Boris Begović na ostrvu Pag (privatna arhiva)
Pod pluralizmom, za potrebe ovog priloga, podrazumevam slobodno iskazivanje različitosti, odnosno legitimnost različitosti, bez obzira na to da li se radi o različitosti mišljenja ili o različitosti preferencija, odnosno interesa.[1] Pri poimanju liberalizma, treba svakako razlikovati politički i ekonomski liberalizam. Pod političkim liberalizmom podrazumevam političke i lične slobode, dve esencijalne komponente savremene demokratije. U krajnjoj liniji u savremeno doba se sve manje upotrebljava sintagma liberalna demokratija, budući da se implicitno podrazumeva da je savremena demokratija zasnovana na političkom liberalizmu. Štaviše, kada se sumnja u demokratski karakter određenog institucionalnog aranžmana, onda se on naziva neliberalnom demokratijom.[2] Nesporno je da je politička demokratija potreban uslov za pluralizam, onakav kakav se podrazumeva u ovom prilogu. Upravo u osnovne političke slobode spada iskazivanje svog (političkog) mišljenja, dok u osnovne lične slobode spada iskazivanje sopstvenih preferencija i sopstvenih mišljenja i sopstvenih interesa. Samim tim, nesporno je međusobno prožimanje političkog liberalizma i pluralizma.
Pod ekonomskim liberalizmom, za potrebe ovog rada, podrazumevam skup ekonomskih sloboda, pre svih zaštitu privatnih svojinskih prava (slobodu od njihovog narušavanja), slobodu ugovaranja i slobodu obavljanja privrednih delatnosti. Upravo ove slobode predstavljaju temelje slobodnog tržišta, odnosno ekonomskih institucija koje ga određuju. Unutar slobodnog tržišta svi pojedinci imaju mogućnost za iskazivanje svojih raznolikih preferencija, odnosno interesa. Međutim, zanimljivija je, pa u određenoj meri i kontroverzna veza između političkog i ekonomskog liberalizma. Iako se politički i ekonomski liberalizam međusobno prožimaju (argumente za to možemo potražiti u teoriji i u rezultatima empirijskih istraživanja), uzročno-posledična veza je svakako dvosmerna i nipošto nije linearna.
Dva novija teorijska doprinosa na planu razjašnjavanja veze političkog i ekonomskog liberalizma pružaju obilje teorijskih argumenata za ovo prožimanje. Dok se u prvom ovo prožimanje razmatra u okviru koncepcije društva otvorenog pristupa,[3] u drugom se pravi distinkcija između ekstraktivnih i inkluzivnih političkih i ekonomskih institucija.[4] No, nezavisno od teorijskog obrazloženja ove veze, postavlja se pitanje rezultata spoja političkog i ekonomskog liberalizma. Šta je posledica postojanja društva otvorenog pristupa, odnosno inkluzivnih institucija?
Posledica je – prosperitet. Upravo je prožimanje političkog i ekonomskog liberalizma, odnosno institucije koje su nastale iz tog prožimanja, omogućilo da se u poslednja dva veka ljudske istorije zabeleži do tada nezabeleženi privredni rast, koji je mnoga društva i ljude u njima iz siromaštva odveo u prosperitet. U svetu koji je još uvek ophrvan recesijom koja je započela finansijskom krizom iz 2008. godine, mnogi zaboravljaju da je privredni rast dugoročan fenomen i da na osnovu kretanja bruto domaćeg proizvoda u poslednjem kvartalu ne treba donositi dalekosežne zaključke o putu od siromaštva ka prosperitetu.
Upravo su inkluzivne političke i ekonomske institucije omogućile ubrzani i održivi privredni rast u poslednja dva veka kakav nikad ranije nije zabeležen u ljudskoj istoriji. Te institucije su stvorile podsticaje svakom pojedincu da dâ svoj maksimum i da u najvećoj meri iskoristi sopstvene potencijale. Štaviše, upravo su te institucije u dobroj meri omogućile da dođe do tehnološkog napretka, a u potpunosti su uslovile da se taj tehnološki napredak raširi, da omogući rast produktivnosti i dovede do uvećanja materijalnog blagostanja ljudi.
Postoje brojne empirijske studije koje potvrđuju ovaj nalaz. U tom kontekstu, zanimljiv je podatak da je razlika između nivoa razvijenosti zemalja zapadne Evrope i zemalja jugoistočne Evrope, mereno bruto domaćim proizvodom per capita, danas, početkom XXI veka, veća nego što je bila 1913. godine.[5] Iako ekonomska teorija predviđa konvergenciju, smanjenje jaza između razvijenih i nerazvijenih, tako što manje razvijeni rastu brže od razvijenih, u poslednjih sto godina taj jaz se u Evropi povećao. Osnovno objašnjenje je upravo u tome da su društva u Zapadnoj Evropi tokom proteklih stotinu godina, doduše uz pojedine krupne devijacije, ipak bila društva inkluzivnih institucija, tj. društva u kojima je politički liberalizam bio prožet ekonomskim.
Savremeni privredni i politički uspon Indije započeo je upravo onda kada je ta zemlja svom političkom liberalizmu, svojoj demokratiji, najvećoj demokratiji na svetu mereno veličinom biračkog tela, pridodala u poslednjih dvadeset godina i ekonomski liberalizam, oslobađajući ogromne potencijale koji je ta zemlja ima. U velikim i sadržajnim raspravama o budućnosti dve sada, već očigledno supersile, Kine i Indije, akcenat je upravo na razmatranju veze političkog i ekonomskog liberalizma i pitanje održivosti privrednog rasta u sistemu u kojem postoji samo jedna vrsta slobode – ekonomska, pa čak i održivosti sistema kao takvog.
No, javlja se i teza da postoji inherentna protivrečnost između političkog i ekonomskog liberalizama, odnosno da demokratski kapitalizam, kako smatra autor te teze, predstavlja contradictio in adjecto.[6] Međutim, kada se razmotre argumenti ponuđeni u prilog navedene teze, postaje jasno da se ne radi o protivrečnosti između liberalnih političkih i ekonomskih institucija, već o različitim interesima bogatih i siromašnih, odnosno o njihovom sukobu. Ti različiti interesi mogu da se artikulišu u bitno različitom institucionalnom okviru i na bitno različite načine. Rasprostranjena je teza da siromašni u demokratiji vrše politički pritisak ka uspostavljanje prisilne preraspodele dohotka koja bi išla njima u korist, putem, na primer, progresivnog oporezivanja (bogatih) i novčanih transfera (siromašnima).[7] Međutim, takva vrsta pritiska postoji u svakom političkom institucionalnom okviru, odnosno u svakom obliku vladavine – nije ona specifična isključivo za demokratiju. Pa i komunistička revolucija, odnosno uspostavljanje neliberalnih političkih i ekonomskih institucija, bila je posledica, između ostalog, pritiska siromašnih ka preraspodeli. Dakle, u ovom slučaju je došlo do drastične preraspodele bogatstva od bogatih ka siromašnima, a da demokratije, odnosno liberalnih političkih institucija uopšte nije ni bilo.
Bitno je, s obzirom na to koja je osnovna tema današnjeg skupa, pažnju posvetiti vezi religije i privrednog rasta, odnosno prosperiteta do koga dovodi taj rast. Naravno, veza je posredna, budući da religija ima uticaj na ekonomske institucije, utiče na njihov karakter (da li su ekstraktivne ili inkluzivne, da se zadržim na toj distinkciji), a pokazalo se da upravo ekonomske institucije imaju odlučujući uticaj na privredni rast.[8] Veza religije i privrednog rasta veoma je bogata, izuzetno složena i gotovo potpuno neistražena. Istraživanja te veze započela su nešto intenzivnije u poslednje dve decenije, verovatno zbog toga što ekonomisti koji se bave teorijom privrednog rasta, poput autora ovog priloga, nisu uspeli da pronađu uverljive odgovore na pitanja o fundamentalnim pokretačima privrednog rasta.
Jedan od mogućih mehanizama uticaja religije na privredni rast je da se vrednosti koje zagovora određena religija direktno pretoče u formalne ekonomske institucije nekog društva. Onda se otvara pitanje u kojoj su meri vrednosti te religije otelotvorene u formalnim institucijama koje pospešuju privredni rast. Postoji sada već vrlo bogata literatura koja pokazuje da su norme islamskog prava (koje čini osnovu institucionalnog okvira islamskih zemalja) duboko ukorenjene u vrednostima islamske religije, a pokazalo se da su upravo te norme značajan ograničavajući faktor privrednog rasta islamskih društava.[9] Štaviše, pokazalo se da su takva ograničenja postojana i da mogu opstati dugo posle nestanka islamskog prava.[10]
Drugi mehanizam uticaja religije na privredni rast zasniva se na neformalnim institucijama. Naime, vernici prihvataju moralne norme koje formuliše određena religija i to postaju njihove „unutrašnje“ norme – ograničenja ponašanju pojedinaca u skladu sa njegovim osnovnim verovanjem. Takve norme mogu da budu zamena formalnih institucija, tj. formalnih normi, ukoliko, bez obzira na to iz kog razloga, takve institucije ne postoji ili nisu delotvorne. Štaviše, u nekim situacijama neformalne norme mogu biti snažnije od formalnih institucija. Na primer, u okviru zatvorenih religioznih zajednica, unutar kojih se uspostavljaju odnosi između veoma bliskih i sličnih ljudi, poput zajednice Amiša u SAD, snaga internih normi, odnosno neformalnih institucija zasnovanih na religioznim vrednosnim sudovima snažnija je od formalnih, zakonskih normi zemlje u kojoj žive. Problem sa delotvornošću internih normi leži u tome što one nisu ni transparente ni univerzalne, a savremeni privredni rast se zasniva na univerzalnosti, tj. na globalizaciji – interne norme nisu prikladne za takvo okruženje, a upravo ono pospešuje privredni rast.
Konačno, kao što je već pomenuto, u svim društvima postoje različiti interesi, pa tako i različiti interesi u oblasti preraspodele. Već je pomenuto da je interes siromašnih prisilna raspodela dohotka od bogatih ka njima i da se u tom smislu generiše politički pritisak kako bi se, političkim odlukama, obezbedila takva prisilna preraspodela – ona koja se ostvaruje oporezivanjem bogatih i transferima siromašnima. Međutim, pored prisilne raspodele dohotka, postoji čitav niz različitih oblika preraspodele dohotka i bogatstva koji su dobrovoljni. A verske zajednice predstavljaju, između ostalog, okvir za obavljanje društvenih poslova, poput poslova preraspodele dohotka u najširem smislu reči, odnosno brigu o siromašnima. Ti poslovi, dakle, uključuju različite oblike specifičnog socijalnog osiguranja koji su nisu finansirani na osnovu prisile, već se to čini dobrovoljno. Prema osnovnim postulatima ekonomskog liberalizma, sloboda ugovaranja, iskazana u takvoj dobrovoljnosti, uvek je superiorna u odnosu na prisilu. Na taj način, takođe, može da se pospeši privredni rast.
Još uvek veoma malo znamo o vezi religije, ekonomskog liberalizma, privrednog rasta i prosperiteta. Pesimisti bi na to rekli da smo daleko od uverljivog objašnjenja uzročno-posledičnih veza na ovom planu i razumevanja stvarnosti. Optimisti bi, nasuprot tome, rekli da je otvorena veoma interesantna oblast za istraživanje i da su mogućnosti novih spoznaja na tom planu praktično neograničene. Na naučno-istraživačkom planu sam oduvek bio optimista.
Izvor: Religija u javnom, političkom i društvenom sektoru, prir. Jelena Jablanov Maksimović, Beograd: KAS–HKC, 2013.
[1] Obe kategorije (pluralizam i liberalizam) u ovom prilogu definišu se sa stanovišta prakse. Drugim rečima, niti jedna od ove dve kategorije ne upotrebljava se u bilo kom teorijskom smislu.
[2] Fareed Zakaria, The Future of Freedom: Illiberal Democracy at Home and Abroad, New York: WW Norton Publishing Company, 2004.
[3] Douglas North et al., Violence and Social Orders: A Conceptual Framework for Interpretation Recorded Human History, Cambridge: Cambridge University Press, 2009.
[4] Daron Acemoglu & James Robinson, Why Nations Fail: The Origins of Power, Prosperity and Poverty, London: Profile Books, 2012.
[5] Angus Maddison, Contours of the World Economy 1–2030 AD: Essays in Macro-Economic History, Oxford: Oxford University Press, 2007.
[6] Wolfgang Streeck, The crisis in context: democratic capitalism and its contradiction, MPIfG Discussion Paper 11/15, Cologne: Max Institute for the Study of Societies, 2011.
[7] Alberto Alesina & Dani Rodrik, Distributive politics and economic growth, Quarterly Journal of Economics, Vol. 109, 1994, str. 465–490.
[8] Više o tome videti u: Boris Begović, Institucionalni aspekti privrednog rasta, Beograd: Službeni glasnik i Centar za liberalno-demokratske studije, 2011.
[9] Timor Kuran, The Long Divergence: How Islamic Law Held Back the Middle East, Princeton and Oxford: Princeton University Press, 2011. Prikaz Kuranove knjige može se naći u Analima Pravnog fakulteta, godina, LIX, broj 2/2011, str. 394–398.
[10] Pauline Grosjean, The institutional legacy of the Ottoman Empire: Islamic rule and financial development in South Eastern Europe, Journal of Comparative Economics, Vol. 28, 2011, str. 1–16.