У томе једном, али тако радосно важном, је сва новина, сва суштина Христовог новог завета, тј. новог савеза са људима: његова победа над смрћу, васкрсење мртвих, вечни живот. Може ли бити већег разлога да буде прослављан у векове векова?
Исцељење крвоточиве жене и оживљење Јаирове кћери (Лк 8,
41–56). Лекционар епископа Луке Киприота, Грчка, 1594.
Док он тако њима говораше, гле, дође неки кнез и клањаше му се говорећи: Кћи моја сада умрије; него дођи и стави на њу своју руку, и оживеће. И уставши Исус пође за њим, и ученици његови. И гле, жена која је дванаест година боловала од течења крви приступи [му] отпозади и дохвати се скута његове хаљине. Јер говораше у себи: Ако се само дотакнем његове хаљине, оздравићу. А Исус, обазревши се и видевши је, рече: Не бој се, кћери, спасла те је твоја вера. И жена од онога часа оздрави. И дошавши Исус у кнежев дом и видевши свираче и ускомешани народ, рече им: одступите, јер ова девојка није умрла, него спава. И подсмеваху му се. И кад истера народ, уђе и ухвати је за руку, и девојка устаде. И пронесе се глас о овоме по свој земљи оној.
Данашње јеванђеље говори нам о два чуда исцељења: (1) исцељење од болести и (2) исцељење од смрти. Атмосфера у којима се она одвијају је атмосфера људског очаја и беспомоћности. Јаиру, старешини синагоге једног градића на западној обали језера, човеку изузетно важног друштвеног статуса, дванаестогодишња кћер јединица је на самрти, због чега му се цeо његов свет руши. Болом скрхан и ојађен, овај човек, суочен са ужасом смрти највољеније особе, одједном схвата да је његов високи положај у друштву и високи положај у синагоги немоћан пред раљама смрти.
Он у судару са немилосрдном реалношћу непогрешиво увиђа да када смрт закуца на врата, целокупно познавање старозаветног Закона и држање свих старозаветних обичаја ни издалека нису довољни да је надвладају. Јаир је, међутим, био чуо за рабина по имену Исус, те га проналази и баца му се пред ноге (иако зна да ће због тога највероватније бити одлучен од синагоге) преклињући га да дође у његову кућу и положи руке на његову кћер како би ова оздравила.
Но, док је он покушавао да умоли Исуса да дође код њега, гомила људи се гурала око Исуса у уској улици малог градића (источњацима изгледа нигде не полази за руком да направе неки ред) и усред те вреве Исус одједном запита: „Ко ме се то дотаче?“ Петар (који увек говори у име осталих апостола) покуша да му објасни како је то питање сувишно, будући да се толики свет гура око њега, те су се неки очешали о њега случајно, а неки вероватно хтели да га додирну намерно.
Но, Исус је остао упоран објаснивши: „Осетио сам како снага [сила] изађе из мене.“ Ове његове речи није лако разумети, јер није лако схватити да из њега може изаћи сила против његове воље, а да он уопште не зна ни коме је отишла ни у коју сврху. Зато је паметније претпоставити да је Исус својим божанским свезнањем лако могао знати одговор на ово своје питање, али да је имао посебан разлог да се јавно обелодани коме је пренесена његова исцелитељска животворна сила.
А пошто тај разлог није могла бити његова промоција (јер би то било недостојно и ваљаног овоземаљског учитеља, а камоли оваквог божанског), онда разлог треба потражити на другој страни, у особи на коју је Исусова сила прешла. И заиста, схвативши да се пред Исусом не може сакрити, јавила се једна жена и испричала шта је и зашто урадила и како је одмах оздравила.
Радило се о жени која је већ дванаест година боловала од крварења. Не само што је овоземаљски лекари нису могли излечити, него је на њих потрошила сав новац, при чему јој се стање још и погоршало. (Наравно, то је због тога што, попут рибарске и лекарска сујета мора научити да се без Божијег благослова не може ништа ваљано чинити.) Осим физичких, њена је болест имала и друштвене последице.
Због ње се та жена (по јудејским законима – Лев 15, 25 и даље) сматрала обредно нечистом (нпр. попут губавца), али се нечистим сматрало и све чега се она дотакне, те јој као таквој није било допуштено да присуствује служби Божијој у храму или синагоги. Отуда су је сви избегавали (да се њена нечистота не би пренела и на њих).
И управо ту се налази разлог што је Исусу пришла кришом с леђа, мада се побожни Јудејац већ и пред тим могао згрозити. Но, имајући велику веру да ће се излечити макар и само малим додиром, она се дотиче скута Исусове одеће.
„Скут“ овде означава ресе на ободу четвртастог огртача који се носио тако што се пребацивао преко левог рамена и тако једном страном висио на леђима. Носећи традиционалне ресе (зване “tassel”) Исус је хтео да покаже да поштује старозаветни Закон (Бр 15, 38 и даље; Понз 22,1 2), мада је целог живота ратовао против његовог само формалног, тако рећи – сујеверног придржавања. Отуда се он никада није прибојавао да ће на себе навући обредно онечишћење додиривањем губавца или мрља крви или мртвог тела.
Тако и овде, додиривање, према свим јудејским законима и обичајима, нечисте жене, њега ни најмање не узнемирава, будући да он својим додиром уклања извор онечишћења, уноси здравље и обнавља живот. Исус је, дакле, због свега овога хтео да се јавно види да је ова жена оздравила, те да је тиме престала бити нечиста, чиме су сви присутни били сведоци тога да се она поново могла укључити у уобичајени верски и друштвени живот.
Штавише, Исус јој се обраћа речју „кћери“ – чиме она постаје једина жена којој се Исус обратио на овај начин. Разјашњавајући јој разлог њеног исцељења, он јој потврђује: „твоја вера те је излечила“, чиме подучава и све присутне да је једини услов који морамо испунити да би Бог спасоносно деловао – наше поуздање у њега: наше је да непоколебиво верујемо, а Божије је да дела.
Цела ова епизода са женом болесном од крварења одвија се пред (с разлогом) нестрпљивим Јаиром, јер она прекида и задржава Исуса на његовом путу ка Јаировој кући. И још пре него што је Исус стигао и да му се обрати, дошао је гласник из Јаирове куће и јавио да му је кћер већ умрла, тако да нема више сврхе да се рабин Исус труди око доласка. Јаиру, сломљеном најгором могућом вешћу, Исус, међутим, поручује: „Не бој се, него веруј“.
Макар то било у највећој супротности са свим твојим искуством и са искуством целокупног људског рода – ти ипак веруј. Обратимо овде пажњу и на то да је у Библији често вери супротност страх. Бојимо се онда када немамо вере. Зато Исус и каже Јаиру да верује и да ће тада његова ћерка бити добро.
Зашто се, међутим, Исус толико задржао око оне жене која је крварила и тако закаснио да на време дође у Јаирову кућу док му је кћи још увек била жива? (Додуше код Матеја она је већ умрла када њен отац долази да моли Исуса, али код Луке није.) Очигледно, Исус је каснио намерно.
Намерно је одуговлачио полако се пробијајући кроз мноштво света и коначно заставши да исцели а потом и подучи једну жену. Он је одуговлачио задржавши се успут управо зато да би у међувремену Јаирова кћи умрла, а отац јој се нашао апсолутно немоћан пред највећом немани људског рода – смрћу. Притом, Исус је већ показао да је господар природе. Било је неопходно да покаже и да је господар живота.
Охрабривши Јаира они, заједно са ученицима, стижу Јаировој кући и тамо затичу погребну атмосферу: многе који наричу (међу њима вероватно и професионалце, као и свираче – фрулаше), све по јудејским обичајима. Целокупну ту атмосферу Исус прекида речима: „Престаните да наричете“ и објашњава зашто: „није умрла, него уснула“. На те речи присутни почеше да му се подсмевају (подразумевајући да они знају боље од њега како ствари стоје).
Управо због тог њиховог неверовања он их све избацује из куће и обраћа се девојчици речима (на арамејском) којима ју је, могуће је, мајка свакодневно будила: “talitha cumi” („девојчице устани“). И заиста, тог часа се испуни најневероватнија ствар – животворни дух се поврати у дете и оно устаде, а Исус рече пресрећним родитељима да јој дају да једе, вероватно да би у потпуности схватили да је жива и здрава.
Овим девојчициним оживљењем Исус је видљиво и опипљиво показао да је јачи од смрти (чиме је предизобразио и своје властито васкрсење). Овим својим чином оживљења (ове девојчице, а потом и Лазара и удовичиног сина) он уводи једно ново гледање на смрт, немогуће и незамисливо за старозаветне људе, а које ће потом прихватити сви прави хришћани: за Богочовека Христа и за све пријатеље његове, смрт је спавање. До Христа смрт је била највећа ужас; од Христа па надаље смрт је само спавање (или „сан“ – Св. Јован Златоусти).
У томе једном, али тако радосно важном, је сва новина, сва суштина Христовог новог завета, тј. новог савеза са људима: његова победа над смрћу, васкрсење мртвих, вечни живот. Може ли бити већег разлога да буде прослављан у векове векова? Амин.
Извор: Владан Перишић, Лицемери, милост хоћу а не жртвоприношење (Тумачење јеванђелских перикопа), Дубровник: Видослов, 2019, стр. 39-43.
