Reditelj i glavni glumac u dijalogu
Žena i ja volimo da obilazimo groblja. Ne znam kako se kod nas zadesila ta navika – ali gde god da odemo mi gledamo da iskoristimo priliku da prođemo nekim grobljem. Najčudnija poseta bila je verovatno ona Kutnoj Hori, Sedlecu u Češkoj. To možda i nije trebalo videti. Osim tog bizarnog izuzetka, svako drugo groblje koje smo posetili upotpunilo bi doživljaj života u tom mestu. Sediš u kafani sa živim stanovnicima, posle odeš da prošetaš među mrtvim stanovnicima. Svaki grob je kratka priča, ili on nekako uspeva da svede život na kratku priču, manje ili više efektnu.
Drugo, u vremenima u kojima su svi opterećeni efikasnošću i menadžerisanjem vremena – groblja su najbolji podsticaj za takav menadžment. Shvatiš da ćeš brzo i ti biti pod nekim kamenom, ako potomci budu bili pri sredstvima, ako ne – onda samo pod zemljom, zemljicom crnom, kako kaže narodna pesma. Pa onda nekako više poštuješ vreme i slabije ga rasipaš na budalaštine. Ovima poput mene, što sporo uče i stoga troše vreme preko mere – odlazak na groblje je od velike duševne koristi.
Nije otuda čudno što se mnoge kreativne ideje rode baš na grobljima. Tako se i ideja za scenario „Senovitog Mediterana“ rodila na jednom malom groblju na Santoriniju, na kom je moja žena videla kosturnicu, i uopšte, za našu kulturu neobičnu atmosferu. Neobično životnu atmosferu. Mi Srbi smrt i groblja doživljavamo u nekom epskijem maniru, volimo crni granit i zlatna slova. Preko naših grobalja ispisan je veliki naklon Smrti. Ovo santorinćansko groblje izgledalo je sasvim drugačije. Nekako je slavilo život i pokazivalo premalo poštovanja prema smrti.
Posle smo, u procesu istraživanja, snimili intervju sa lokalnim sveštenikom, i tu nam se potvrdio utisak o jednom značajno različitom stavu prema smrti i sahranjivanju. I tako se priča uobličavala, otkrivajući nam jedan drugačiji Mediteran. Žena je već imala započetu priču sa tim naslovom i onda je pokrala samu sebe – uzela je naslov od te priče i dala ga filmu. To je vršilo posao – jer je scenario podrivao eskapističku ideju „sunčanog Mediterana“. Pisan je sa groblja, a ne sa plaže. Mediteran je, uostalom, poslednji pojam koji vezujemo za smrt. Kao da tamo niko ne umire – nekako nam je lakše nad smrću meditirati u nekom maglovitom uglu Srednje Evrope. Na Mediteran ideš da te ogreje sunce, a ne da melanholišeš. Ali ispod neprolaznosti sunčanog krije se – kao i svuda – senka prolaznosti.
Onda je usledio rad na filmu, usred poteškoća pandemije. Svet se nekako posuvratio, sve čvrsto za šta smo se držali rasipalo nam se u rukama. Prvi su nas napustili koproducenti. Neki strani fondovi ušli su u blokadu. Istovremeno, u čudnom razvoju okolnosti, na domaćem terenu je počela hiperprodukcija, usled koje smo počeli da gubimo saradnike. Glavni glumac je odustao zbog drugih obaveza. Otišli su domaći menadžeri produkcije. Otišli su dugogodišnji saradnici, sa kojima sam uradio prethodne projekte. Dugo sam tražio direktora fotografije. Tako se desilo da su od početka rada na projektu – zamenjeni gotovo svi akteri.
Grčka se prvo potpuno zatvorila, a kad se otvorila kao da su nestali svi ustaljeni rasporedi trajekata, a zakomplikovale se kojekakve uredbe – zakon o upravljanju dronovima, pravilnici o ATAkarnetu, uredbe o vakcinaciji i testiranjima… Sve ono što smo uradili na izviđanju terena godinu dana pre pandemije, sve što smo utvrdili i isplanirali – nije više važilo. Sve se promenilo i sve smo u hodu učili i odlučivali ispočetka. Čak su se i dobri prijatelji, čije smo gostoprimstvo uživali na Santoriniju – preselili na drugi lokaciju na ostrvu.
Promene ljudi i okolnosti i stalna izmena uslova bili su tako neverovatni i dinamični da sam ja u jednom trenutku jednostavno prestao to da analiziram. Snimanje filma pretvorilo se u moj razgovor sa Bogom. Osećao sam kao da On radi sve, i da me u tom radu neprekidno iznenađuje i prevazilazi, poražavajući moj um. Bilo je to kao da gledaš najneverovatnije poteze u fudbalu, nekakav ludački kosmički fudbal koji je osmislio trener nadzemaljske inteligencije, ispoljavajući pritom neverovatan smisao za humor. Ljude koji su odlazili Bog je zamenjivao nadrealnom brzinom onima koji ili tu treba da budu jer rade to neuporedivo bolje i brže od prethodnika, ili onima od kojih treba da naučim neku važnu lekciju. Često duhovitu lekciju.
To znači da sam se u mnogo prilika osećao kako potpuna budala. Ukoliko vas to osećanje ne sruši, ono je lekovito. Jer sam, naime, u rad na svakom projektu ulazio sa idejom ne samo o završnom proizvodu – filmu, predstavi i sl. već i sa idejom da svi mi koji u procesu učestvujemo treba iz njega da izađemo kao bolji ljudi. Dakle, proces treba da nas iznutra promeni nabolje. To je idealistička projekcija koju je nemali broj ljudi u mom životu zloupotrebio. Kroz rad na ovom filmu Bog kao da je želeo da mi pokaže granice te moje ideje i opasnost od ogromne sujete koja iza te ideje stoji. Jer – šta sam zamišljao – da ja menjam ljude, otkrivam im bolje svetove, čestitija rešenja, vrednosni sistem, ukazujem im na potrebu da sačuvaju dostojanstvo, da ne budu instrumenti nego slobodne individue u svakom trenutku svog života?
Trebalo je dugo duhovno istraživanje da pojmim da mi je Bog zbog tog mog ubeđenja oduzeo sve konce iz ruku, želeći da mi pokaže da ničim zapravo ne upravljam i da je ideja da utičem na živote drugih ljudi – u osnovi manipulacija kojom nas drugi često drže kao zarobljenike neke naše umišljene odgovornosti. Tako postajemo robovi svoje sujetne ideje da nekoga ili nešto u životu menjamo i unapređujemo našom slabom pameću. A svi smo gospodari samo svojih malih odluka.
Tako su se na moje oči okrunile sve namere i ideje koje sam imao u vezi sa ovim filmom. U njemu glavnu ulogu ne igra glumac kom sam je ja namenio, već onaj kom je Bog to namenio. U njemu su svi – od kostima do poslednjeg tehničara došli po zakonu neke neispitljive sile, najčešće zamenivši moj prvi izbor. Način na koji se to odvijalo, brzina kojom se odvijalo i pravilo po kom se to odvijalo – do danas ne prestaje da me zapanjuje. Svi ljudi sa kojima sam blisko sarađivao – nestali su i zamenili su ih drugi. A što se tiče ljudi za koje sam se grčevito borio da na tim pozicijama ostanu – i onda kad bi Bog oko toga prestao da se rve sa mnom učinio bi to samo zato da mi kasnije pokaže da sam pogrešio u izboru.
Bog je zatvarao vrata da bi dosledno otvarao druga, kao da govori – proći ćeš kroz ova. Ona koja je zatvarao nije ponekad samo zatvarao – zaziđivao ih je i nije bilo nikakvog smisla pokušavati. U jednoj drami koju je pisala moja žena dve junakinje pokušavaju da pređu zid i u tim pokušajima uče da je zid nepromenljiv – ali da on istovremeno trajno menja svakog ko ga pređe. To se dogodilo i meni u radu na ovom filmu, na izuzetno radikalan način, drugačiji od svih prethodnih iskustava.
I evo, na kraju, gledam u gotovo završeno delo. Kadar po kadar, slušam muziku, posmatram gestove, gledam u talase i lica. Ništa nije onakvo kakvim sam ga zamišljao i sve se naposletku složilo na način koji mi izmiče, iako sam svaku kreativnu odluku o filmu naposletku izgovorio ja, niko drugo nego ja. Svaku sam odluku doneo ja – a rezultat izmiče mom sudu i osećanju. Kakva lekcija.
Nekoliko godina nakon početka rada otišli smo na ono malo groblje na Santoriniju. Gotovo svi mrtvi u grobovima su zamenjeni i preneti u kosturnicu. Ni groblje nije ostalo isto, i mrtvi su zamenili mesta. Ponovo smo prisutvovali demonstraciji Božje duhovitosti. Može li se videti osmeh Boga u duhu? Može. Valjda samo iznad grobova i može.
Tako se desilo da se naposletku promeni i naslov filma. Osvrnuli smo se na put koji smo prešli, na sve njegove meandre i zaključili da smo zajednički prelazili put glavnog junaka, Lazarev put. Scenaristkinji je vraćen naslov koji je sama sebi ukrala, Veliki Trener je izvršio svoju poslednju izmenu na terenu. Dogodilo nam se kroz ovaj proces sve što i glavnom junaku – izgubili smo sebe i našli smo sebe na mestu na kom nismo očekivali.
Koračajući Senovitim Mediteranom prešli smo Lazarev put.
