Orthodoxpacifika.com
Međunarodna datumska granica prolazi otprilike sredinom Tihog okena, uglavnom držeći se 180. meridijana. Linija razdvajanja se relativno često pomera, najčešće da bi se radno vreme uskladilo sa većim tržištima od kojih zavisi lokalna ekonomija. Zemlje poput Samoe, Tonge, Fidžija, Vanuatua, Kukovih Ostrva, Kiribata, uveliko zavise od Amerike sa svoje istočne strane i Australije na zapadu. Zbog tog pomeranja dešavaju se zanimljive situacije poput zbunjivanja lokalnih adventista koji na pojedinim ostrvima iako subotari idu u crkvu nedeljom. Od nedavno se u osvit Dana Gospodnjeg na ovim ostrvima služe i pravoslavne liturgije. Upravo se ovde, oko 180. meridijana usklikne „Hristos Vaskrse“ dok je u Jerusalimu još popodne Velike Subote. U to doba pedesetak kilometara istočnije komšije sa Američke Samoe, slušajući zvona kako najavljuju pashalno jutrenje, moraju čekati još 24 sata da i do njih stigne novi datum.
Ono što je još zanimiljivije od osvita i smiraja dana na okrugloj planeti jeste da u ovom delu sveta do pre nešto manje od dvadeset godina nije bilo ni glasa o pravoslavlju. Pravoslavne jurisdikcije su naravno zaživele u Australiji i na Novom Zelandu, ali ne i na tihookeanskim ostrvima. Tek sa dolaskom mitropolita Amfilohija (Tcukosa) sa Rodosa za episkopa novozelandskog Carigradske patrijaršije (CP) Crkva se ozbiljnije okrenula i ovom poslednjem delu planete bez pravoslavnog oltara.
Amfilohije (Adamantios) Tcukos rođen je 1938. na Rodosu. Učenik je čuvene bogoslovske škole sa ostrva Halki. Zamonašio se 1962. i duhovno stasavao na Patmosu, kao učenik Svetog Amfilohija (Makrisa) patmoskog. Nakon upokojenja njegovog duhovnog oca 1972. odlazi da misionari u Africi. Na Rodos se vraća 1989. i sledeću deceniju svoj misionarski podvig okreće ka Srbiji. Sam je predvodio konvoje dobrotvorne pomoći na Kosovo i Metohiju i druge srpske zemlje za šta ga je Sveti Arhijerejski Sinod Srpske Pravoslavne Crkve nagradio ordenom Svetog Save. Uz njega su na Rodosu stasavali i mladi monasi poput Meletija (Pantića), beogradskog mladića, koji će ga 2005. pratiti i na Novi Zeland kada je Starac Amfilohije izabran za Mitropolita novozelandskog (CP).
Novozelandska mitropolija ustanovljena je 1970. izdvajanjem iz australijske Arhiepiskopije (CP) i već tada je u njeno staranje poverena ne samo terotirija Tihog Okeana već i prostori Kine, Koreje, Hong Konga, Indonezije, itd. Vremenom se prostor severne i istočne Azije arondirao i pokriven je novim eparhijama različitih jurisdikcija, samo je „Vatreni pojas Pacifika“ ostao u nadležnosti novozelandske katedre (CP) koja broji manje od deset parohija sa par hiljada vernika na Novom Zelandu.
Kada je Starac Amfilohije došao na Novi Zeland 2005. i upitao za mogućnost otvaranja misije na ostrvima, odgovoreno mu je pitanjem: „Koliko tamo uopšte ima Grka?“ Starac sa darom za misiju znao je da dobri ljudi Pacifika zaslužuju dodir sa Pravoslavnom Crkvom, bez obzira na poreklo.
Sakupovši nekoliko dobrotvornih priloga Mitropolit Amfilohije je, u pratnji arhimandrita Meletija (Pantića) i oca Pavla Paticsa, proputovao ostrvima da izvidi mogućnosti otvaranja misije i za prvo misijsko putovanje izabrana je upravo Samoa. Sa vrlo ograničenim budžetom ekspedicija se smestila u vrlo skroman hotel samoanskoj prestonici Apiji. Tražeći pogodno zemljište za misionarski centar shvatili su da ih cene tržišta teraju sve dublje u unutrašnjost ostrva i dalje od naseljenih mesta. Nedostatak sredstava za ozbiljniji misionarski rad postajao je sve očigledniji.
Nakon par dana Starac je predložio da se zbog njegovog zdravstvenog stanja presele u hotel bliže moru. Njegovi pratioci su znali da je sa novcem koji imaju nemoguće dobiti sobu u hotelu na obali ali su iz poslušanja krenuli da traže. Došavši na recepciju ekskluzivnog odmarališta konsijerž im je saopštio cenu jedne sobe i već je cena jednog noćenja prevazišla njihov ukupni budžet. Međutim kada je saznao sa kime razgovora i kontekst njihovog putovanja, dobri domaćin je rekao „pošto smo svakako van turističke sezone i sve su nam sobe prazne osim jednog apartmana, daću vam sobu za istu cenu koju plaćate u sadašnjem hotelu“.
Prve večeri u novom apartmanu, Starac je celu grupu izveo na plažu da u tihoj svetlosti odsluže večernju službu. U toku molitve primetili su da su gosti iz drugog apartmana izašli na terasu i da ih fotografišu. Otac Pavle se unervozio misleći, „kada se na interenetu objavi da smo odseli u skupom odmaralištu niko nam više neće dati prilog za misiju“. Starac Amfilohije mu je mirno dao znak da pozove znatiželjnike da im se pridruže u molitvi. Uskoro je sa terase na plažu sišao bračni par sa petoro dece.
Ispostavilo se da je muž Samoanac a supruga Grkinja iz Australije, oboje su verna čeda pravoslavne Crkve u kojoj su krstili svih petoro dece. Dvadeset godina su štedeli da bi sebi kupili vikendicu na Samoi, a sada su prepoznali poziv od Boga i odlučili da novokupljenu zemlju poklone Crkvi za misiju. Čudesna isceljenja, susreti i okolnosti nastavili su da šire jedra pravoslavnih misionara u Pacifiku i danas, nepunih dvadeset godina kasnije, liturgije se služe u Samoi, Fidžiju, Tongi. Zidaju se prelepi hramovi, dobro poznati mediteranski prizor belih zidova i plavih krovova polako se seli i u Pacifik. Pored hramova tu su i velike krstionice u kojima su krštene stotine obraćenika, a od nedavno ima i lokalnog monaštva i sveštenstva.
Mitropolit Amfilohije je 2018. umirovljen, na njegovo mesto došao je Mitropoli Miron (Kticakis) koji je nastavio sa predanim radom na misiji a za glavnog operativca postavio je Arhimandrita Meletija (Pantića), igumana manastira u Levinu na Novom Zelandu. Otac Meletije obaveštava svet o napretku misije preko sajta orthodoxpacifika.com preko koga se svako može uključiti u rad najmlađe pravoslavne misije, daleko dole, na početku sveta.
