Емануел Левинас
Човјек, као субјект, као бивствујуће није у могућности да се ослободи затворености бивствовања, властитом одговорношћу, тј. сопственим Ја оптерећеним собом без дејства љубавне силе која на сцену доводи Другога као избављајући разрјешујући фактор. „Други и љубав су, напротив, оне снаге које могу да ријеше субјект из бивствовања.“[1] Левинас уводи љубав као начин ослобађања и обнављања, отпуштања једне митске кривице која потиче од затворености бивствујућег у себе. Други и другачији који ступа у наш живот је једини прозор ка истинској слободи и пут ка успостављању сопствене аутентичности. Други улази у наш простор као субјект слободног љубавног односа који за собом повлачи одговорност и светост као круну етичког поимања стварности.
Сједињавање са Другим у љубавном односу подразумјева потпуну безинтересност и крај интенционалног субјекта.
Када смо у уводу, одмах на самом почетку оцијенили Левинаса као филозофа Добра, неупитно смо увели у разматрање идеју љубави која је по многима била и остала идеја водиља цјеолупне његове мисли, и кључна компонента од самог зачетка њеног развоја, па до завршних формулација.[2] Строго гледано, појам љубави, има свој ток и развој у богатом Левинасовом опусу, и разлике које су упечатљиве и немогуће их је превидјети, тичу се најприје карактеризације љубави као ероса или еротике у ранијим дјелима и љубави оцртане као искључива одговорност за Другога у касној филозофији. Но, ма колико неки теоретичари сматрали да између тог раног „еротизованог“ појма љубави и каснијег потпуно „дееротизованог“ појма одговорности, који настаје као радикализација етичког, постоји неки јаз, ми бисмо овдје напоменули да се заправо ради о истоме. О љубави, која постоји да би нагласила позицију Другога у етичкој концепцији Левинасове филозофије. Та љубав, наглашено архаично библијска, у свом коријену носи хришћанске постулате и лако ју је повезати са мишљу Фјодора Достојевског.
У Времену и другом, Левинас говори о еросу као односу са наглашеном етичким акцентом, али се у каснијој филозофији, та дистинкција етичко-онтолошко губи, иако Левинас увијек остаје при ставу да је етичко универзалније и битније од онтолошког. Еросни, љубавни однос, жеља, страст, потенција, импулс, у свом посезању за Другим, чине једну увијек недовршену сеансу у којој Други задржава сва својства своје другости и трансцендентира над могућношћу обухватања и објективирања. Она је, за њега „релација која не улази у супротстављање двају врста истог рода.“[3] Дакле, однос који заштићује и чува оно што нас надилази, оприсутњује га, али га не укида увлачењем у сопство.
У Тоталитету и бесконачном, Левинас развија појам ероса до самог краја дјела које се завршава одјељком под називом Феноменологија ероса, у коме феномену ероса приписује одређене карактеристике које је до тада стриктно избјегавао, а то су његова врло важна функција у процесу сазнања и имања, коју је он такође успјешно инкорпорирао у првобитни етички принцип на који се ерос од почетка односио. У каснијим радовима, нарочито у Другачије од бивства, ерос бива замјењен искључиво релацијом одговорности за другога, која није ништа друго већ за Левинаса прихватљивије име за, већ излизану и често погрешно интерпретирану љубав. Кроз љубав у њеном новом појмовном руху, Левинас успјева да искаже њено крајње етичко значење што му је био првобитни циљ још од почетне контемплације о еросу.[4]
У том смислу ерос и етика су, код Левинаса од самих почетака његовог етичког промишљања строго повезани, јер је ерос промишљан етички, а етика израста и врхуни управо у том и таквом промишљању ероса. Ерос као пројава слободе, из себе повлачи све оне Левинасове значајне етичке релације као што су: асиметрија, дијахронија и излазак из монизма, а које свој крајњи домет добијају у релацији одговорности.[5]
Љубав је, дакле, однос са вјечно скривеним, што ниуколико не умањује њено значење, већ је, заправо, у Левинасовој мисли, поставља на трон феноменолошке анализе односа са Другим. Када каже да је „оно патетично сладострашћа у чињеници да се буде двоје“[6], Левинас нас упућује на једну релацију која ствара потребу, али та потреба нема крај у задовољењу, њено задовољење даље буди жељу („Љубав је однос са Другим који се претвара у потребу – и који, у задовољавању потребе, буди жељу“)[7]. Љубав је, у том смислу однос, који нема свој крај у умној стварности, који никада не напушта своју оностраност и не тражи завршетак у једном потчињавању разумском бивствовању. Зато је она, као таква, увијек и изнова предмет те Левинасове априорне етике, ма колико се она у његовом дјелу приближавала онтологији и указивала на једно другачије онтолошко сагледавање.
Феномен љубави има код Левинаса неколико кључних термина, али сви они у својој експлицитности указују на исто Друго и немогућност (у љубави), одсуство жеље да га се обухвати. Ту се пожуда карактерише као чисто искуство које је као испуњиво усмјерено на оно бесконачно.[8] Она је будућност, која се огледа у тој другости, коју Левинас подвлачи као женско,[9] у себи чува тајну која носи будућност-[10]
Миловање је непосредан однос са трансценденцијом. Оно је вјечнотрагајући и несвршени чин, вјечно тражење непознатог. Оно је ужитак трансцеденције, љубав према вјечноскривајућем Другом, и „очекивање будућности без садржаја“.[11] „Миловање је један начин бивствовања субјекта у коме субјект у односу с једним другим иде с ону страну додира.“[12]
Ерос је темељ етичког поимања стварности. Он је покретач трагања за односом са оним што остаје скривено. Он потреса мишљење субјекта[13] и чини да се он не да и не препушта мишљењу бивствовања. Чини немогућим затварање у аутономију субјективности, и повлачење Другог у ту затворену иманенцију. Зато је љубав са својим феноменима пожуде, миловања и додира, тако фундаментална у опирању онтолошкој затворености. „У пожуди“, како Левинас каже, „Други јесте ја, али раздвојен од мене.“[14] Љубав је, дакле, у свим својим пројавама, увијек усмјереност на Друго као Друго, без могућности објашњења. Та усмјереност је заправо услов, који претходи сваком разумијевању и одређује његову структуру. Љубав је потенцијал за трагање, али не и за проналажење у строго онтлошком смислу. „Без љубави према неком сталном Другом, без опсједнутости, без прилагођавања објекту, који доводи у питање претходно дане идентитете, трагање ипак може бити узалудно, узалудно зато што се задовољава погрешним резултатом.“[15]
Резулат, дакле, љубавног трагања, никада није испуњеност у затворености бивствовања, нити проналажење апсолутне љепоте и складне јединствености. Но, то за Левинаса није неуспјех, јер еротско се не може окарактерисати појмовима схватити, посједовати или сазнати. У еросу нема ничега од свега тога, али нема ни неуспјеха свега тога.[16]
Однос са Другим у љубави, никада није сједињење, оно је однос са одсуством, тј. са будућношћу, или како то Левинас формулише – „хоризонт у коме ће моћи да се конституише један персонални живот, који смо раније назвали побједа над смрћу.“[17]
Одважићу се да кажем да се већ у овој тачки, у Времену и Другом, Левинасова етика кроз појам ероса, којим је могуће надићи смрт, заправо приближава онтолошким водама, тј. етика полако добија обличје онтологије, тј. дешава се једна реафирмација онтологије[18] у мишљењу Емануела Левинаса, од које он прави јасну дистинкцију, инсистирајући на превласти етике, као живоносније и једине могуће да пренесе терет одговорности као приоритетни појам његове филозофије.
Начин постојања ствари, претходи самом постојању, у смислу да начин на који ствар постоји чини етику и претходи и има приоритет у односу на то да ствар јесте. У тој тачки Левинас се истовремено и приближава једној хришћанској и светоотачкој онтологији, али самом својом потребом да избјегне онтологију као такву прави и одмак од ње. Према Хришћанској онтологији Бог јесте, управо зато што постоји на одређен начин, он јесте као личност, а то подразумјева „промјену мислећег субјекта у израз некаквог универзално-егзистенцијалног односа, у чињеницу ек-стазе (излажења) из објективног поимања у универзално егзистенцијални однос.“[19]
Левинас наглашавајући да је етика узвишенија и онтолошкија од онтологије, затвара себе и свој етички дискурс, рећи ћемо, најприје из једног страха и разочарења у оно што је по њему услиједило из инсистирања на превласти онтологије. Зато, ни сама љубав, која је прије свега и по самој својој суштини једно трансцендентирање и превазилажење сопства, не може да задобије онтолошки смисао. Чак и приликом тумачења Христове заповијести о љубави, коју, узимајући, како сам каже један одважан превод, тумачи врло онтолошки, он инсистира на чисто етичком поимању ствари. Када тумачи стихове Љуби ближњега свога као самога себе, Левинас их преводи као Љуби ближњега свога који је ти сам. Тај одважан превод настаје као посљедица гледања на Библију као цијелину, што је за њега, основни предуслов исправног тумачења. Такав превод у себи носи јасну онтолошку црту, и назначава да заправо тај Други чини да ја јесам оно што јесам. Левинас каже да је Библија приоритет другога у односу на мене[20] и Христову заповијест види као указ на тај приоритет, указујући да без другога ни ја не постојим. Но, иако мени даје постојање за Левинаса Други увијек иде прије, Други је важнији, „у другоме увијек видим удовицу и сироче“, и та асиметрија релације јесте оно што ставља етику у први план. Или како то Левинас суптилно, али савршено јасно дочарава: „Само једно рањиво ја може љубити ближњега свога.“[21]
Истински ерос је сусрет са Другим, са женским, увијек бесконачно другачијим, у којем нема узајамности. Оно се истовремено и безрезервно даје и повлачи у своју тајновитост. Повлачи се у „тајну које се не може докопати ни романтика, ни поезија, нити бестидна бруталност.“[22] Ерос нема моћ, он не жели ништа, нема пројект или план, циљ који се остварује у знању или сједињењу, он је само обузетост Другим и његовом рањивошћу.
У промишљањима о еросу, плодност, смрт и очинство, служе Левинасу да истакне једну другост и једно двојство у егзистенцији. Како он, наглашава, само егзистирање постаје двојно.[23] И та двојност, остаје као темељ, каснијом филозофијом утврђене асиметричности релације и њоме поведене приоритетности етике.
Извор: Стојана Валан, Достојевски и појам одговорности код Е. Левинаса, Бања Лука: Арт принт, 2019, 27-35
[1] Кревани, Волфганг Н., „Промјена појма бивствовања код Левинаса“, Луча, 28/29 (2003), 78.
[2] Уп. Мараш, Срђан, Ерос и одговорност – Левинасова „ан-археологија љубави“ (докторат, 2013), 1.
[3] Левинас, Емануел, Вријеме и Друго, Подгорица: Октоих, 1997, 67.
[4] Уп. Мараш, „Улога ероса у општој економији бивствовања код Левинаса“, Луча, 26, (2009), 67
[5] Уп. Ibid, 68.
[6] Ibid, 68.
[7] Раушер, Јозеф, „Феноменологија ероса код Емануела Левинаса“, Филозофска истраживања, 93 (2004): 527.
[8] Уп. Ibid, 527.
[9] Уп. Левинас, Вријеме и Друго, 66.
[10] Уп. Раушер, „Феноменологија ероса код Емануела Левинаса“, 527.
[11] Левинас, Вријеме и Друго, 72.
[12] Ibid, 72
[13] Уп. Раушер, „Феноменологија ероса код Емануела Левинаса“, 529.
[14] Левинас, Емануел, Тоталитет и бесконачно, Београд: Јасен, 2006, 389.
[15] Раушер, „Феноменологија ероса код Емануела Левинаса“, 530.
[16] Уп. Левинас, Вријеме и Друго, 72.
[17] Ibid.
[18] Уп. Мараш, Ерос и одговорност, 4.
[19] Христо Јанарас, Личност и Ерос, Нови Сад: Беседа, 2009, 30.
[20] Левинас, Емануел, „Питања и одговори“, у: Кад Бог упада у мишљење, Требиње: НИП Глас Херцеговине, 2008, 119.
[21] Ibid, 119.
[22] Шплет, Јохан, „Искуство Бога на лицу Другог“, Луча, 28/29 (2003), 147.
[23] Уп. Левинас, Вријеме и Друго, 76.
