Laku skit

Teško je boriti se sa srcem: jer što god želi kupuje za dušu svoju. (Heraklit)

Na Svetoj Gori Rumuni su jedan od naroda koji se ne nalazi na listi ponosnih vlasnika nekog od dvadeset predsedavajućih manastira, uprkos tome što su njihovi vladari u jednom periodu atonske istorije gotovo potpuno bili preuzeli ktitorsko prvenstvo, pa čak iako imaju najbrojnije monaštvo od svih balkanskih naroda. Možda im je ta pozicija uvređenog mlađeg brata donela prilježniji rad na onome što već poseduju – a na Svetoj Gori poseduju dosta. Sve ovo ne sprečava skupine njihovih turista-hodočasnika da se razmeću negdašnjom slavom i da pomalo zavidljivo prenose narodne legende u kojima su bolji od „tih“ Grka.

Na Svetoj Gori oni poseduju dva skita i jednu važnu keliju. Glavni od skitova, koji pripada Velikoj Lavri, može se izravno porediti s ostalih 20 svetogorskih manastira i po veličini i po ugledu. To je skit Sv. Jovana Preteče – Prodrom. Ovaj lepi naziv koji opisuje onoga koji stiže pre druma, nosi glavni rumunski svetogorski skit. Iako je Preteča, geografski je zapravo poslednji u nizu crkava i nalazi se na samom rubu svetogorskog poluostrva, u jednom božanstvenom predelu u kome sitno rastinje, gariga (na grčkom φρύγανα), opasuje bregovito tlo čija se okomita strana lagano spušta do samog mora. Manastir je na uzvišenju, okrenut prema istoku i gleda prema Lemnosu, Samotraki i Tasosu. Nekoliko kilometara od toga ruba poluostrva prolazi ruta trajekta koji vozi od Volosa ka Lemnosu i dalje.

Drugi rumunski skit, onaj o kome je ovde reč, zove se Laku i nalazi se u sasvim drugačijem geografskom okruženju, ništa manje upečatljivom. Laku skit nije organizovan kao jedan katolikon s visokim konacima koji ga opasuju, već je to pravi skit: poseduje glavnu crkvu – kirijakon i petnaestak idioritamskih kelija rasutih po nemirnom tlu.

Na Svetoj Gori nije dozvoljeno osnivanje novih kelija. Zapravo, u svakom skitu, kada se za to ukaže potreba, traži se od Sveštene uprave čije je sedište u Kareji, dozvola da se renovira neka od urušenih kelija kakvih ima svuda. Tako se održava stari poredak i obnavlja monaški život koji je tokom svoje duge istorije trpeo mnoge padove i uspone. Neke od ovih kelija izgledaju kao prekrasne vile s dobro održavanim cvećnjacima. Pre dvadesetak godina u celom skitu živelo je samo nekoliko monaha, dok ih danas ima više od pedeset.

I ovde se moramo osvrnuti na drevno atonsko zakonodavstvo i naznačiti da skit Laku pripada manastiru Sv. Pavla. Ovde skoro da se ne može doći slučajno, i to je njegova najlepša prednost. Jedne godine, bio je kišovit dan, sreo sam živahnu grupu Rumuna (Rumuni su kao hodočasnici glasni, ali ne viču preterano mnogo, imaju meru) ispred manastira Konstamonitu. Pre nego što su shvatili da pitam za prevoz bez posebnog odredišta njihov vođa me je već utovario u kombi i ljubazno poveo u Laku skit. Ovo mesto je u samom središtu svetogorskog poluostrva i visinski je najbliže vrhu Atosu (od njega se ne penje na vrh; to bi bio vrlo nezgodan put). Odaljen u brdima skit polako gubi svaku vezu s morskom obalom. S vrhova gde su neke od skitskih kelija, u pravcu mora može se videti visoka kula Morfonu, jedina preostala građevina nekadašnjeg manastira benediktinaca iz Amalfija. Tokom zime ovu strmu dolinu opasanu brdima sunce gotovo potpuno napušta. Čitav svet zamire i tone u nešto nalik teškoj severnoevropskoj zimi.

Skit je raširen po padinama strmog useka između dve brdske kosine u čijem dnu teče reka. Malo iznad njene leve obale, izgrađena je u 18. veku saborna crkva posvećena Svetom Dimitriju. U jednom periodu srednjovekovne istorije skit je pripadao i Srbima. Svakom od petnaest kelija rukovodi po jedan starac, a se svi sastaju u sabornoj crkvi, uglavnom da obeleže veće praznike. Okolina Laku skita (skitul Laku, kako ga Rumuni zovu) obrasla je gustim šumama oko kojih se, kao u svetogorskoj Šangri-la, izdižu vrhovi čiji se najviši, Atos, nadnosi tako intimno da čovek ima osećaj da se nalazi iza „samo jednog brda“.

Trima kracima Halkidikija nije ravnomerno podeljena pijaća voda. Samo na Svetoj Gori voda se izliva iz brojnih izvora, preseca mnoge monopatije (brdske puteljke) i čini rastinje tako bujnim kao da ste u najmanju ruku posetili neku drevnu i retku evropsku prašumu u čijim delovima sunce ne uspeva da osunča tlo. Rečica koja teče koritom prema moru oko sebe ima neuređeno tlo i natkriljena je iskrivljenim granama visokog drveća. Da bi se prešlo na drugu stranu obale, mora da se prekorači preko sklepanog drvenog mostića.

Noćili smo u Keliji svetog Isidora. Nisam imao pojma da se kelija ovako zove niti da je dan na koji smo stigli posvećen upravo ovom svetitelju. Pošto sam bio slučajni putnik i nisam bio predviđen za noćivanje u malom konaku, dobio sam malu sobu, gotovo monašku kelijicu u kojoj je iznad kreveta na zidu bio stari rumunski ćilim i nad njim, u prividnom neredu, mnogo ikona. Sobica je izlazila na hodnik koji vodi ka malom paraklisu kelije. Panađur je počeo uveče svečanim bdenjem.

Cela kelija Svetog Isidora i okolne zgradice izgrađeni su od sivo-plavog kamena, a skladna arhitektura kelije i krovovi natkriljni kamenim crepom – lepo su se uklopili u okolinu. Oko nje je nekoliko stepenastih baštica, jedan voćnjak i mali vinograd čiji su se olistali čokoti uspinjali i natkriljavali ga. I kod Rumuna su duga bdenja i službe, a pažljivi slušalac iz Srbije može da se kreće kroz molitvu hvatajući povremene slovenske reči kojih je rumunski crkveni jezik naročito pun. Svaku prozbu završavali su s Domnul miluješće. Svaku svetotrojičnu formulu U ime oca i sina… završavali su s veći većilor (u vekove vekova). A Bogorodicu Rumuni zovu Majka Domnul. I molitva koju ne razumemo deluje kao pravi lek. Iako mu ne poznajemo sastav, on uspešno deluje. Bdenje je potrajalo do duboko u noć, a mirnu službu vodio je s napregnutom pažnjom jedan krupni riđobradi jeromonah.

U skitskim kelijama uvek se obeduje u intimnijem duhu i bez stroge vizantijske procedure. Pored svakog dubokog tanjira stajao je struk mladog crnog luka i ogromni listovi mlade salate. Ispred male trpezarije čopor mačaka čekao je svoj mršavi „monaški“ obrok. Sutradan, nakon svečanog jutarnjeg obroka, mala skupina putnika razmilela se po okolini. Grupa rumunskih hodočasnika složno je pohodila jedan deo puta, na uzvišenju gde se nalazi najbolji domet za mobilne telefone. Naš vođa, pukovnik u penziji Niko, objasnio mi je prednosti bivanja u Evropskoj Uniji: „Kada ideš na Svetu Goru ne moraš da prelaziš gomilu granica, a mobilni svuda košta isto.“ Ovu drugu prednost, na zavojitom uzvišenju, moji saputnici su dobrano koristili.

U keliji Svetog Isidora živi se povučeno i skromno. Velikog pritiska nema, osim onog koji svakome nalaže sopstvena monaška savest. Svakoj keliji, kao i svakom manastiru, unekoliko iguman, tj. geronda – daje boju i izgrađuje specifičnost. Nisam znao ko je starac ove kelije. Nakon obroka i tokom duhovnog predaha tj. mirne dangube (svojevrsna privilegija posetilaca), posmatrao sam kako jedan starac nešto prčka oko vinograda. Bosih nogu u izlizanim papučama, on se upinjao da poveže najviše grane vinove loze. Odeća mu je stara i pohabana, boje mirnog jutarnjeg mora, onakva kakva se vidi na mnogim svetogorskim pustinjacima. Idioritmija odiše nedostatkom društvenog konsenzusa čiji je prvi predstavnik odeća, makar i ona monaška. I tako je starac marljivo uređivao svoj vinograd i pojavom prizivao najlepše asocijacije na priče iz Jevanđelja. Ispostavilo se da je baš taj radeni starac duhovnik i vođa ovog malog bratstva. Njegovo ime je geronda Isidor. Kasnije smo videli koliko je ovaj starac drag i skrušen.

Najbolje bih ga mogao opisati ako ga uporedim baš s njegovim imenjakom, starcem Isidorom, duhovnikom Pavla Florenskog, koga je ovaj mučenik predivno opisao u knjizi So zemlje: „Svemu čovek može da se divi u njemu: ljubavi, krotkosti i smirenju; pravednosti, iskrenosti i nezavisnosti; skromnosti, nesebičnosti i siromaštvu“. U mikrokomunikaciji s ovim starcem, u skromnim odnosima koji se tokom dana uspostave između monaha i mirjana, otvara se duboko sagledavanje lepote i jednostavnosti koji krase pojedine monahe, čiji je sada glavni predstavnik starac Isidor. Pri odlasku iz kelije, dok smo načičkani sedeli u svome minibusu, starac je stajao srdačno se smešeći i mašući nam. Odatle je izgledao kao blagi dekica koji blagosilja tik pre no što će da žurno nestane i nastavi svoj posao u vrtu.

U Laku skitu je možda glavna, ako se tako može reći, a svakako najpoznatija Kelija Blagovesti (na rumunskom Buna veštire). Nju vodi starac Stefan. Jedne godine boravili smo u ovoj keliji. Na desnoj obali rečice, nasuprot kelije Svetog Isidora, na visokoj čistini nalazi se ova velika kelija. Oko nje se izgrađuju pomoćne prostorije i razvija se uspešan posao. Monaha ima dosta ali pošto pravilo nalaže da kelija ne sme imati više od šest monaha, s vremena na vreme neko mora da se preseli drugde. Baš te godine je jedan deo bratstva, gotovo polovina, prelazila u novoobnavljenu staru keliju kako bi se broj stanara sveo na određenu meru.

Starac Stefan je sredovečni rmpalija duge sede brade, prodornog pogleda i gustih obrva. Njegova krupna figura u visini i u širini ostavlja utisak, isto kao i njegov prodoran i dubok glas i srdačnost. Da sam se kojim slučajem našao ovde kao nepoželjni putnik namernik, lako bih mogao da zamislim gerondu Stefana kako, kao Gandalf Beli, svojim igumanskim štapom udara u pod i grmeći me upozorava: „You Shall Not Pass!“

Moji saputnici su hvalili njegovu preduzimljivost. Zapravo, on je veoma poznat u Rumuniji, jer je osnovao izdavačku kuću Evangelismos i mnogo prevodi s grčkog. Starac je takođe pokrenuo posao izrade svešteničke odeće. Preko puta paraklisa, u jednoj od pomoćnih prostorija, tokom dana čuje se tiho brujanje. Tamo mašine, čiji izgled podseća na najsavremenije trake neke fabrike elektronike, „najnovije i uvezene iz Japana“, po savremenoj tehnologiji izrađuju najkvalitetnije svešteničke odore koje se posle šalju u Rumuniju. Preduzimljivost ovu keliju čini veoma aktivnom. Naš pukovnik Niko tiho mi je rekao: „Iako veoma poštujem ovu keliju, sad shvataš zašto najradije boravim kod starca Isidora.“

Jutarnja služba u ovoj keliji je, uprkos skučenom prostoru, izgledala impozantno. Jedan za drugim u nju su stupali brojni kelejnici i starijem monahu celivali ruku. To je bio Grk, izaslanik manastira Svetog Pavla. Kako su me obavestili moji saputnici, današnji iguman Svetog Pavla je jedno vreme imao poslušanje baš u okolini ovog rumunskog skita kao šumar. U Keliji Blagovesti često su mu ukazivali gostoprimstvo. Zato su odnosi krajnje srdačni i puni uzajamnog poštovanja. Kada je starac Stefan stupio u paraklis, ovaj stari monah je potom njemu celivao ruku i ukazao poštovanje. U paraklisu je na mahove prostoriju ispunjavao opojni miris tamjana, a vizantijsko pojanje, na rumunskom, činilo je atmosferu koliko uzvišenom toliko i egzotičnom. Taj perenijalni, više od hiljadu godina održavani vizantijski ceremonijal očuvao je dostojanstvo i silu bogonadahnutih činova, pa i dan danas liturgijska služba impresionira svojim skladom, ritmom i snagom.

Kao i u drugim manastirima i kelijama na Svetoj Gori, najčešće se čovek zadrži jedan dan. Toliko je blagoslov, duže nije valjano, i ovako su velike gužve. Problemom preteranih poseta Sveta Gora će tek da se bavi. Ali uprkos tome što se na jednom mestu provede samo dan, pažljivom posetiocu proživljeno ostaje u duhu, te mu omogućava da, kad se vrati svome običnom životu, posetu nanovo proživljava i uklapa impresije u širu svetogorsku sliku. Različiti su monasi, različiti su i starci. Ali saborni duh ih sve okuplja na jednom mestu i život ih vodi istom cilju.