Ko je žedan neka dođe k meni [Jovan 7, 37–39]

A u poslednji veliki dan Praznika stajaše Isus i povika govoreći: Ko je žedan neka dođe meni i pije! Koji veruje u mene, kao što reče Pismo, iz njegove utrobe će poteći reke žive vode. A ovo reče o Duhu koga trebaše da prime oni koji veruju u ime njegovo, jer Duh Sveti još ne beše dat, zato što Isus još ne beše proslavljen.

U današnjem jevanđelju radnja se događa u Judeji iz koje se, ako je suditi po Jovanu, Isus u Galileju više nije vraćao. Kraj njegove misije u Galileji obeležen je razilaženjem i podelom među njegovim učenicima: jedni ga napuštaju, dok drugi ostaju s njim (Jn 6, 66). Od tada pa nadalje Isusovo delovanje je usmereno prema Jerusalimu u koji on, prema Mateju, Marku i Luki, kreće tek na proleće u sklopu hodočašća za prolećni praznik Pashe, ali po Jovanu on je u Jerusalimu već nekoliko meseci ranije, već za praznik Šatora, znači na prelazu septembra u oktobar. Po njemu, dakle, Isus u Jerusalimu boravi oko pola godine učestvujući u raznim raspravama sa judejskim verskim vođama, da bi na kraju bio optužen za bogohuljenje i nemilosrdno pogubljen. Osnova celokupne sumnjičavosti judejskih starešina koji su mu došli glave vrtela se oko neshvatanja Isusovog identiteta. Vrhunac te rasprave dostignut je direktnim pitanjem: Ko si ti (Jn 8, 25) i Isusovim odgovorom: Ja [sam onaj koji] jesam (Jn 8, 58).

Današnje jevanđelje događa se poslednjeg dana praznika Šatora. To je hodočasnički praznik koji je trajao sedam ili osam dana za vreme kojih su Jevreji sa svih strana dolazili u Jerusalim zahvaljujući Bogu za žetvu i moleći se za kišu. Široke narodne mase volele su ovaj praznik i njegovu simboliku: podizanje zaklona od grana i lišća (tzv. senica ili šatora) po čemu je ovaj praznik i dobio ime, a u kojima bi se tih dana noćilo, izlivanje žrtvi levanica i sl. Levanica je jedna od osam žrtava koje su Jevreji prinosili Bogu. Ta vrsta žrtvovanja postojala je kod gotovo svih antičkih naroda, a ima je ponegde i danas. Žrtvovala se voda, mleko, vino, ulje ili med, tako što su se izlivali na žrtvenik (oltar) ili ispod njega, pri čemu su izgovarane molitve (posebno za mrtve). Ponekad se i pre gozbe iz čaše prolivalo malo vina kao žrtva božanstvu. Učesnici svetkovine praznika Šatora nosili su u desnoj ruci tzv. lulab, neku vrstu standardizovanog buketa koji se sastojao ili od drvene građe za pravljenje skloništa ili šatora (ukoliko su slušali sadukeje) ili od grana lisnatog drveća i vrbe (ukoliko su slušali fariseje) i njime mahali dok su pevali psalam 118 (naročito 25. stih). A u levoj ruci nosili su limun. Lulab je označavao pojedine faze putovanja kroz pustinju (pa je svaka faza bila predstavljena drukčijom vrstom bilja: palma, vrba, mirta…), a limun je označavao plodove obećane zemlje koju je Bog darovao svom narodu. Uz sve to se sviralo i plesalo. Oko oltara (žrtvenika) bi unaokolo složili mlade vrbove grančice koje bi se nadvile nad njega u vidu lisnatog pokrova. U svakodnevnoj procesiji od banje Siloam do Hrama hodočasnici su, predvođeni sveštenikom koji bi zlatnim krčagom zahvatio vodu iz banje, uz zvuke truba donosili vodu za žrtvu levanicu, pevajući: „s radošću ćete crpsti vodu sa izvora spasenja“ (Is 12, 3), dok su u dvorištu hrama rezervisanom za žene paljene ogromne baklje. U scenografiju je bilo uključeno i sveštenikovo ulivanje donesene vode u vrč pored oltara odakle bi voda jednom srebrnom cevi doticala do podnožja samog oltara. A istovremeno bi se s druge strane oltara iz drugog vrča i drugom cevi nalivalo vino. Tako je scenski upriličena molitva zahvalnica Božijoj milosti kojom je on u prošlosti svom narodu davao vodu – kako iz stene, tako i kišama. A na vrhuncu slavlja, poslednjeg dana, veliki sveštenik je vodu izlivao oko jerusalimskih zidina u znak blagoslova koji se od Izraela širi na sve narode (kako je Bog i obećao Avraamu da će biti, Post 12, 3).

Ovo je bio kontekst u kojem Isus izjavljuje ono što smo pročitali u današnjem jevanđelju. Ovako značajan iskaz on je sačuvao za taj sedmi ili osmi (tj. poslednji dan – sukkah) kada praznik dostigne svoj vrhunac. Sv. Jovan Zlatoust smatra da je to učinio zato što je u tom času tu bilo najviše ljudi, što nije nerazumna pretpostavka. I kada je najveće jevrejsko slavlje bilo na vrhuncu Isus odlučuje da tom silnom mnoštvu hodočasnika otkrije istinski smisao tog praznika. Iskoristio je okolnost da su svi dani praznika, a posebno poslednja dva, u znaku vode. Isus ga preuzima i pretvara u simbol kojim se služi da bi progovorio o „živoj vodi“ koju ljudima samo on može dati. Oni se Bogu danima mole za obilne kiše i pijaću vodu, a on želi da im dâ onu vodu koja doduše neće natopiti njihove useve ili utoliti njihovu telesnu žeđ, ali će zato utoliti njihovu duhovnu žeđ, njihovu potrebu za živim Bogom, potrebu njihovog najdubljeg unutrašnjeg bića za nečim ili nekim ko ih, prevazilazeći ih, priziva k sebi. Drugim rečima, ono o čemu govori ova višednevna liturgijska svečanost, u Isusu nalazi svoje uzvišeno ispunjenje i dovršenje. Isusov dar Duha Svetoga dovršava Božiju tvorevinu obogaćujući je duhovnim životom koji se odvija isključivo u slobodi i ljubavi. I ako odsustvuje samo jedno od to dvoje, to je siguran znak da odsustvuje i Sveti Duh. Jer sloboda bez ljubavi je destruktivna, a ljubav bez slobode patološka. Samo „neslivene ali nerazdeljive“ one daju onaj kvalitet koji visoko prevazilazi i jednu i drugu. I kao što čovekovu telesnu žeđ ne mogu utoliti ni samo kiseonik ni samo vodonik, nego jedino njihovo jedinjenje – tekuća voda, tako ni čovekovu duhovnu žeđ ne mogu utoliti ni samo sloboda ni samo ljubav, nego jedino njihovo jedinjenje – slobodna a ne bolesno zarobljavajuća ljubav. Ili – sloboda koja ne razara nego brižnom (a ako je potrebno i žrtvenom) ljubavlju očuvava za večnost.

Kada se nalazio u društvu svojih učenika ondašnji učitelj bi obično sedeo i podučavao. Ovde Jovan ima potrebu da nam skrene pažnju na to da u ovom času učitelj stoji, a to čini jer želi da i svojim stasom naglasi važnost reči koje će izgovoriti. A smisao onoga što je tada izgovorio, u tekstu koji danas imamo, zavisi od toga na kom mestu u tom tekstu ćemo staviti tačku. Naime, dve su glavne mogućnosti. Prema jednoj (a ona je prihvaćena i u Sinodskom prevodu SPC) Isus je rekao: „Ko je žedan neka dođe [k] meni i pije. Koji veruje u mene, kao što reče Pismo, iz njegove utrobe poteći će reke žive vode“ (Jn 37–38). U ovakvom prevodu postoji neka logika: pominjanje žeđi čini prirodnim reči o pijenju, jer treba da piju oni koji su žedni (a ne oni koji veruju – kako je u drugom prevodu). Ovakav prevod ne zahteva trud da se pijenje poveže sa verom, pošto ta veza i nije samoočigledna. Međutim, onda je problem u tome što se izvor žive vode ovde odnosi na vernika, a ne na Boga. Što bi bio presedan, pošto npr. u Starom Zavetu živa voda nigde ne izvire iz vernika, i uopšte teško da se može naći mesto u Bibliji gde bi izvor života bio vernik.

Prema drugoj varijanti (koju sadrže najstariji rukopisi) Isus je rekao: „Ko je žedan neka dođe [k] meni. Neka pije ko veruje u mene. Kao što reče Pismo, iz njegove utrobe poteći će reke žive vode“ (Jn 37–38). (Postoji takođe autoritativan prevod, sa pozivanjem na aramejski, koji bi glasio: „Kao što reče Pismo: Reke će poteći iz izvora žive vode“.) I u ovakvom prevodu ima logike: ovde je izvor žive vode Isus, a ne vernik, što zvuči prirodnije. Reči „njegova utroba“ ovde prirodnije označavaju Isusovu nutrinu, a ne vernikovu. Inače, biblijski izraz „utroba“ označava najveću dubinu nečijeg bića. Ili ono što Biblija naziva srcem, a sv. Avgustin, „savest čovekovog srca“. Takođe, „doći Isusu“ i „piti“ (živu vodu = vodu života) znači jedno te isto. Opet po Avgustinu: „kad se ta [živa] voda [koju daje Isus] popije, tada [njome] očišćena [oprana] savest počinje da živi.“

No, Isusove reči da tako nešto piše na nekom mestu u Svetom Pismu, nije lako potvrditi. Naime, tako nešto izgleda ne piše nigde. Zato nije nemoguće da Isus nije mislio na neki konkretan citat iz Pisma, nego na neku vrstu sažetka raznih tekstova Pisma u kojima se nebeski (tj. božanski) darovi smatraju živom vodom, tj. duhovnom blagodaću (možda je mislio ponajviše na Is 12, 3; 55, 1; 58, 11 i Zah 14, 8). Uz to, neki su komentatori reči „iz njegove utrobe“ tumačili kao da se ne odnose ni na vernika ni na Isusa nego na grad Jerusalim koji se, prema rabinskom predanju, nalazi tačno na pupku zemlje, tako da bi Jovanov izraz „utroba“ označavao Jerusalim. U tom slučaju bi reke žive vode potekle iz Jerusalima. Međutim, ova zanimljiva hipoteza nije održiva prosto zato što se u Novom Zavetu izvorom blagoslova ne smatra Jerusalim, nego Hristos. 

Vidimo da i jedno i drugo čitanje (= tumačenje) imaju i prednosti i mane. A što je najlepše, možda čak i nisu nespojivi. Jer, nema ničeg nespojivog u tome da primarnim izvorom žive vode označimo Isusa, a da onoga koji je od njega primi označimo sekundarnim izvorom. Ako izraz „živa voda“ označava Svetoga Duha, a Jovan nam već u sledećoj rečenici kaže da je upravo to slučaj, onda se treba setiti da je Isus Samarjanki govorio kako se Sveti Duh ne daje na meru nego izobilno, toliko da se preliva. Zašto onda Sveti Duh koji Isus preobilno daje onima koji (po)veruju u njega, ne bi mogao da se iz njih izliva na druge ljude? Zar upravo to nemamo kod istinski svetih ljudi? Uostalom, to izgleda nije bilo neko Isusovo usamljeno stanovište. Njegov gotovo savremenik, rabin Ben Akiba (rođen nepune dve decenije posle Isusove smrti, a poznat po klasifikovanju Mišne i jevrejskih nepisanih zakona) u vezi sa jednim mestom iz Ponovljenih zakona (11, 22) kaže: „Učenik koji je još na početku, nalik je na zdenac koji može davati samo vodu koju je prethodno primio [dakle, može drugima samo reprodukovati ono što je čuo]. Napredniji učenik je [već] poput izvora koji daje živu vodu“. Dakle, i on zastupa stanovište da napredniji učenik može biti izvor žive vode, što ne potire činjenicu da taj izvor ima svoj izvor. Tako je i kod Isusa. Ne samo da onaj ko veruje u njega izobilno prima blagoslov Duha Svetoga, nego i on drugima postaje izvor blagoslova. Na taj način se potok žive vode Duha Svetoga, izvirući iz Isusa, preliva preko svetih njegovih kao blagoslov na čitav svet. Jer prosto je u prirodi Duha da je usmeren prema drugima, da se preliva. A ti drugi, primećuje Zlatousti, ukoliko ih privlači božanska propoved liče na ljude koji su žedni vode i koji u sebi rasplamsavaju sličnu čežnju za ovom „živom vodom“ Duha Svetoga. A ona se naziva „živom“ jer ne prestaje da dela. A kada uđe u um i tu se nastani, nastavlja Zlatousti, izliva se više od svakog izvora, ne slabi i nikada ne presušuje. I kao primere toga on nabraja mudrost arhiđakona Stefana, jezik  apostola Petra i snagu apostola Pavla. I Avgustin tvrdi da će onaj ko pije Isusove žive vode i „sam [drugima] postati izvor [te vode].“

Ako ovakvo shvatanje uporedimo sa jednim njemu tada savremenim, sa shvatanjem koje je oblikovalo mentalitet Kumranske sekte, onda u ovoj stvari uviđamo oprečna nastojanja. Pripadnici te sekte su se bili povukli u pustinjske predele obale Mrtvog mora kako ne bi više dolazili u dodir sa bezbožnicima i kako bi postali Božiji narod. Usmereni samo ka unutra, samo na sami sebe, oni su Božiji blagoslov čuvali od drugih. Nisu ni pokušali da utiču na druge da bi im taj blagoslov preneli. Zato ima neke simbolike u tome što su za svoje prebivalište odabrali baš obalu Mrtvog mora, jer to more doduše prima u sebe vodu reke Jordan, ali je nigde ne ispušta, nigde se i samo ne preliva, te stoga i jeste „mrtvo“. Tako je i ova sekta sebe umrtvila: ne nastojanjem da zadobije blagodat Božijeg zakona, nego insistiranjem da je sačuva samo za sebe ne deleći je ni sa kim. Videli smo da sa Isusom i njegovim učenicima stvar stoji dijametralno suprotno. To je razumeo i Avgustin kada kaže: „Ako neko ko pije od ove [žive] vode misli da je ona namenjena da namiri samo njega, iz njegove utrobe ne teče živa voda. Ali ako on čini dobro svom bližnjem, izvor [žive vode] nije presušio nego teče.“

Isus nikoga ne prisiljava, nikoga ne primorava. Samo daje do znanja, samo otkriva da ukoliko neko ima žarku želju za uzvišenim, treba da dođe k njemu i on će mu je uslišiti. Ako smo, dakle, duhovno žedni, ako žudimo za božanskim iz dubine svog bića, ako želimo da se iz kaljuge svakodnevnih niskosti probijemo do čistote nadnebeske svetlosti, Isus nas poziva da dođemo k njemu. Ali ne nogama (jer to odavno više nije moguće, a i da jeste ne bi sâmo po sebi mnogo pomoglo), nego naklonošću i privrženošću, ne krećući se kroz prostor nego ljubeći, ne prelazeći s jednog mesta na drugo, nego prelazeći iz jednog osećajnog, mentalnog i duhovnog stanja u drugo. Isusu dolazimo jedino ako ostavimo sebičnost i zavolimo darežljivost, ako omrznemo laž i spletkarenje i zavolimo istinu, ako napustimo mržnju i prigrlimo ljubav, ako omrznemo nepravdu i zastupamo pravdu, drugim rečima ako preduzmemo radikalnu transformaciju i ostavimo za sobom starog čoveka ni ne osvrćući se na njega, a svom silinom prigrlimo novog. I ako ovaj prelaz bude iskren i postojan, onda će i iz dubine našeg bića poteći živa voda, tj. odbljesci Svetoga Duha. Besplatno primljeni i besplatno razdeljivani. Na to misli sv. Ignjatije Antiohijski kada kaže: „u meni je živa i kazujuća voda, koja mi iznutra govori – dođi Ocu.“ Tumačeći šta bi taj izvor u našem unutrašnjem biću mogao biti, sv. Grigorije Dvojeslov kaže da je to ispravna namera, sveštena želja, smirenost pred Bogom a milosrđe prema čoveku, dok sv. Ambrozije i Teofilakt reke koje iz njega tekuprepoznaju kao reke milosrđa, celomudrenosti, mučeništva, mudrosti i hrišćanske elokvencije, a sv. Avgustin kao dobronamernost, blagonaklonost ili prosto čovekoljublje. Jer samo ako iz čovekovog srca poteku ovakve „reke“ čovek će se zainteresovati i za korist svog bližnjeg, a ne samo za svoju sopstvenu. Otuda su egoizam, usredsređenost na samoga sebe, sebičnost, nespojivi sa blaženstvom kojim Duh Sveti ispunjava one u kojima radosno teče poput žive vode. A od onih koji su slatkorečivi ali otrovni i koji su se sa morbidnom posvećenošću specijalizovali isključivo za sopstveno spasenje, on se koliko sa gnušanjem toliko i sa tugom žurno udaljava, te oni presušuju i gase se hodajući unaokolo kao živi leševi i okrečeni grobovi.

Jovan ovde kaže još nešto – oni koji veruju u Isusa trebalo je da prime Svetoga Duha, ali tada im Duh još ne beše dat, jer Isus još ne beše proslavljen. Isusova „slava“ za Jovana označava sve ono što ukazuje na njega kao na Očevog sina jedinca (Jn 1, 14) i njegovog poslanika. Svoju slavu Sin je, dakle, primio ne od ljudi, nego od Boga Oca (Jn 1, 14; 8, 54) i to pre nego što je ovaj svet uopšte bio stvoren (Jn 17, 5). Pa kako onda Jovan kaže da Isus jošne beše proslavljen? On to kaže zato što, iako se ova predsvetska slava Sina Božijeg pokazuje već tokom Isusovog života na zemlji (Jn 1, 14; 2, 11; 11, 4), najviše i najupečatljivije se pokazuje u času njegove smrti i vaskrsenja (Jn 12, 16; 13, 31–32; 17, 5), a taj čas još ne beše došao. Dakle, neprestano je slava Očeva na svom Sinu jedincu, ali je ljudima najočitija u vreme njegovog vaskrsenja (koje Jovan naziva „podizanjem“ ili „uzdizanjem“, Jn 8, 28), a pošto ono još nije nastupilo Isus im ne može dati Svetoga Duha, jer ga daje tek po vaskrsenju. Zato će on kasnije učenicima reći da je za njih bolje da on ode od njih svome Ocu, jer ako ne ode neće im doći Sveti Duh, Utešitelj i Zastupnik, ali ako Isus ode Ocu onda će im poslati Svetoga Duha (Jn 16, 5–11). Zašto?

O razlozima za to postoji puno hipoteza. Tako npr. sv. Lav kaže da je to zato da bi ovaj dar i izlivanje Duha bili potvrđeni kao plod Isusovih stradanja, njegovog vaskrsenja i pobede, jer slanje Duha je, veličanstvenošću njegovih darova, usmereno na proslavljanje Hrista (a on još ne beše proslavljen). A i zato što učenici pre vaznesenja nisu mogli primiti tako velik dar, jer su o Hristu (poznavajući ga isključivo kao čoveka) do tada imali samo telesne pojmove. A Zlatousti veli da je to zato što je bilo potrebno da se prvo za nas prinese (Hristova) žrtva da bi neprijateljstvo prema Bogu koje se nalazilo u našoj telesnosti bilo uklonjeno, kako bismo tako postali Božiji prijatelji i tek kao takvi (kao očišćeni i kao oni kojima je oprošteno) mogli primiti Svetoga Duha. Zadovoljimo se za sada ovim. Sve ovo, međutim, ne znači da do časa Isusovog odlaska Ocu Duh sasvim odsustvuje iz sveta. Naprotiv, on je u svetu prisutan od samog nastanka sveta: lebdi nad prvostvorenim vodama (Post 1, 2), nadahnjuje proroke (1Sam 10, 10; Nem 9, 20; Ps 104, 30; Is 30, 28 itd), najavljuje Mariji i samog Isusa koga i uobličava u njenom telu, itd, itd. Duh je, dakle, u svetu neprestano prisutan svojim silnim, bolje reći svesilnim, dejstvom. Ali u svoj punoći prisustva u kojoj bi Duh trebalo da bogonadahnutu zajednicu novouspostavljene, rađajuće se Crkve vodi između Scilâ i Haribdâ ovog palog sveta ka carstvu Božijem, ljudima ga može dati jedino Isus. I on nam je zaista dao Svetoga Duha onako kako on nikada ranije nije bio dat. Ovim stavom o stupnjevitom sve većem prisustvu Svetoga Duha u svetu preko svojih vernih prijatelja hrišćana, Isus je otškrinuo vrata razumevanju postepenog otkrivenja, na kome je sv. Grigorije Bogoslov toliko insistirao. Ali o tome možda neki drugi put. Amin!