Лаку скит

Тешко је борити се са срцем: јер што год жели купује за душу своју. (Хераклит)

На Светој Гори Румуни су један од народа који се не налази на листи поносних власника неког од двадесет председавајућих манастира, упркос томе што су њихови владари у једном периоду атонске историје готово потпуно били преузели ктиторско првенство, па чак иако имају најбројније монаштво од свих балканских народа. Можда им је та позиција увређеног млађег брата донела приљежнији рад на ономе што већ поседују – а на Светој Гори поседују доста. Све ово не спречава скупине њихових туриста-ходочасника да се размећу негдашњом славом и да помало завидљиво преносе народне легенде у којима су бољи од „тих“ Грка.

На Светој Гори они поседују два скита и једну важну келију. Главни од скитова, који припада Великој Лаври, може се изравно поредити с осталих 20 светогорских манастира и по величини и по угледу. То је скит Св. Јована Претече – Продром. Овај лепи назив који описује онога који стиже пре друма, носи главни румунски светогорски скит. Иако је Претеча, географски је заправо последњи у низу цркава и налази се на самом рубу светогорског полуострва, у једном божанственом пределу у коме ситно растиње, гарига (на грчком φρύγανα), опасује бреговито тло чија се окомита страна лагано спушта до самог мора. Манастир је на узвишењу, окренут према истоку и гледа према Лемносу, Самотраки и Тасосу. Неколико километара од тога руба полуострва пролази рута трајекта који вози од Волоса ка Лемносу и даље.

Други румунски скит, онај о коме је овде реч, зове се Лаку и налази се у сасвим другачијем географском окружењу, ништа мање упечатљивом. Лаку скит није организован као један католикон с високим конацима који га опасују, већ је то прави скит: поседује главну цркву – киријакон и петнаестак идиоритамских келија расутих по немирном тлу.

На Светој Гори није дозвољено оснивање нових келија. Заправо, у сваком скиту, када се за то укаже потреба, тражи се од Свештене управе чије је седиште у Кареји, дозвола да се реновира нека од урушених келија каквих има свуда. Тако се одржава стари поредак и обнавља монашки живот који је током своје дуге историје трпео многе падове и успоне. Неке од ових келија изгледају као прекрасне виле с добро одржаваним цвећњацима. Пре двадесетак година у целом скиту живело је само неколико монаха, док их данас има више од педесет.

И овде се морамо осврнути на древно атонско законодавство и назначити да скит Лаку припада манастиру Св. Павла. Овде скоро да се не може доћи случајно, и то је његова најлепша предност. Једне године, био је кишовит дан, срео сам живахну групу Румуна (Румуни су као ходочасници гласни, али не вичу претерано много, имају меру) испред манастира Констамониту. Пре него што су схватили да питам за превоз без посебног одредишта њихов вођа ме је већ утоварио у комби и љубазно повео у Лаку скит. Ово место је у самом средишту светогорског полуострва и висински је најближе врху Атосу (од њега се не пење на врх; то би био врло незгодан пут). Одаљен у брдима скит полако губи сваку везу с морском обалом. С врхова где су неке од скитских келија, у правцу мора може се видети висока кула Морфону, једина преостала грађевина некадашњег манастира бенедиктинаца из Амалфија. Током зиме ову стрму долину опасану брдима сунце готово потпуно напушта. Читав свет замире и тоне у нешто налик тешкој северноевропској зими.

Скит је раширен по падинама стрмог усека између две брдске косине у чијем дну тече река. Мало изнад њене леве обале, изграђена је у 18. веку саборна црква посвећена Светом Димитрију. У једном периоду средњовековне историје скит је припадао и Србима. Сваком од петнаест келија руководи по један старац, а се сви састају у саборној цркви, углавном да обележе веће празнике. Околина Лаку скита (скитул Лаку, како га Румуни зову) обрасла је густим шумама око којих се, као у светогорској Шангри-ла, издижу врхови чији се највиши, Атос, надноси тако интимно да човек има осећај да се налази иза „само једног брда“.

Трима крацима Халкидикија није равномерно подељена пијаћа вода. Само на Светој Гори вода се излива из бројних извора, пресеца многе монопатије (брдске путељке) и чини растиње тако бујним као да сте у најмању руку посетили неку древну и ретку европску прашуму у чијим деловима сунце не успева да осунча тло. Речица која тече коритом према мору око себе има неуређено тло и наткриљена је искривљеним гранама високог дрвећа. Да би се прешло на другу страну обале, мора да се прекорачи преко склепаног дрвеног мостића.

Ноћили смо у Келији светог Исидора. Нисам имао појма да се келија овако зове нити да је дан на који смо стигли посвећен управо овом светитељу. Пошто сам био случајни путник и нисам био предвиђен за ноћивање у малом конаку, добио сам малу собу, готово монашку келијицу у којој је изнад кревета на зиду био стари румунски ћилим и над њим, у привидном нереду, много икона. Собица је излазила на ходник који води ка малом параклису келије. Панађур је почео увече свечаним бдењем.

Цела келија Светог Исидора и околне зградице изграђени су од сиво-плавог камена, а складна архитектура келије и кровови наткриљни каменим црепом – лепо су се уклопили у околину. Око ње је неколико степенастих баштица, један воћњак и мали виноград чији су се олистали чокоти успињали и наткриљавали га. И код Румуна су дуга бдења и службе, а пажљиви слушалац из Србије може да се креће кроз молитву хватајући повремене словенске речи којих је румунски црквени језик нарочито пун. Сваку прозбу завршавали су с Домнул милујешће. Сваку светотројичну формулу У име оца и сина… завршавали су с већи већилор (у векове векова). А Богородицу Румуни зову Мајка Домнул. И молитва коју не разумемо делује као прави лек. Иако му не познајемо састав, он успешно делује. Бдење је потрајало до дубоко у ноћ, а мирну службу водио је с напрегнутом пажњом један крупни риђобради јеромонах.

У скитским келијама увек се обедује у интимнијем духу и без строге византијске процедуре. Поред сваког дубоког тањира стајао је струк младог црног лука и огромни листови младе салате. Испред мале трпезарије чопор мачака чекао је свој мршави „монашки“ оброк. Сутрадан, након свечаног јутарњег оброка, мала скупина путника размилела се по околини. Група румунских ходочасника сложно је походила један део пута, на узвишењу где се налази најбољи домет за мобилне телефоне. Наш вођа, пуковник у пензији Нико, објаснио ми је предности бивања у Европској Унији: „Када идеш на Свету Гору не мораш да прелазиш гомилу граница, а мобилни свуда кошта исто.“ Ову другу предност, на завојитом узвишењу, моји сапутници су добрано користили.

У келији Светог Исидора живи се повучено и скромно. Великог притиска нема, осим оног који свакоме налаже сопствена монашка савест. Свакој келији, као и сваком манастиру, унеколико игуман, тј. геронда – даје боју и изграђује специфичност. Нисам знао ко је старац ове келије. Након оброка и током духовног предаха тј. мирне дангубе (својеврсна привилегија посетилаца), посматрао сам како један старац нешто прчка око винограда. Босих ногу у излизаним папучама, он се упињао да повеже највише гране винове лозе. Одећа му је стара и похабана, боје мирног јутарњег мора, онаква каква се види на многим светогорским пустињацима. Идиоритмија одише недостатком друштвеног консензуса чији је први представник одећа, макар и она монашка. И тако је старац марљиво уређивао свој виноград и појавом призивао најлепше асоцијације на приче из Јеванђеља. Испоставило се да је баш тај радени старац духовник и вођа овог малог братства. Његово име је геронда Исидор. Касније смо видели колико је овај старац драг и скрушен.

Најбоље бих га могао описати ако га упоредим баш с његовим имењаком, старцем Исидором, духовником Павла Флоренског, кога је овај мученик предивно описао у књизи Со земље: „Свему човек може да се диви у њему: љубави, кроткости и смирењу; праведности, искрености и независности; скромности, несебичности и сиромаштву“. У микрокомуникацији с овим старцем, у скромним односима који се током дана успоставе између монаха и мирјана, отвара се дубоко сагледавање лепоте и једноставности који красе поједине монахе, чији је сада главни представник старац Исидор. При одласку из келије, док смо начичкани седели у своме минибусу, старац је стајао срдачно се смешећи и машући нам. Одатле је изгледао као благи декица који благосиља тик пре но што ће да журно нестане и настави свој посао у врту.

У Лаку скиту је можда главна, ако се тако може рећи, а свакако најпознатија Келија Благовести (на румунском Буна вештире). Њу води старац Стефан. Једне године боравили смо у овој келији. На десној обали речице, насупрот келије Светог Исидора, на високој чистини налази се ова велика келија. Око ње се изграђују помоћне просторије и развија се успешан посао. Монаха има доста али пошто правило налаже да келија не сме имати више од шест монаха, с времена на време неко мора да се пресели другде. Баш те године је један део братства, готово половина, прелазила у новообнављену стару келију како би се број станара свео на одређену меру.

Старац Стефан је средовечни рмпалија дуге седе браде, продорног погледа и густих обрва. Његова крупна фигура у висини и у ширини оставља утисак, исто као и његов продоран и дубок глас и срдачност. Да сам се којим случајем нашао овде као непожељни путник намерник, лако бих могао да замислим геронду Стефана како, као Гандалф Бели, својим игуманским штапом удара у под и грмећи ме упозорава: „You Shall Not Pass!“

Моји сапутници су хвалили његову предузимљивост. Заправо, он је веома познат у Румунији, јер је основао издавачку кућу Евангелисмос и много преводи с грчког. Старац је такође покренуо посао израде свештеничке одеће. Преко пута параклиса, у једној од помоћних просторија, током дана чује се тихо брујање. Тамо машине, чији изглед подсећа на најсавременије траке неке фабрике електронике, „најновије и увезене из Јапана“, по савременој технологији израђују најквалитетније свештеничке одоре које се после шаљу у Румунију. Предузимљивост ову келију чини веома активном. Наш пуковник Нико тихо ми је рекао: „Иако веома поштујем ову келију, сад схваташ зашто најрадије боравим код старца Исидора.“

Јутарња служба у овој келији је, упркос скученом простору, изгледала импозантно. Један за другим у њу су ступали бројни келејници и старијем монаху целивали руку. То је био Грк, изасланик манастира Светог Павла. Како су ме обавестили моји сапутници, данашњи игуман Светог Павла је једно време имао послушање баш у околини овог румунског скита као шумар. У Келији Благовести често су му указивали гостопримство. Зато су односи крајње срдачни и пуни узајамног поштовања. Када је старац Стефан ступио у параклис, овај стари монах је потом њему целивао руку и указао поштовање. У параклису је на махове просторију испуњавао опојни мирис тамјана, а византијско појање, на румунском, чинило је атмосферу колико узвишеном толико и егзотичном. Тај перенијални, више од хиљаду година одржавани византијски церемонијал очувао је достојанство и силу богонадахнутих чинова, па и дан данас литургијска служба импресионира својим складом, ритмом и снагом.

Као и у другим манастирима и келијама на Светој Гори, најчешће се човек задржи један дан. Толико је благослов, дуже није ваљано, и овако су велике гужве. Проблемом претераних посета Света Гора ће тек да се бави. Али упркос томе што се на једном месту проведе само дан, пажљивом посетиоцу проживљено остаје у духу, те му омогућава да, кад се врати своме обичном животу, посету наново проживљава и уклапа импресије у ширу светогорску слику. Различити су монаси, различити су и старци. Али саборни дух их све окупља на једном месту и живот их води истом циљу.