Марк Шагал, Бело распеће, 1938.
Онда је за њих дошао дан Мојсијевим законом прописаног очишћења. Довели су дете у Јерусалим како би га посветили Богу, у складу са законом Господњим у коме се каже: свако мушко прворођенче треба да буде посвећено Богу. Такође су хтели да принесу жртву онако како то закон Господњи прописује: две грлице или два голубића. У Јерусалиму је тада живео човек по имену Симеон. Он је био праведан и побожан и чекао је спасење Израиља, а Свети Дух почивао је на њему. Од стране Духа Светога му је откривено да неће видети смрти док не буде видео месију Господњег. Сада је од стране Духа одведен у храм. А када су родитељи унели Исуса унутра како би испунили оно што је по закону било уобичајено, Симеон је узео дете у наручје и славио Бога речима: Сада отпушташ Господе у миру слугу свога, како си и казао. Јер видеше очи моје спасење које си припремио пред свим народима, светлост која обасјава незнабошце и славу народа твога Израиља. Исусови отац и мајка зачудише се над речима које су о њему изречене. А Симеон их благослови и рече Марији: овај је одређен зато да многи у Израиљу њиме падну или буду уздигнути, и он ће бити знак против кога ће се говорити. На тај начин ће се открити помисли многих људи. Али теби самој ће мач кроз душу пробости.
Сада прослављамо сећање на смрт Исуса, нашег Господа, као његов одлазак кући у Тајну, и као догађај, који за нас у нашој историји значи обећање, да су наш живот и смрт заувек збринути у љубави Божијој. Прослављамо ово сећање на Христа на дан када вршимо спомен на улазак у храм његове мајке, која је свог сина од почетка његовог живота ставила на безусловно располагање Богу. Данашњи дан усмерава наш поглед на личност свете Дјеве, онако како га слика перикопа код Луке (2, 22–35) о сретењу у храму. То је лик оне која верује. Ова перикопа о Марији говори двојаку ствар: да овај коначни догађај историје вере, који је њен син, представља знак противречности, који може довести до пада и до устајања, и да такав след догађаја неизбежно као двосекли мач продире у центар њене егзистенције, њеног срца, а тиме и срца сваког верујућег.
Допустимо да нам и у таквом часу буде поново речено: таква је вера. Она је као мач који пробада и дели. Сам Исус каже у Мт 10, 34 да није дошао да донесе мир, него мач. Вера је подношење овога мача, одбијање да се пребрзо мисли на измирење, спремност да се у дубини, надајући се, живи са конфликтом који сеже ка разједињености и немогућности интегрисања нашег постојања, све до тачке, дакле, у којој човек може само још једно, или да очајава, или да се безусловно повери оном тајновитом Јединству и Помирењу, које зовемо Богом. Вера је и мир, слобода, поверење, радост, и још много тога. Али она је такође и ово: подношење мача усред наше егзистенције. Овај мач раздора током читавог живота погађа свакога. Желели ми то или не. Вера у Реч која нам се сама открива не допушта да превидимо овај несавладиви конфликт, и позива нас да га прихватимо, издржимо и носимо кроз живот у нади. Такво носеће прихватање присутно је, наравно, само тамо где увек радимо на томе да ове непомирљивости помиримо, мноштвености интегришемо. У супротном би човек заправо био онај који овај мач у постојању пориче или потцењује.
Неверовање би дакле било када бисмо, у својој приватној егзистенцији, прерано желели да на силу евдемонистички или стоички постигнемо помирену интеграцију нашег живота, уместо да стрпљиво и са поверењем подносимо оно променљиво, непредвидиво, противречно и непревидиво нашега живота, а не да уз помоћ неког рецепта који смо сами смислили желимо да постанемо господари своје судбине.
Неверовање би било ако бисмо мислили да бисмо у димензији оног друштвеног могли живети на основу неке готове идеологије, ма каква она била, која би нас учинила онима који апсолутно владају плановима за сопствену будућност, уместо да мукотрпно, али у нади, будемо ходочасници који увек изнова траже пут ка апсолутној будућности, како би је онда једном благодаћу и незаслужено примили.
Неверовање би било када бисмо у области наука мислили да поседујемо систем у коме смо у стању да сва наша неинтегрисана делимична сазнања самовласно доведемо у хармонију у којој ћемо уживати. Неверовање би било и то када бисмо у овој области замишљали, уз мало теолошког или философског говора, или уз мономанију неке појединачне науке, која би да над свиме влада (да Бог да да се ослободимо те муке), да управо напредак знања у свим областима човека појединца све више конфронтира са оним што не зна и над чиме није овладао, о чему једном није ни знао да ништа не зна, док истинска теологија управо представља промишљање о томе да постоји само један који помирује истине, интегрише их у своју једну Истину, Бог, који нам је обећао да ће његова Истина једном бити наше блаженство.
Неверовање би било када не бисмо молећи се и славећи желели да говоримо о ономе што кроз наше научне системе не можемо да себи потчинимо, када бисмо желели да причамо само о ономе што је јасно, тј. о ономе што наша мисао својим силама потврђује, уместо да је њиме савладана.
Вера је када прихватамо убод мача у наше постојање: мача питања на које више не проналазимо одговор, мача који читав живот и његову бол у смрти окончава, мача тога да љубав никада у овом животу не разрешава све противречности, мача тога да се сваки достигнути циљ поново претвара у неки почетак, мача растанка, разочарења, старења, глупости које сами правимо: недужно наивни и криви истовремено, мача горчинâ које долазак смрти најављују попут пророка.
Све ове седмоструке сабље продиру у наше постојање. (A када то смирено и у нади прихватамо – онда верујемо.) Јер тада је наше прободено срце отворено за обећање, које је сами безимени Бог. Према Откровењу Јовановом (1, 16) двосекли оштри мач излази из уста Сина Човечијег, који је и сам био прободен, као распети од стране човека. (Јн 19, 34, уп. Отк 1, 7). Ако је он онај прободени, онда наша вера у њега не може бити нигде друго до у подношењу мача који пробада нашу егзистенцију. Када кажемо вера онда исказујемо управо (не само) и наду у капитулацију као и капитулацију наде. Коме ово звучи као елегантна дијалектичка игра – тај ништа није разумео. Њега би ваљало послати тамо где се у свом животу, у прошлости или будућности, сусрео са безизлазностима, од којих се занеми и упадне у очај. Ту би тај онда схватио на шта се овде мисли. Тамо где борба за земаљску правду поново рађа неправду, тамо где љубав бива издана и мала деца умиру, недужна, тамо где узвишени дух бива исмејан, где се људи једни према другима односе горе него вукови и тако даље. Зар се не сме и тако нешто казати у овом часу? Па налазимо се у часу у коме прослављамо смрт Господњу, смрт! А ако неко о животу мисли веселије, живот прихвата радосније, то му доиста није забрањено, под претпоставком да ово добро расположење и радост препознаје као благодат, која вери обећава да вечно измирење ипак долази, те да стога смрт Господњу проповедамо, докле не дође.
Aко мртви живе, ако упокојени нису они чији се живот истопио у ништавило, већ они чија је историја у Богу пронашла своје коначно важење, онда имамо право и блажену обавезу да увек изнова исповедамо веру у њихов живот и његову пуноважност, свих оних који нам у знаку вере претходе. А тиме и оних чију душу је пробо мач бола, а који су по речи тог истог Луке блажени јер су веровали (Лк 1, 45). Када исповедамо закон њиховог живота, закон вере, онда их призивамо. Онда им одајемо почаст као узору свих верних.
Прослављамо сећање на Господњу смрт. Тиме исповедамо да нећемо покушати да избегнемо мач наше егзистенције, где и како год нас погоди, као они који немају наде. Славимо смрт Господњу у култном исповедању како бисмо га могли славити у горчини живота, у нама, око нас и у нашој науци, смртоносно несавршеној. У то име, проповедајмо смрт Господњу докле не дође!
Извор: Karl Rahner, „Das Schwert des Glaubens. Lukas 2, 22–35“, у: Albert Raffelt (прир.), Sämtliche Werke, Band 23: Glaube im Alltag. Schriften zur Spiritualität und zum christlichen Lebensvollzug, Herder, Freiburg, Basel, Wien, 2006, 439–442.
Превод: Марко Вилотић
