U tome jednom, ali tako radosno važnom, je sva novina, sva suština Hristovog novog zaveta, tj. novog saveza sa ljudima: njegova pobeda nad smrću, vaskrsenje mrtvih, večni život. Može li biti većeg razloga da bude proslavljan u vekove vekova?
Isceljenje krvotočive žene i oživljenje Jairove kćeri (Lk 8,
41–56). Lekcionar episkopa Luke Kipriota, Grčka, 1594.
Dok on tako njima govoraše, gle, dođe neki knez i klanjaše mu se govoreći: Kći moja sada umrije; nego dođi i stavi na nju svoju ruku, i oživeće. I ustavši Isus pođe za njim, i učenici njegovi. I gle, žena koja je dvanaest godina bolovala od tečenja krvi pristupi [mu] otpozadi i dohvati se skuta njegove haljine. Jer govoraše u sebi: Ako se samo dotaknem njegove haljine, ozdraviću. A Isus, obazrevši se i videvši je, reče: Ne boj se, kćeri, spasla te je tvoja vera. I žena od onoga časa ozdravi. I došavši Isus u knežev dom i videvši svirače i uskomešani narod, reče im: odstupite, jer ova devojka nije umrla, nego spava. I podsmevahu mu se. I kad istera narod, uđe i uhvati je za ruku, i devojka ustade. I pronese se glas o ovome po svoj zemlji onoj.
Današnje jevanđelje govori nam o dva čuda isceljenja: (1) isceljenje od bolesti i (2) isceljenje od smrti. Atmosfera u kojima se ona odvijaju je atmosfera ljudskog očaja i bespomoćnosti. Jairu, starešini sinagoge jednog gradića na zapadnoj obali jezera, čoveku izuzetno važnog društvenog statusa, dvanaestogodišnja kćer jedinica je na samrti, zbog čega mu se ceo njegov svet ruši. Bolom skrhan i ojađen, ovaj čovek, suočen sa užasom smrti najvoljenije osobe, odjednom shvata da je njegov visoki položaj u društvu i visoki položaj u sinagogi nemoćan pred raljama smrti.
On u sudaru sa nemilosrdnom realnošću nepogrešivo uviđa da kada smrt zakuca na vrata, celokupno poznavanje starozavetnog Zakona i držanje svih starozavetnih običaja ni izdaleka nisu dovoljni da je nadvladaju. Jair je, međutim, bio čuo za rabina po imenu Isus, te ga pronalazi i baca mu se pred noge (iako zna da će zbog toga najverovatnije biti odlučen od sinagoge) preklinjući ga da dođe u njegovu kuću i položi ruke na njegovu kćer kako bi ova ozdravila.
No, dok je on pokušavao da umoli Isusa da dođe kod njega, gomila ljudi se gurala oko Isusa u uskoj ulici malog gradića (istočnjacima izgleda nigde ne polazi za rukom da naprave neki red) i usred te vreve Isus odjednom zapita: „Ko me se to dotače?“ Petar (koji uvek govori u ime ostalih apostola) pokuša da mu objasni kako je to pitanje suvišno, budući da se toliki svet gura oko njega, te su se neki očešali o njega slučajno, a neki verovatno hteli da ga dodirnu namerno.
No, Isus je ostao uporan objasnivši: „Osetio sam kako snaga [sila] izađe iz mene.“ Ove njegove reči nije lako razumeti, jer nije lako shvatiti da iz njega može izaći sila protiv njegove volje, a da on uopšte ne zna ni kome je otišla ni u koju svrhu. Zato je pametnije pretpostaviti da je Isus svojim božanskim sveznanjem lako mogao znati odgovor na ovo svoje pitanje, ali da je imao poseban razlog da se javno obelodani kome je prenesena njegova isceliteljska životvorna sila.
A pošto taj razlog nije mogla biti njegova promocija (jer bi to bilo nedostojno i valjanog ovozemaljskog učitelja, a kamoli ovakvog božanskog), onda razlog treba potražiti na drugoj strani, u osobi na koju je Isusova sila prešla. I zaista, shvativši da se pred Isusom ne može sakriti, javila se jedna žena i ispričala šta je i zašto uradila i kako je odmah ozdravila.
Radilo se o ženi koja je već dvanaest godina bolovala od krvarenja. Ne samo što je ovozemaljski lekari nisu mogli izlečiti, nego je na njih potrošila sav novac, pri čemu joj se stanje još i pogoršalo. (Naravno, to je zbog toga što, poput ribarske i lekarska sujeta mora naučiti da se bez Božijeg blagoslova ne može ništa valjano činiti.) Osim fizičkih, njena je bolest imala i društvene posledice.
Zbog nje se ta žena (po judejskim zakonima – Lev 15, 25 i dalje) smatrala obredno nečistom (npr. poput gubavca), ali se nečistim smatralo i sve čega se ona dotakne, te joj kao takvoj nije bilo dopušteno da prisustvuje službi Božijoj u hramu ili sinagogi. Otuda su je svi izbegavali (da se njena nečistota ne bi prenela i na njih).
I upravo tu se nalazi razlog što je Isusu prišla krišom s leđa, mada se pobožni Judejac već i pred tim mogao zgroziti. No, imajući veliku veru da će se izlečiti makar i samo malim dodirom, ona se dotiče skuta Isusove odeće.
„Skut“ ovde označava rese na obodu četvrtastog ogrtača koji se nosio tako što se prebacivao preko levog ramena i tako jednom stranom visio na leđima. Noseći tradicionalne rese (zvane “tassel”) Isus je hteo da pokaže da poštuje starozavetni Zakon (Br 15, 38 i dalje; Ponz 22,1 2), mada je celog života ratovao protiv njegovog samo formalnog, tako reći – sujevernog pridržavanja. Otuda se on nikada nije pribojavao da će na sebe navući obredno onečišćenje dodirivanjem gubavca ili mrlja krvi ili mrtvog tela.
Tako i ovde, dodirivanje, prema svim judejskim zakonima i običajima, nečiste žene, njega ni najmanje ne uznemirava, budući da on svojim dodirom uklanja izvor onečišćenja, unosi zdravlje i obnavlja život. Isus je, dakle, zbog svega ovoga hteo da se javno vidi da je ova žena ozdravila, te da je time prestala biti nečista, čime su svi prisutni bili svedoci toga da se ona ponovo mogla uključiti u uobičajeni verski i društveni život.
Štaviše, Isus joj se obraća rečju „kćeri“ – čime ona postaje jedina žena kojoj se Isus obratio na ovaj način. Razjašnjavajući joj razlog njenog isceljenja, on joj potvrđuje: „tvoja vera te je izlečila“, čime podučava i sve prisutne da je jedini uslov koji moramo ispuniti da bi Bog spasonosno delovao – naše pouzdanje u njega: naše je da nepokolebivo verujemo, a Božije je da dela.
Cela ova epizoda sa ženom bolesnom od krvarenja odvija se pred (s razlogom) nestrpljivim Jairom, jer ona prekida i zadržava Isusa na njegovom putu ka Jairovoj kući. I još pre nego što je Isus stigao i da mu se obrati, došao je glasnik iz Jairove kuće i javio da mu je kćer već umrla, tako da nema više svrhe da se rabin Isus trudi oko dolaska. Jairu, slomljenom najgorom mogućom vešću, Isus, međutim, poručuje: „Ne boj se, nego veruj“.
Makar to bilo u najvećoj suprotnosti sa svim tvojim iskustvom i sa iskustvom celokupnog ljudskog roda – ti ipak veruj. Obratimo ovde pažnju i na to da je u Bibliji često veri suprotnost strah. Bojimo se onda kada nemamo vere. Zato Isus i kaže Jairu da veruje i da će tada njegova ćerka biti dobro.
Zašto se, međutim, Isus toliko zadržao oko one žene koja je krvarila i tako zakasnio da na vreme dođe u Jairovu kuću dok mu je kći još uvek bila živa? (Doduše kod Mateja ona je već umrla kada njen otac dolazi da moli Isusa, ali kod Luke nije.) Očigledno, Isus je kasnio namerno.
Namerno je odugovlačio polako se probijajući kroz mnoštvo sveta i konačno zastavši da isceli a potom i poduči jednu ženu. On je odugovlačio zadržavši se usput upravo zato da bi u međuvremenu Jairova kći umrla, a otac joj se našao apsolutno nemoćan pred najvećom nemani ljudskog roda – smrću. Pritom, Isus je već pokazao da je gospodar prirode. Bilo je neophodno da pokaže i da je gospodar života.
Ohrabrivši Jaira oni, zajedno sa učenicima, stižu Jairovoj kući i tamo zatiču pogrebnu atmosferu: mnoge koji nariču (među njima verovatno i profesionalce, kao i svirače – frulaše), sve po judejskim običajima. Celokupnu tu atmosferu Isus prekida rečima: „Prestanite da naričete“ i objašnjava zašto: „nije umrla, nego usnula“. Na te reči prisutni počeše da mu se podsmevaju (podrazumevajući da oni znaju bolje od njega kako stvari stoje).
Upravo zbog tog njihovog neverovanja on ih sve izbacuje iz kuće i obraća se devojčici rečima (na aramejskom) kojima ju je, moguće je, majka svakodnevno budila: “talitha cumi” („devojčice ustani“). I zaista, tog časa se ispuni najneverovatnija stvar – životvorni duh se povrati u dete i ono ustade, a Isus reče presrećnim roditeljima da joj daju da jede, verovatno da bi u potpunosti shvatili da je živa i zdrava.
Ovim devojčicinim oživljenjem Isus je vidljivo i opipljivo pokazao da je jači od smrti (čime je predizobrazio i svoje vlastito vaskrsenje). Ovim svojim činom oživljenja (ove devojčice, a potom i Lazara i udovičinog sina) on uvodi jedno novo gledanje na smrt, nemoguće i nezamislivo za starozavetne ljude, a koje će potom prihvatiti svi pravi hrišćani: za Bogočoveka Hrista i za sve prijatelje njegove, smrt je spavanje. Do Hrista smrt je bila najveća užas; od Hrista pa nadalje smrt je samo spavanje (ili „san“ – Sv. Jovan Zlatousti).
U tome jednom, ali tako radosno važnom, je sva novina, sva suština Hristovog novog zaveta, tj. novog saveza sa ljudima: njegova pobeda nad smrću, vaskrsenje mrtvih, večni život. Može li biti većeg razloga da bude proslavljan u vekove vekova? Amin.
Izvor: Vladan Perišić, Licemeri, milost hoću a ne žrtvoprinošenje (Tumačenje jevanđelskih perikopa), Dubrovnik: Vidoslov, 2019, str. 39-43.
