Ко је жедан нека дође к мени [Јован 7, 37–39]

А у последњи велики дан Празника стајаше Исус и повика говорећи: Ко је жедан нека дође мени и пије! Који верује у мене, као што рече Писмо, из његове утробе ће потећи реке живе воде. А ово рече о Духу кога требаше да приме они који верују у име његово, јер Дух Свети још не беше дат, зато што Исус још не беше прослављен.

У данашњем јеванђељу радња се догађа у Јудеји из које се, ако је судити по Јовану, Исус у Галилеју више није враћао. Крај његове мисије у Галилеји обележен је разилажењем и поделом међу његовим ученицима: једни га напуштају, док други остају с њим (Јн 6, 66). Од тада па надаље Исусово деловање је усмерено према Јерусалиму у који он, према Матеју, Марку и Луки, креће тек на пролеће у склопу ходочашћа за пролећни празник Пасхе, али по Јовану он је у Јерусалиму већ неколико месеци раније, већ за празник Шатора, значи на прелазу септембра у октобар. По њему, дакле, Исус у Јерусалиму борави око пола године учествујући у разним расправама са јудејским верским вођама, да би на крају био оптужен за богохуљење и немилосрдно погубљен. Основа целокупне сумњичавости јудејских старешина који су му дошли главе вртела се око несхватања Исусовог идентитета. Врхунац те расправе достигнут је директним питањем: Ко си ти (Јн 8, 25) и Исусовим одговором: Ја [сам онај који] јесам (Јн 8, 58).

Данашње јеванђеље догађа се последњег дана празника Шатора. То је ходочаснички празник који је трајао седам или осам дана за време којих су Јевреји са свих страна долазили у Јерусалим захваљујући Богу за жетву и молећи се за кишу. Широке народне масе волеле су овај празник и његову симболику: подизање заклона од грана и лишћа (тзв. сеница или шатора) по чему је овај празник и добио име, а у којима би се тих дана ноћило, изливање жртви леваница и сл. Леваница је једна од осам жртава које су Јевреји приносили Богу. Та врста жртвовања постојала је код готово свих античких народа, а има је понегде и данас. Жртвовала се вода, млеко, вино, уље или мед, тако што су се изливали на жртвеник (олтар) или испод њега, при чему су изговаране молитве (посебно за мртве). Понекад се и пре гозбе из чаше проливало мало вина као жртва божанству. Учесници светковине празника Шатора носили су у десној руци тзв. лулаб, неку врсту стандардизованог букета који се састојао или од дрвене грађе за прављење склоништа или шатора (уколико су слушали садукеје) или од грана лиснатог дрвећа и врбе (уколико су слушали фарисеје) и њиме махали док су певали псалам 118 (нарочито 25. стих). А у левој руци носили су лимун. Лулаб је означавао поједине фазе путовања кроз пустињу (па је свака фаза била представљена друкчијом врстом биља: палма, врба, мирта…), а лимун је означавао плодове обећане земље коју је Бог даровао свом народу. Уз све то се свирало и плесало. Око олтара (жртвеника) би унаоколо сложили младе врбове гранчице које би се надвиле над њега у виду лиснатог покрова. У свакодневној процесији од бање Силоам до Храма ходочасници су, предвођени свештеником који би златним крчагом захватио воду из бање, уз звуке труба доносили воду за жртву леваницу, певајући: „с радошћу ћете црпсти воду са извора спасења“ (Ис 12, 3), док су у дворишту храма резервисаном за жене паљене огромне бакље. У сценографију је било укључено и свештениково уливање донесене воде у врч поред олтара одакле би вода једном сребрном цеви дотицала до подножја самог олтара. А истовремено би се с друге стране олтара из другог врча и другом цеви наливало вино. Тако је сценски уприличена молитва захвалница Божијој милости којом је он у прошлости свом народу давао воду – како из стене, тако и кишама. А на врхунцу славља, последњег дана, велики свештеник је воду изливао око јерусалимских зидина у знак благослова који се од Израела шири на све народе (како је Бог и обећао Аврааму да ће бити, Пост 12, 3).

Ово је био контекст у којем Исус изјављује оно што смо прочитали у данашњем јеванђељу. Овако значајан исказ он је сачувао за тај седми или осми (тј. последњи дан – sukkah) када празник достигне свој врхунац. Св. Јован Златоуст сматра да је то учинио зато што је у том часу ту било највише људи, што није неразумна претпоставка. И када је највеће јеврејско славље било на врхунцу Исус одлучује да том силном мноштву ходочасника открије истински смисао тог празника. Искористио је околност да су сви дани празника, а посебно последња два, у знаку воде. Исус га преузима и претвара у симбол којим се служи да би проговорио о „живој води“ коју људима само он може дати. Они се Богу данима моле за обилне кише и пијаћу воду, а он жели да им дâ ону воду која додуше неће натопити њихове усеве или утолити њихову телесну жеђ, али ће зато утолити њихову духовну жеђ, њихову потребу за живим Богом, потребу њиховог најдубљег унутрашњег бића за нечим или неким ко их, превазилазећи их, призива к себи. Другим речима, оно о чему говори ова вишедневна литургијска свечаност, у Исусу налази своје узвишено испуњење и довршење. Исусов дар Духа Светога довршава Божију творевину обогаћујући је духовним животом који се одвија искључиво у слободи и љубави. И ако одсуствује само једно од то двоје, то је сигуран знак да одсуствује и Свети Дух. Јер слобода без љубави је деструктивна, а љубав без слободе патолошка. Само „несливене али нераздељиве“ оне дају онај квалитет који високо превазилази и једну и другу. И као што човекову телесну жеђ не могу утолити ни само кисеоник ни само водоник, него једино њихово једињење – текућа вода, тако ни човекову духовну жеђ не могу утолити ни само слобода ни само љубав, него једино њихово једињење – слободна а не болесно заробљавајућа љубав. Или – слобода која не разара него брижном (а ако је потребно и жртвеном) љубављу очувава за вечност.

Када се налазио у друштву својих ученика ондашњи учитељ би обично седео и подучавао. Овде Јован има потребу да нам скрене пажњу на то да у овом часу учитељ стоји, а то чини јер жели да и својим стасом нагласи важност речи које ће изговорити. А смисао онога што је тада изговорио, у тексту који данас имамо, зависи од тога на ком месту у том тексту ћемо ставити тачку. Наиме, две су главне могућности. Према једној (а она је прихваћена и у Синодском преводу СПЦ) Исус је рекао: „Ко је жедан нека дође [к] мени и пије. Који верује у мене, као што рече Писмо, из његове утробе потећи ће реке живе воде“ (Јн 37–38). У оваквом преводу постоји нека логика: помињање жеђи чини природним речи о пијењу, јер треба да пију они који су жедни (а не они који верују – како је у другом преводу). Овакав превод не захтева труд да се пијење повеже са вером, пошто та веза и није самоочигледна. Међутим, онда је проблем у томе што се извор живе воде овде односи на верника, а не на Бога. Што би био преседан, пошто нпр. у Старом Завету жива вода нигде не извире из верника, и уопште тешко да се може наћи место у Библији где би извор живота био верник.

Према другој варијанти (коју садрже најстарији рукописи) Исус је рекао: „Ко је жедан нека дође [к] мени. Нека пије ко верује у мене. Као што рече Писмо, из његове утробе потећи ће реке живе воде“ (Јн 37–38). (Постоји такође ауторитативан превод, са позивањем на арамејски, који би гласио: „Као што рече Писмо: Реке ће потећи из извора живе воде“.) И у оваквом преводу има логике: овде је извор живе воде Исус, а не верник, што звучи природније. Речи „његова утроба“ овде природније означавају Исусову нутрину, а не верникову. Иначе, библијски израз „утроба“ означава највећу дубину нечијег бића. Или оно што Библија назива срцем, а св. Августин, „савест човековог срца“. Такође, „доћи Исусу“ и „пити“ (живу воду = воду живота) значи једно те исто. Опет по Августину: „кад се та [жива] вода [коју даје Исус] попије, тада [њоме] очишћена [опрана] савест почиње да живи.“

Но, Исусове речи да тако нешто пише на неком месту у Светом Писму, није лако потврдити. Наиме, тако нешто изгледа не пише нигде. Зато није немогуће да Исус није мислио на неки конкретан цитат из Писма, него на неку врсту сажетка разних текстова Писма у којима се небески (тј. божански) дарови сматрају живом водом, тј. духовном благодаћу (можда је мислио понајвише на Ис 12, 3; 55, 1; 58, 11 и Зах 14, 8). Уз то, неки су коментатори речи „из његове утробе“ тумачили као да се не односе ни на верника ни на Исуса него на град Јерусалим који се, према рабинском предању, налази тачно на пупку земље, тако да би Јованов израз „утроба“ означавао Јерусалим. У том случају би реке живе воде потекле из Јерусалима. Међутим, ова занимљива хипотеза није одржива просто зато што се у Новом Завету извором благослова не сматра Јерусалим, него Христос. 

Видимо да и једно и друго читање (= тумачење) имају и предности и мане. А што је најлепше, можда чак и нису неспојиви. Јер, нема ничег неспојивог у томе да примарним извором живе воде означимо Исуса, а да онога који је од њега прими означимо секундарним извором. Ако израз „жива вода“ означава Светога Духа, а Јован нам већ у следећој реченици каже да је управо то случај, онда се треба сетити да је Исус Самарјанки говорио како се Свети Дух не даје на меру него изобилно, толико да се прелива. Зашто онда Свети Дух који Исус преобилно даје онима који (по)верују у њега, не би могао да се из њих излива на друге људе? Зар управо то немамо код истински светих људи? Уосталом, то изгледа није било неко Исусово усамљено становиште. Његов готово савременик, рабин Бен Акиба (рођен непуне две деценије после Исусове смрти, а познат по класификовању Мишне и јеврејских неписаних закона) у вези са једним местом из Поновљених закона (11, 22) каже: „Ученик који је још на почетку, налик је на зденац који може давати само воду коју је претходно примио [дакле, може другима само репродуковати оно што је чуо]. Напреднији ученик је [већ] попут извора који даје живу воду“. Дакле, и он заступа становиште да напреднији ученик може бити извор живе воде, што не потире чињеницу да тај извор има свој извор. Тако је и код Исуса. Не само да онај ко верује у њега изобилно прима благослов Духа Светога, него и он другима постаје извор благослова. На тај начин се поток живе воде Духа Светога, извирући из Исуса, прелива преко светих његових као благослов на читав свет. Јер просто је у природи Духа да је усмерен према другима, да се прелива. А ти други, примећује Златоусти, уколико их привлачи божанска проповед личе на људе који су жедни воде и који у себи распламсавају сличну чежњу за овом „живом водом“ Духа Светога. А она се назива „живом“ јер не престаје да дела. А када уђе у ум и ту се настани, наставља Златоусти, излива се више од сваког извора, не слаби и никада не пресушује. И као примере тога он набраја мудрост архиђакона Стефана, језик  апостола Петра и снагу апостола Павла. И Августин тврди да ће онај ко пије Исусове живе воде и „сам [другима] постати извор [те воде].“

Ако овакво схватање упоредимо са једним њему тада савременим, са схватањем које је обликовало менталитет Кумранске секте, онда у овој ствари увиђамо опречна настојања. Припадници те секте су се били повукли у пустињске пределе обале Мртвог мора како не би више долазили у додир са безбожницима и како би постали Божији народ. Усмерени само ка унутра, само на сами себе, они су Божији благослов чували од других. Нису ни покушали да утичу на друге да би им тај благослов пренели. Зато има неке симболике у томе што су за своје пребивалиште одабрали баш обалу Мртвог мора, јер то море додуше прима у себе воду реке Јордан, али је нигде не испушта, нигде се и само не прелива, те стога и јесте „мртво“. Тако је и ова секта себе умртвила: не настојањем да задобије благодат Божијег закона, него инсистирањем да је сачува само за себе не делећи је ни са ким. Видели смо да са Исусом и његовим ученицима ствар стоји дијаметрално супротно. То је разумео и Августин када каже: „Ако неко ко пије од ове [живе] воде мисли да је она намењена да намири само њега, из његове утробе не тече жива вода. Али ако он чини добро свом ближњем, извор [живе воде] није пресушио него тече.“

Исус никога не присиљава, никога не приморава. Само даје до знања, само открива да уколико неко има жарку жељу за узвишеним, треба да дође к њему и он ће му је услишити. Ако смо, дакле, духовно жедни, ако жудимо за божанским из дубине свог бића, ако желимо да се из каљуге свакодневних нискости пробијемо до чистоте наднебеске светлости, Исус нас позива да дођемо к њему. Али не ногама (јер то одавно више није могуће, а и да јесте не би сâмо по себи много помогло), него наклоношћу и приврженошћу, не крећући се кроз простор него љубећи, не прелазећи с једног места на друго, него прелазећи из једног осећајног, менталног и духовног стања у друго. Исусу долазимо једино ако оставимо себичност и заволимо дарежљивост, ако омрзнемо лаж и сплеткарење и заволимо истину, ако напустимо мржњу и пригрлимо љубав, ако омрзнемо неправду и заступамо правду, другим речима ако предузмемо радикалну трансформацију и оставимо за собом старог човека ни не осврћући се на њега, а свом силином пригрлимо новог. И ако овај прелаз буде искрен и постојан, онда ће и из дубине нашег бића потећи жива вода, тј. одбљесци Светога Духа. Бесплатно примљени и бесплатно раздељивани. На то мисли св. Игњатије Антиохијски када каже: „у мени је жива и казујућа вода, која ми изнутра говори – дођи Оцу.“ Тумачећи шта би тај извор у нашем унутрашњем бићу могао бити, св. Григорије Двојеслов каже да је то исправна намера, свештена жеља, смиреност пред Богом а милосрђе према човеку, док св. Амброзије и Теофилакт реке које из њега текупрепознају као реке милосрђа, целомудрености, мучеништва, мудрости и хришћанске елоквенције, а св. Августин као добронамерност, благонаклоност или просто човекољубље. Јер само ако из човековог срца потеку овакве „реке“ човек ће се заинтересовати и за корист свог ближњег, а не само за своју сопствену. Отуда су егоизам, усредсређеност на самога себе, себичност, неспојиви са блаженством којим Дух Свети испуњава оне у којима радосно тече попут живе воде. А од оних који су слаткоречиви али отровни и који су се са морбидном посвећеношћу специјализовали искључиво за сопствено спасење, он се колико са гнушањем толико и са тугом журно удаљава, те они пресушују и гасе се ходајући унаоколо као живи лешеви и окречени гробови.

Јован овде каже још нешто – они који верују у Исуса требало је да приме Светога Духа, али тада им Дух још не беше дат, јер Исус још не беше прослављен. Исусова „слава“ за Јована означава све оно што указује на њега као на Очевог сина јединца (Јн 1, 14) и његовог посланика. Своју славу Син је, дакле, примио не од људи, него од Бога Оца (Јн 1, 14; 8, 54) и то пре него што је овај свет уопште био створен (Јн 17, 5). Па како онда Јован каже да Исус јошне беше прослављен? Он то каже зато што, иако се ова предсветска слава Сина Божијег показује већ током Исусовог живота на земљи (Јн 1, 14; 2, 11; 11, 4), највише и најупечатљивије се показује у часу његове смрти и васкрсења (Јн 12, 16; 13, 31–32; 17, 5), а тај час још не беше дошао. Дакле, непрестано је слава Очева на свом Сину јединцу, али је људима најочитија у време његовог васкрсења (које Јован назива „подизањем“ или „уздизањем“, Јн 8, 28), а пошто оно још није наступило Исус им не може дати Светога Духа, јер га даје тек по васкрсењу. Зато ће он касније ученицима рећи да је за њих боље да он оде од њих своме Оцу, јер ако не оде неће им доћи Свети Дух, Утешитељ и Заступник, али ако Исус оде Оцу онда ће им послати Светога Духа (Јн 16, 5–11). Зашто?

О разлозима за то постоји пуно хипотеза. Тако нпр. св. Лав каже да је то зато да би овај дар и изливање Духа били потврђени као плод Исусових страдања, његовог васкрсења и победе, јер слање Духа је, величанственошћу његових дарова, усмерено на прослављање Христа (а он још не беше прослављен). А и зато што ученици пре вазнесења нису могли примити тако велик дар, јер су о Христу (познавајући га искључиво као човека) до тада имали само телесне појмове. А Златоусти вели да је то зато што је било потребно да се прво за нас принесе (Христова) жртва да би непријатељство према Богу које се налазило у нашој телесности било уклоњено, како бисмо тако постали Божији пријатељи и тек као такви (као очишћени и као они којима је опроштено) могли примити Светога Духа. Задовољимо се за сада овим. Све ово, међутим, не значи да до часа Исусовог одласка Оцу Дух сасвим одсуствује из света. Напротив, он је у свету присутан од самог настанка света: лебди над првоствореним водама (Пост 1, 2), надахњује пророке (1Сам 10, 10; Нем 9, 20; Пс 104, 30; Ис 30, 28 итд), најављује Марији и самог Исуса кога и уобличава у њеном телу, итд, итд. Дух је, дакле, у свету непрестано присутан својим силним, боље рећи свесилним, дејством. Али у свој пуноћи присуства у којој би Дух требало да богонадахнуту заједницу новоуспостављене, рађајуће се Цркве води између Сцилâ и Харибдâ овог палог света ка царству Божијем, људима га може дати једино Исус. И он нам је заиста дао Светога Духа онако како он никада раније није био дат. Овим ставом о ступњевитом све већем присуству Светога Духа у свету преко својих верних пријатеља хришћана, Исус је отшкринуо врата разумевању постепеног откривења, на коме је св. Григорије Богослов толико инсистирао. Али о томе можда неки други пут. Амин!