кад је он био у Московији разрађивали своју омиљену теорију по којој је Москва трећи Рим, чиме су својој престоници приписивали улогу средишта универзалне моћи и главног чувара правог православља.

Био је уз то, вероватно, и сувише велики реалист да не би приметио како се хришћански универзализам Византије у Русији шеснаестог века, услед сужавања културних хоризоната и као последица Realpolitik њених владара, променио и извитоперио у много ужим оквирима московљанског национализма. Можда је зато Максимова визија хришћанског комонвелта била у крајњој линији песимистичка.

Није лако тачно одредити место које би Михаилу – Максимосу – Максиму требало доделити у културној историји три света којима је припадао. Пре него што би се то могло учинити како ваља, требало би, мислим, потпуније одговорити на три питања: каква је била природа његовог платонизма и како га је он ускладио са својом хришћанском вером? Шта га је навело да напусти доминикански ред и да се повуче у Свету Гору? И какав је био утицај његових дела на руску књижевност после њега? Можда бисмо се дотле могли сложити да прихватимо следеће закључке: иако није био креативни мислилац, Максим је био бар разборит човек верзиран у широком спектру учености, веома поткован у класичној филозофији и критици текстова, иако је одиграо важну улогу у распрама које су потресале друштво Московске кнежевине шеснаестог века, његова ученост је, осим неколико значајних изузетака, превазилазила ниво тих кругова; живео је, уз то, у космополитском свету у коме су византијска баштина, итало-грчке везе позног средњег века, и традиционалне везе између Русије, Свете Горе, и Цариграда још донекле биле жива стварност. Он је био последњи од људи свог соја.

Извор: Текст је скраћена верзија чланка из књиге Димитрија Оболенског, Шест византијских портрета, Београд 1991, стр. 201-217. Редакција је тексту додала поднаслове ради лакшег читања. Свети Максим Грк (1470-1556) је унет у календар светих 31. маја 1988. године.

error: Content is protected !!