Борис Беговић на острву Паг (приватна архива)
Под плурализмом, за потребе овог прилога, подразумевам слободно исказивање различитости, односно легитимност различитости, без обзира на то да ли се ради о различитости мишљења или о различитости преференција, односно интереса.[1] При поимању либерализма, треба свакако разликовати политички и економски либерализам. Под политичким либерализмом подразумевам политичке и личне слободе, две есенцијалне компоненте савремене демократије. У крајњој линији у савремено доба се све мање употребљава синтагма либерална демократија, будући да се имплицитно подразумева да је савремена демократија заснована на политичком либерализму. Штавише, када се сумња у демократски карактер одређеног институционалног аранжмана, онда се он назива нелибералном демократијом.[2] Неспорно је да је политичка демократија потребан услов за плурализам, онакав какав се подразумева у овом прилогу. Управо у основне политичке слободе спада исказивање свог (политичког) мишљења, док у основне личне слободе спада исказивање сопствених преференција и сопствених мишљења и сопствених интереса. Самим тим, неспорно је међусобно прожимање политичког либерализма и плурализма.
Под економским либерализмом, за потребе овог рада, подразумевам скуп економских слобода, пре свих заштиту приватних својинских права (слободу од њиховог нарушавања), слободу уговарања и слободу обављања привредних делатности. Управо ове слободе представљају темеље слободног тржишта, односно економских институција које га одређују. Унутар слободног тржишта сви појединци имају могућност за исказивање својих разноликих преференција, односно интереса. Међутим, занимљивија је, па у одређеној мери и контроверзна веза између политичког и економског либерализма. Иако се политички и економски либерализам међусобно прожимају (аргументе за то можемо потражити у теорији и у резултатима емпиријских истраживања), узрочно-последична веза је свакако двосмерна и нипошто није линеарна.
Два новија теоријска доприноса на плану разјашњавања везе политичког и економског либерализма пружају обиље теоријских аргумената за ово прожимање. Док се у првом ово прожимање разматра у оквиру концепције друштва отвореног приступа,[3] у другом се прави дистинкција између екстрактивних и инклузивних политичких и економских институција.[4] Но, независно од теоријског образложења ове везе, поставља се питање резултата споја политичког и економског либерализма. Шта је последица постојања друштва отвореног приступа, односно инклузивних институција?
Последица је – просперитет. Управо је прожимање политичког и економског либерализма, односно институције које су настале из тог прожимања, омогућило да се у последња два века људске историје забележи до тада незабележени привредни раст, који је многа друштва и људе у њима из сиромаштва одвео у просперитет. У свету који је још увек опхрван рецесијом која је започела финансијском кризом из 2008. године, многи заборављају да је привредни раст дугорочан феномен и да на основу кретања бруто домаћег производа у последњем кварталу не треба доносити далекосежне закључке о путу од сиромаштва ка просперитету.
Управо су инклузивне политичке и економске институције омогућиле убрзани и одрживи привредни раст у последња два века какав никад раније није забележен у људској историји. Те институције су створиле подстицаје сваком појединцу да дâ свој максимум и да у највећој мери искористи сопствене потенцијале. Штавише, управо су те институције у доброј мери омогућиле да дође до технолошког напретка, а у потпуности су условиле да се тај технолошки напредак рашири, да омогући раст продуктивнoсти и доведе до увећања материјалног благостања људи.
Постоје бројне емпиријске студије које потврђују овај налаз. У том контексту, занимљив је податак да је разлика између нивоа развијености земаља западне Европе и земаља југоисточне Европе, мерено бруто домаћим производом per capita, данас, почетком XXI века, већа него што је била 1913. године.[5] Иако економска теорија предвиђа конвергенцију, смањење јаза између развијених и неразвијених, тако што мање развијени расту брже од развијених, у последњих сто година тај јаз се у Европи повећао. Основно објашњење је управо у томе да су друштва у Западној Европи током протеклих стотину година, додуше уз поједине крупне девијације, ипак била друштва инклузивних институција, тј. друштва у којима је политички либерализам био прожет економским.
Савремени привредни и политички успон Индије започео је управо онда када је та земља свом политичком либерализму, својој демократији, највећој демократији на свету мерено величином бирачког тела, придодала у последњих двадесет година и економски либерализам, ослобађајући огромне потенцијале који је та земља има. У великим и садржајним расправама о будућности две сада, већ очигледно суперсиле, Кине и Индије, акценат је управо на разматрању везе политичког и економског либерализма и питање одрживости привредног раста у систему у којем постоји само једна врста слободе – економска, па чак и одрживости система као таквог.
Но, јавља се и теза да постоји инхерентна противречност између политичког и економског либерализама, односно да демократски капитализам, како сматра аутор те тезе, представља contradictio in adjecto.[6] Међутим, када се размотре аргументи понуђени у прилог наведене тезе, постаје јасно да се не ради о противречности између либералних политичких и економских институција, већ о различитим интересима богатих и сиромашних, односно о њиховом сукобу. Ти различити интереси могу да се артикулишу у битно различитом институционалном оквиру и на битно различите начине. Распрострањена је теза да сиромашни у демократији врше политички притисак ка успостављање присилне прерасподеле дохотка која би ишла њима у корист, путем, на пример, прогресивног опорезивања (богатих) и новчаних трансфера (сиромашнима).[7] Међутим, таква врста притиска постоји у сваком политичком институционалном оквиру, односно у сваком облику владавине – није она специфична искључиво за демократију. Па и комунистичка револуција, односно успостављање нелибералних политичких и економских институција, била је последица, између осталог, притиска сиромашних ка прерасподели. Дакле, у овом случају је дошло до драстичне прерасподеле богатства од богатих ка сиромашнима, а да демократије, односно либералних политичких институција уопште није ни било.
Битно је, с обзиром на то која је основна тема данашњег скупа, пажњу посветити вези религије и привредног раста, односно просперитета до кога доводи тај раст. Наравно, веза је посредна, будући да религија има утицај на економске институције, утиче на њихов карактер (да ли су екстрактивне или инклузивне, да се задржим на тој дистинкцији), а показало се да управо економске институције имају одлучујући утицај на привредни раст.[8] Веза религије и привредног раста веома је богата, изузетно сложена и готово потпуно неистражена. Истраживања те везе започела су нешто интензивније у последње две деценије, вероватно због тога што економисти који се баве теоријом привредног раста, попут аутора овог прилога, нису успели да пронађу уверљиве одговоре на питања о фундаменталним покретачима привредног раста.
Један од могућих механизама утицаја религије на привредни раст је да се вредности које заговора одређена религија директно преточе у формалне економске институције неког друштва. Онда се отвара питање у којој су мери вредности те религије отелотворене у формалним институцијама које поспешују привредни раст. Постоји сада већ врло богата литература која показује да су норме исламског права (које чини основу институционалног оквира исламских земаља) дубоко укорењене у вредностима исламске религије, а показало се да су управо те норме значајан ограничавајући фактор привредног раста исламских друштава.[9] Штавише, показало се да су таква ограничења постојана и да могу опстати дуго после нестанка исламског права.[10]
Други механизам утицаја религије на привредни раст заснива се на неформалним институцијама. Наиме, верници прихватају моралне норме које формулише одређена религија и то постају њихове „унутрашње“ норме – ограничења понашању појединаца у складу са његовим основним веровањем. Такве норме могу да буду замена формалних институција, тј. формалних норми, уколико, без обзира на то из ког разлога, такве институције не постоји или нису делотворне. Штавише, у неким ситуацијама неформалне норме могу бити снажније од формалних институција. На пример, у оквиру затворених религиозних заједница, унутар којих се успостављају односи између веома блиских и сличних људи, попут заједнице Амиша у САД, снага интерних норми, односно неформалних институција заснованих на религиозним вредносним судовима снажнија је од формалних, законских норми земље у којој живе. Проблем са делотворношћу интерних норми лежи у томе што оне нису ни транспаренте ни универзалне, а савремени привредни раст се заснива на универзалности, тј. на глобализацији – интерне норме нису прикладне за такво окружење, а управо оно поспешује привредни раст.
Коначно, као што је већ поменуто, у свим друштвима постоје различити интереси, па тако и различити интереси у области прерасподеле. Већ је поменуто да је интерес сиромашних присилна расподела дохотка од богатих ка њима и да се у том смислу генерише политички притисак како би се, политичким одлукама, обезбедила таква присилна прерасподела – она која се остварује опорезивањем богатих и трансферима сиромашнима. Међутим, поред присилне расподеле дохотка, постоји читав низ различитих облика прерасподеле дохотка и богатства који су добровољни. А верске заједнице представљају, између осталог, оквир за обављање друштвених послова, попут послова прерасподеле дохотка у најширем смислу речи, односно бригу о сиромашнима. Ти послови, дакле, укључују различите облике специфичног социјалног осигурања који су нису финансирани на основу присиле, већ се то чини добровољно. Према основним постулатима економског либерализма, слобода уговарања, исказана у таквој добровољности, увек је супериорна у односу на присилу. На тај начин, такође, може да се поспеши привредни раст.
Још увек веома мало знамо о вези религије, економског либерализма, привредног раста и просперитета. Песимисти би на то рекли да смо далеко од уверљивог објашњења узрочно-последичних веза на овом плану и разумевања стварности. Оптимисти би, насупрот томе, рекли да је отворена веома интересантна област за истраживање и да су могућности нових спознаја на том плану практично неограничене. На научно-истраживачком плану сам одувек био оптимиста.
Извор: Религија у јавном, политичком и друштвеном сектору, прир. Јелена Јабланов Максимовић, Београд: KAS–ХКЦ, 2013.
[1] Обе категорије (плурализам и либерализам) у овом прилогу дефинишу се са становишта праксе. Другим речима, нити једна од ове две категорије не употребљава се у било ком теоријском смислу.
[2] Fareed Zakaria, The Future of Freedom: Illiberal Democracy at Home and Abroad, New York: WW Norton Publishing Company, 2004.
[3] Douglas North et al., Violence and Social Orders: A Conceptual Framework for Interpretation Recorded Human History, Cambridge: Cambridge University Press, 2009.
[4] Daron Acemoglu & James Robinson, Why Nations Fail: The Origins of Power, Prosperity and Poverty, London: Profile Books, 2012.
[5] Angus Maddison, Contours of the World Economy 1–2030 AD: Essays in Macro-Economic History, Oxford: Oxford University Press, 2007.
[6] Wolfgang Streеck, The crisis in context: democratic capitalism and its contradiction, MPIfG Discussion Paper 11/15, Cologne: Max Institute for the Study of Societies, 2011.
[7] Alberto Alesina & Dani Rodrik, Distributive politics and economic growth, Quarterly Journal of Economics, Vol. 109, 1994, стр. 465–490.
[8] Више о томе видети у: Борис Беговић, Институционални аспекти привредног раста, Београд: Службени гласник и Центар за либерално-демократске студије, 2011.
[9] Timor Kuran, The Long Divergence: How Islamic Law Held Back the Middle East, Princeton and Oxford: Princeton University Press, 2011. Приказ Куранове књиге може се наћи у Аналима Правног факултета, година, LIX, број 2/2011, стр. 394–398.
[10] Pauline Grosjean, The institutional legacy of the Ottoman Empire: Islamic rule and financial development in South Eastern Europe, Journal of Comparative Economics, Vol. 28, 2011, стр. 1–16.