Ханс Хофман, Интеграција, око 1944.
Након више од тридесет година, Римска Курија је одлучила да донесе нову Повељу. Повеља (Constituzione Apostolica) је највиши папски документ, а који одређује основне приоритете и смјернице дјеловања унутрашње и вањске политике Римокатоличке цркве. Током дуге историје Римске цркве било је различитих Повеља, од сасвим необичних, попут Повеље Quae publice utilia којом је папа Григорије XIII 1574. одредио начин градње и украшавања тргова и улица по Риму, те учинио га најљепшим градом на свијету, па све до рецимо тренутно важеће повеље Pastor bonus из 1988. године, која је одредила административно функционисање Курије и Цркве у посткомунистичким временима, када је Црква у Источној Европи примила милионе римокатолика који су веома мало, или ни мало, знали о својој вјери.
У ондашњим условима, Римска црква је процијенила да познавање догматског учења Цркве и фундаменталних стубова вјере представља приоритет црквеног дјеловања, стога је цјелокупна Римска Курија организована и диригована под врховним надзором Конгрегације за доктрину вјере, којом је неколико деценија неприкосновено управљао кардинал Јосеф Рацингер, потоњи папа Бенедкит. Као кровна институција, Конгрегација је координисала рад, одобравала све документе, па чак и Папине, и усклађивала их с макропланом и основним циљевима дјеловања Курије. Резултати рада су заиста импресивни, јер чини се да данас не постоји ни један римокатолик на свијету који не би знао најосновније дијелове католичке догматике и морала. Може се слободно и констатовати да и многи некатолици, чак и атеисти, а посебно православни, боље познају католичку догматику и етику него ли сопствену, православну.
Одласком папе Бенедикта, те недавно његовог ученика и насљедника Мулера с чела Конгрегације, који су се поклопили с Арапским прољећем и мигрантском кризом, евидентно је наступила потреба да се ново вино сипа у нове мјехове. Израду нове Повеље папа Франсиско је повјерио деветорици најближих сарадника, који су до сада одржали преко тридесет вишедневних радних сусрета по овом питању. Вриједи напоменути да Повеља још није званично одобрена, и њено се објављивање непрестано одлаже због унутрашњих трзавица и одбијања појединих кардинала да прихвате дубоке и радикалне промјене. О озбиљности рада и ситуације најбоље свједочи чињеница да рад ове уставне комисије непрестано прате дубоки сукоби на којима пљуште оставке, јер се кардинали с различитим визијама будућности Цркве не могу договорити.
Иако се већина информација крије, познати су поједини детаљи нове Апостолске конституције којом ће се Црква и Курија управљати у Европи и свијету у наредним деценијама. Умјесто досадашње Конгрегације за доктрину, у новој реалности Цркве, централна и кровна институција биће ново формирана Супер-конгрегација за Мисију. Мисија на тај начин постаје примарни и највећи циљ дјеловања којој се потчињавају сви други изрази Цркве. Мисији ће се тако потчињавати и прилагођавати и литургика – богослужења, и етика, и финансије и све остало. Једнако, у самом раду Курије биће низ корјенитих промјена, почевши с тим да ће по први пут неким конгрегацијама управљати лаици, па све до давања веће самосталности – аутономије локалним бискупским конференцијама на терену итд.
Наиме, евидентно је да тренутна мигрантска криза није пролазни проблем и изоловани инцидент, који се десио једном и који се Европи више неће поновити. Тренутни мигрантски талас, који је прекинут због корона вируса, је само почетак константних миграција које ће се одвијати с подручја Азије, Африке, и Јужне Америке а које неће престати нити у наредних 50 година. Статистика је неумољива, примјера ради, само у Ирану (82 милиона), 50% становништва је млађе од 30 година, док је међу 200 милиона Пакистанаца чак 70% млађе од 25 година и просјечна старост износи 24 године. У Африци је ситуација још драматичнија – само у Нигерији данас је просјечна старост 18 година, те тренутно има 200 милиона становника. Предвиђања су да ће се до 2050. муслиманско становништво Нигерије удвостручити на 400 милиона, углавном младих и очајних, који једину наду и спас виде у Европи. Листа тзв. пропалих држава које нису у стању да своме становништву понуде будућност је далеко дужа.
Истовремено с овим глобалним тенденцијама, евидентно је и више деценијско старење становништва у Европи, док на Балкану паралелно с општим европским процесом старења (просјечна старост око 43 године) имамо и организовано масовно пражњење територија кроз исељавање становништва, које је узроковало нужност да се наши историјски простори населе другим народима. Тешка судбина Европе није мимоишла ни нас, те нам је преко тога додата и друга мука.
Управо због ова два глобална и спојена процеса, одавно су пројектоване квоте колико ће која од европских земаља морати да прими миграната, с циљем одржања сопствене економије и биолошке продукције становништва. Неки су, попут вјечито далековидих Њемаца и Швеђана, пожурили, у циљу да први бирају и узму најбоље, неки попут Римске Курије се за миграције припремају тек сада, а ми се још увијек ни не размишљамо о томе. Ипак, неки наши сусједи раде на томе.
Тако је рецимо, Румунија недавно започела преговоре с Пакистаном о прихватању и запослењу чак 500.000 њихових држављана, будући да јој је потребно скоро милион неквалификованих радника возача, зидара, ратара, спремачица итд. Бројеви миграната и профили занимања који су намијењени, или тачније речено потребни југословенским републикама су, такође, познати и стидљиво се појављују у медијима. Нико нема сумње да ће преко 20 милиона Румуна ће знати да прилагоди Пакистанце себи, а не себе Пакистанцима, као што је извјесно да ће и Румунска црква знати да направи и значајну мисију међу њима. Међутим, за нас питање свих питања и тема којима ће се многи бавити у будућности јесте како ће традиционално српски простори да се изборе с новом стварношћу и с изазовом страних културâ и обичајâ?
За саму државу неће бити проблема јер ће власти само слиједити пут и директиве из Брисела, но питање је на који начин ће Српска црква реаговати на измјењену стварност. Да ли ће бити спремна на радикалне промјене какве ће да уведе Римокатоличка црква, или ће негирањем и игнорисањем стварности да полако пада у изолацију и отуђење, које ће на крају узроковати Апокалипсу?
Без обзира што се некима чини да још увијек постоји избор, и да је изолација једна од опција, пуноћа Цркве, а посебно Јерархија, мора да схвати да је избор лажан јер се Европа већ одлучила за интеграцију. Овакав европски приступ није новост, дијеле га и лијеви и десни политичари уз мање нијансе, које су само изузеци који потврђују правило. Опредјељеност за интеграцијски приступ је постао очигледан још прије више од 10 година, када је Ангела Меркел папи Бенедикту саопштила да је није успјела у науму да се Хришћанство помене и наведе као коријен европског идентитета у тзв. Уставу ЕУ.
Након многих анализâ и студијâ, европске државе су се одлучиле, за условно речено, интензивну секуларизацију и атеизацију јавног простора, стога постепено уводе законе у складу с принципима либералног хуманизма и антропоцентризма. На тај начин ће да припреме своје друштво за долазак милиона иновјерних странаца, стварајући нови друштвени амбијент у коме религија неће имати одлучујући глас, како хришћанска, тако ни муслиманска јер је концепт мултикултуралности пропао. Култура и језик, а не крв, боја коже и религија, чиниће окосницу новог европског идентитета, иако ће требати много више времена (генерацијâ) да се сви навикнемо да је могуће да се афрички црнац изјашњава као Француз.
У том смислу треба разумјети убрзан рад многих европских држава на законима о породици, LGBT агенди, еутаназији, џендер студијама, и многим другим областима друштвеног живота, који треба да створе једно ново, уједињено и функционално друштво – породицу у коме ће се мигранти интегрисати на пољу језика и културе живота, моде, гастрономије, обичаја и друштвених вриједности, а кроз минимализацију значаја вјере. Наравно, биће потребне генерације, па можда и стотине година да се започета интеграција доведе до краја.
Кроз ове чињенице постаје јасније зашто је питање људских права и општих права толико битно, те зашто му се толико пажње даје у преговорима о приступању ЕУ (чувено поглавље 23). Постаје јасно зашто наше државе и владе поприлично беспоговорно проводе ту агенду, иако имају жесток отпор већине становништва. Евидентно је да ће сви закони и друштвена атмосфера бити прије или касније усклађени с општим европским кретањима, те да ће Држава одрадити свој дио посла. Међутим, питање је како ће се поставити Црква? Да ли ће Јерархија наставити да се опире или ће да сарађује, те посебно како ће се поставити према мигрантима?
Овакав развој ситуације Цркву суочава с неколико објективних тешкоћа, које ће тражити директне реформе и прилагођавање у ходу. Сваки од проблема представља представљају посебну тему, но аргумента ради, у најкраћем навешћу их свега неколико:
Прво, црквено предање и учење је некомпатибилно с антропоцентристичким философским поставкама које леже у сржи новог европског друштвеног амбијента из којег произилазе државни закони, друштвени обичаји и култура. Конзумеризам и хедонизам као две главе једне и јединствене псевдохуманистичке немани и основни покретачи нове Европе су непремостив проблем, у којем нема догледног компромиса с црквеним учењем.
Друго, у новој реалности Црква ће изгубити на ексклузивности и бројности те постати само једна од низа понуђених идеја на великој друштвеној агори. То ће осим економских импликација по Цркву, имати и бројне психолошке посљедице на све нас. Ревидираће се и сложени односи Цркве и државе, те морати да успоставе партнерски и толеранти односи с другим идеолошки противним, или пак компатибилним групама.
Треће, након хиљаду година Српска црква ће поново морати озбиљно да се позабави темом Мисије, које је сама суштина Цркве. Овај тежак задатак биће додатно отежан кадровском катастрофом која је на видику у наредном периоду, и чињеницом да реевангелизација с краја прошлог вијека није била квалитетна.
Четврто, Црква ће морати озбиљно да прочисти своје учење и одвоји оно што је истински библијско и предањско и што нуди човјеку 21. вијека, од историјских наслага везаних за нашу културу и обичаје. Истовремено, мораће да изњедри квалитетан став и мишљење по бројним питањима екологије, биоетике, брака и потомства и другим социјалним темама с којима се до сада нисмо значајније бавили.
Пето, Црква ће морати да направи тежак избор да ли ће и даље бити национална Црква Србâ, или ће бити отворена и за мигранте који желе да јој приђу, без да изгубе свој језик и културу? Евидентно неће моћи да се сједи на двије столице, посебно у свјетлу чињенице да преко 50% Срба више не живи у старим српским историјским областима, него на Западу. Мисија према младим генерацијама које одрастају на Западу биће потпуно другачија у односу на мисију, која ће бити потребна у Отачеству. Мигранти, такође, нису празне бијеле плоче, које само чекају да их неко обоји Светосављем, с њима ће доћи и њихови имами и хоџе. Осим тога, они не долазе с циљем да постану Срби и православни, него сасвим супротно, да задрже своју вјеру, културу и обичаје.
Шесто и најзначајније, Црква ће морати да се паралелно и истовремено мијења на два поља. Са једне стране, Црква ће морати да се прилагођава с поља у складу са секуларним захтјевима државе и кооперативнија по питању јавног интереса и морала те цјелокупног друштвеног ангажмана, а с друге стране мораће да се мијења изнутра како би могла да направи квалитетну мисију међу новим суграђанима и реевангелизацију неактивних вјерника.
У том смислу, теоретски ново либерално друштво у коме се слобода вјере, мисли и дјеловања простире у широкој лепези од атеизма до вјерског фундаментализма, представља најбољи могући амбијент за дјеловање Цркве. Оно подсјећа на тзв. Златни вијек Цркве у периоду слободâ између два едикта, оног Константиновог из 313. и Теодсијевог из 380. Међутим, истовремено тај амбијент ће поново тражити да имамо златне свештенике, а дрвене путире, умјесто златних путира и неријетко дрвених свештеника, како је рекао Јован Златоуст.
Управо због тога, промјене које слиједе биће драматичне и питање је колико ће конкретно Српска црква бити спремна да их проведе. Колико ћемо имати унутрашње снаге, а колико визије и дугорочног плана? Какве ће то расправе и потресе имати унутар нашег бића, хоћемо ли имати расколе? Количину драме коју ћемо преживљавати по сваком од питања можемо само да наслутимо ако замислимо полемику која ће настати када се постави најбезазленије питање: Да ли СПЦ треба да се у потпуности, или дјеломично одрекне ћирилице у циљу мисије према мигрантима? Постоји велика вјероватноћа да ће многи радије и свјесно изабрати изолацију, конфронтацију и отпор друштву те у коначници апокалипсу, умјесто прилагођавања и интеграција односно суочавања са овим питањима.
Највећи интерес Српске цркве јесте да не буде стигматизирана и негативно перципирана у новом друштву, као милитантна, непријатељ и ретроградна снага, полемична и агресивна према друштвеним промјенама и мањинама. Црква треба да покаже своју конструктивну снагу, склону компромису у формалним стварима и непоколебљиву у принципима вјере. За такав нови имиџ и приступ биће потребне корјените реформе, ништа мање од оних које припрема Римска Курија. У тим реформама које ће поново поредати приоритете и промјенити процес одлучивања, посебно мјесто ће имати духовно и интелектуално формирање лаика кроз црквену просвјету и кроз данас омаловажену вјеронауку. Само на тај начин ћемо утврдити окосницу неопходног преображаја Цркве, који ће јој омогућити даљи опстанак у историји.
