Кукавичлук речи

Права мера човека се открива у његовом односу према страху. Док кукавичлук пристаје на ропство тренутне безбедности, истинска храброст није тек дрскост, није одважност што тежи самоистицању, већ узвишена одлука да се у име заједнице, у име свеопштег добра, корача кроз страх ка истини. Христова храброст је била савршени израз љубави према целој заједници – људској породици, према сваком човеку, и блиском и далеком. Христос је пригрлио страх, носећи га све до Голготе, све до самог центра људске патње. Није се повукао пред моћницима, није узео мач да би спасао себе, није пристао на компромис који би га заштитио од крста. Његова храброст није била чин самоодржања, већ свесно предавање, жртва за заједницу, за спасење свих.

Таква храброст, која није окренута личном тријумфу, већ општем добру, у данашњем свету изгледа страно,ретко, понекад чак и бесмислено. Јер свет цени успех, а не жртву. Моћ, а не смирење. Тријумф појединца, а не заједнице. Права храброст није у сили, већ у служењу. Она није у победама које славе једног човека, већ у подвизима који доносе плод свима. Страх је неминован, али избор пред њим је оно што разликује хероја од кукавице. Hајвећи кукавичлук се осети у језику. У аргументима који не бране себе, већ обележавају другог. Уместо тежње ка општем добру, појединци мере властите привилегије, судбина заједнице је небитна, покретачка снага његових најспектакуларнијих достигнућа је жеђ за доминацијом, а не за универзалном правдом.

Пре колонијалних освајања, пре Атлантске трговине робљем, пре Хирошиме, ми нисмо знали колико може бити дубока и свеобухватна дехуманизација другог. Нисмо могли ни да замислимо размере зла које се може рађати у умовима људи онда када их идеологија и државни апарат уверавају да је њихова окрутност неопходна, да је њихова моћ оправдана, да је жртвовање других људи тек средство ка „вишем циљу”.

Оно што још нисмо знали – или оно што смо знали, али нисмо хтели да признамо – јесте да се у редовима наше Цркве, у досад невиђеним размерама, шири простор за оспособљавање будућег ужаса језика. Шири се простор у коме више није битно шта је истинито, него шта је употребљиво, шта је корисно за одређену сврху, шта може послужити као средство притиска, манипулације, застрашивања или привидног тријумфа. И што је најстрашније, тај простор нараста без стварне контроле, јер се не очекује да ће неко за то бити позван на одговорност – ни у Цркви, ни у држави. Одувек је у језику било лажи, превара, обмана и извртања стварности, али никада до сада реч није била толико лишена последице. У времену када су медији постали главно бојно поље, када је свака изговорена или написана реч потенцијално оружје, они који говоре у име Цркве имају већу одговорност него икада. Али управо та одговорност, парадоксално, највише измиче – јер ко ће судити онима који су, макар у формалном смислу, постављени да буду тумачи Логоса?

Закон који регулише лаж у јавном простору постоји – у теорији. Држава има инструменте да санкционише ширење дезинформација, али их ретко примењујe. Али Црква, као заједница чији темељ почива на Истини, морала би имати још строжији закон од државе. Уместо тога, сведоци смо да унутрашње контроле готово и нема – или је селективна, спроводи се само онда када се за то укаже политички интерес.

А шта је последица? Последица је да је медијска реч представника Цркве често изгубила свој некaдашњи ауторитет. Глас који је некада био позван да позива на мир, сада позива на сукоб. Реч која је требало да буде утеха, постаје средство за осуду. Оно што је некада била проповед љубави, сада је, у многим случајевима, инструмент моћи. А народ, који би у тој речи требало да налази путоказ, све чешће не налази ништа осим буке – буке у којој истина није само сакривена, него и испрљана до непрепознатљивости, удављена у безграничном мору бесмисла.

Нису крвопролића колонијалних освајача у име „цивилизације” починили само изоловани варвари, већ људи који су веровали да доносе напредак, који су у својим очима били носиоци „просвећености” у земље које су, по њиховом суду, биле осуђене на варварство. Није атомска бомба бачена на Хирошиму зато што су њени творци били психопате, већ зато што су били уверени да њихова мисија, њихова историјска улога има оправдање које надилази патњу коју ће изазвати.

Најстрашнија лекција колонијалних геноцида, холокауста, робовласничких економија, није то што су неки људи постали жртве, већ што су многи други, „обични” људи, постали џелати – а да притом нису морали да се одрекну свести о себи као пристојним, моралним, добрим грађанима. Јер највеће зло се не рађа у тренуцима када се монструми уздижу на власт, већ када обичан човек постане безлични зупчаник у механизму који је убеђен да служи добру.

Метаужас нашег доба лежи у сазнању да ти људи, који су себе убедили да служе добру, не разумеју заједнички смисао који мора бити изнад партикуларног. Тешко је признати себи, да су границе добра и зла у нама далеко мање јасне него што бисмо желели. Јер онда, можда, не бисмо више могли да затворимо очи пред сопственом одговорношћу.

Подржите рад Теологија.нет.