Три мудраца, Црква Сан Аполинаре Нуово, Равена, VI век
А када се Исус роди у јудејском Витлејему у дане цара Ирода, гле дођоше мудраци од Истока у Јерусалим и рекоше: Где је јудејски цар који се роди? Јер видесмо његову звезду на Истоку и дођосмо да му се поклонимо. Када то чу цар Ирод, уплаши се, а са њим и сав Јерусалим. И сабравши све првосвештенике и народне тумаче закона, питаше их где ће се Христос [= Месија] родити. А они рекоше: у јудејском Витлејему, јер је тако написао пророк: И ти Витлејеме, земљо Јудина, ни по чему ниси најмањи међу Јудиним кнежевима, јер ће из тебе изаћи Вођа који ће напасати мој народ Израел. Онда Ирод, тајно дозвавши мудраце, сазнаде од њих када се појавила звезда. И пославши их у Витлејем рече: Идите и добро се распитајте за дете, па када га нађете јавите ми, да и ја дођем да му се поклоним. А они саслушавши краља пођоше, и гле, звезда коју су видели на Истоку [ или: како излази] иђаше пред њима док не дође и стаде одозго где беше дете. А кад видеше звезду, обрадоваше се веома великом радошћу. И ушавши у кућу видеше дете са Маријом његовом мајком, и падоше и поклонише му се, па отворивши своје ризнице принесоше му дарове: злато, тамјан и смирну. И примивши у сну заповест да се не враћају Ироду, одоше у своју земљу другим путем.
Исус се родио у време краља Ирода. Иако пореклом Идумејац (од идумејског оца и арапске мајке), Ирод je желеoда што више оправда назив „краља Јевреја“ те је оснивао нове градове и поново изградио још већи храм од некадашњег Соломоновог. Од показивања своје побожности правио је спектакл, не би ли се показао већим Јеврејином од Јевреја. Али чини се да све то није у потпуности уродило плодом, јер је у очима јеврејске елите он заувек остао паганин и сурогат јудејског владара. Био је свестан да га подносе само зато што им је обезбедио удобан живот. Но, колико год Ирода историчари називали Великим, што би се евентуално могло оправдати његовим градитељским подухватима, он је изгледа био озбиљно душевно поремећен. Тако је због сумње да му је престо у опасности организовао убиство једне своје жене (а женио се десет пута) и тројице својих синова, што је цара Августа навело да примети да је сигурније бити Иродова свиња (ὗς) него Иродов син (υἱός). Наредио је погубљење ко зна коликог броја људи. Само једном приликом је заповедио да се разапну стотине наводних завереника и оставио њихова тела да недељама поред пута труну на крстовима. Исус, дакле, долази на свет у време овог крвожедног владара.
Истовремено на Истоку, у тадашњој Персији, коју су подједнако презирали и Јевреји и Римљани, мада су и Персијанци презирали њих, постојали су тзв. маги (у старини је то био назив персијске свештеничке касте), које сада срећемо у библијској причи о Божићу, и које називамо још и мудрацима, а у ствари су то били звездознанци или нешто између астронома и астролога. У Старом Завету их срећемо као саветнике вавилонског краља (Дан 2, 48), а и иначе су били поштовани као они који су пратили покрете небеских тела и преко њих тумачили знаке земаљских догађаја. Као такви стекли су огроман утицај на двору а понекад би чак били и нека врста владара из сенке.
С друге стране, Ирода је, као несигурног Идумејца окруженог Јудејцима, параноја терала да у Светим списима (тј. у Старом Завету) тражи и најмање знаке претње својој моћи. Тако је вероватно наишао и на једно од најранијих пророчанстава о доласку Месије или Христа, оно пророка Валама: „Видим га, али не сада; гледам га, али не изблиза; звезда ће изаћи од Јакова; жезло се подиже од Израела“ (Бр 24, 16–17). Могуће је да су, због своје комуникације са Јеврејима у Персији, и Маги знали за ово пророчанство и чак га боље разумели од јудејских верских вођа, јер су тврдили да су на Истоку видели звезду јудејског краља који се управо родио. И желећи да му се поклоне дошли су у Јерусалим да се распитају где је он. Ови источњачки мудраци показују да је пут до Спаситеља понекад веома дуг. Али је најважније не одустати (као што они нису).
А кад је Ирод чуо да се ови источњачки мудраци распитују за будућег краља Јудејаца, уплаши се за свој престо те скупи првосвештенике и тумаче светих писама (тј. чланове Синедриона, дакле оне који ће Исусу бити противници целог његовог живота) да му кажу где ће се то „јудејски краљ“ родити. (Касније ће Пилат питати Исуса „Јеси ли ти јудејски краљ?“, а и војници ће му се ругати говорећи „Здраво краљу јудејски!“, а ту титулу ће му и Пилат написати као преступ и закачити на крст.) А са Иродом се, вели Матеј, уплашио и „сав Јерусалим“. Што може да значи да се за свој привилегован положај уплашила она малобројна елита (укључујући и првосвештенике) која је своју моћ дуговала Ироду, али се можда уплашио и цео народ стрепећи од тога какве би злочине Ирод могао учинити узнемирен овим новим поводом. На Иродово питање о месту рођења Месије јудејске старешине му одговорише да је пророк Михеј рекао да ће се рођење збити у јудејском Витлејему (чије је старо име било Ефрата и који не треба помешати са Витлејемом галилејским) а који се налазио осам километара јужно од Јерусалима, где се родио и највећи јудејски краљ Давид. Његово порекло је било такође скромно, радио је као пастир. Скромно порекло али славан крај. Управо као код Исуса. Сада ће тај скромни али славни град дати Израелу његовог Месију. Добивши тако објашњење, Ирод управи Маге у Витлејем јудејски и рече им да кад пронађу то дете јаве и њему где је да би му се и он поклонио. Наравно, прави разлог је био да то дете убије пошто је погрешно мислио да ће му оно угрозити престо.
А мудраци отишавши поново угледаше ону исту звезду коју су видели на Истоку (или у друкчијем преводу: коју су видели у њеном излажењу; коју су видели како излази) и видевши је „веома се обрадоваше“. Та је звезда сада ишла пред њима показујући им пут све док није дошла и стала изнад места где беше то дуго најављивано дете. И очигледно није то била нека обична звезда, јер се није понашала попут других. Већина звезда се (привидно) креће са Истока ка Западу, као и Сунце, али је ова звезда ишла са Севера на Југ, тј. из Персије у Палестину. Притом је сијала у сред дана што обичне звезде (као и месец) не могу. Такође, изгледа да је повремено нестајала па се опет појављивала. А кад се примакла свом циљу спустила се са небеских висина и лебдела над местом где беше дете. Очигледно је стотинама километара наводила ове мудраце ка њиховом циљу. Зато је св. Јован Златоусти закључио да то „уопште и није била права звезда, него некаква невидљива сила преображена у тај (об)лик“. Заправо он тврди да је витлејемска звезда у ствари био анђео. Дакле, мудраци су на Истоку видели светлост божићног анђела који их је привео оваплоћеном Богу, а то и јесте оно због чега анђели постоје – да буду Божији гласници и да људима јављају оно што им Бог поручује, што је увек нешто од изузетне важности. Као што је нпр. рибара Симона (потоњег Петра) Бог задивио и привукао огромним уловом рибе из мора у којем је тада није било, тако је и сада звездознанце задивио новом звездом коју су они одушевљено следили. Бог, дакле, сваком човеку прилази на начин који је њему примерен (рибарима уз помоћ рибе, звездознанцима уз помоћ звезде).
У јеванђељу не пише колико је ових мудраца било. Али древно предање говори о тројици (што се можда могло закључити по броју дарова). У неким предањима (чији је најстарији запис у Равени у цркви из шестог века) помињу се чак и њихова имена: Гаспар, Балтазар и Мелкиор. Чињеница да се о томе не говори у Светом Писму не значи да то није истинито. У сваком случају, верске старешине и тумачи Писма, дакле сви „инсајдери“ Иродовог краљевства, пропустили су Божић, али су зато пагански „аутсајдери“ дошли из далеке Персије да би небоземном цару одали почаст (јер „поклонити се“ означавало је управо одати почаст). Дошли су из далека као незнабошци, на срамоту и на осуду правоверним Јудејцима. Презрени странци, пагански и, према јеврејским стандардима, нечисти Маги, пристигли су из далека да би се придружили слављу скромних пастира, кад већ ту нису били минуциозни познаваоци Светог Писма, одржаваоци прехрамбене чистоте и сваковрсних верских обичаја од којих су учинили дрвеће од којег се није могла сагледати шума. Они су нпр. водили рачуна о томе да ли треба прво везати леву или десну пертлу, или да ли се сме појести ово или оно, али никако заједно са оним или овим, a притом им је промакло рођење Спаситеља целога света, укључујући и њих несрећнике.
Ушавши у просторију где је била Марија са новорођенчетом, Маги му се поклонише и дароваше га златом, тамјаном и смирном. У најмању руку неочекивани дарови за једну бебу. Постојала су разна тумачења шта све ови дарови значе, али нам је објашњење великог Оригена Исповедника сасвим довољно. Он каже да је „злато за цара, смирна за смртника, а тамјан за Бога“. Јер, то дете, оваплоћени Син Божији, било је истовремено и цар и човек и Бог. Иначе, сва ова три скупоцена елемента била су уобичајена средства слављења Бога и у јерусалимском храму. Од злата су биле израђене све посуде које су коришћене у богослужењу. Тамјан се уздизао ка небу заједно са молитвама свештеника. А смирна (поред тога што је у Старом Завету била симбол радости и свечаности јер се употребљавала за лекове и парфеме) користила се у уљима за помазивање преминулих и за балсамовање (како би се успорило распадање и прикрио задах смрти). Све ове за богослужење неопходне елементе донели су као дарове мудраци са Истока. Али поврх њих донели су и нешто још драгоценије – донели су пре свега саме себе као представнике свих нејевреја чиме су предозначили спасење целога света и објавили, и то не само по својој памети него руковођени анђелом као Божијим гласником, да овај Спаситељ неће спасити само Јевреје него и целокупно човечанство.
На крају Маги, примивши у сну поруку да се не враћају Ироду (што значи да им је то јавио анђео – Божији гласник) одоше својој кући другим путем и тако малом Исусу спасише живот, јер би иначе онај крволок Ирод од њих сазнао где се налази новорођени Спаситељ и одмах наредио да га убију уверен да би тиме сачувао свој трон. Оно што није знао је то да трон овог новорођенчета није од овога света, као што ни спасење које он собом доноси није од људи него од греха. Исусово спасење од греха је чисти чин милосрдне љубави, јер је грех у суштини преступ против Бога. Бог нам опрашта оно што смо урадили против њега радећи нешто против неког од наших ближњих. Јер, кад њима учинисмо добро – у ствари Богу учинисмо добро. A кад њима учинисмо зло – у ствари Богу учинисмо зло. Управо од тог зла учињеног другим људима, и самим тим Богу, Исус нас ослобађа. И спасава нас тиме што нас чини Божијом децом. А деца личе на свог родитеља. Зато бити спасен значи бити попут Бога и волети попут Бога. Није, дакле, Исус дошао да нас избави од лоших људи (попут Ирода), него од наших сопствених грехова и промашаја, тј. свега онога што нас чини нечовечнима и да нам покаже пут ка истинској људскости деце Божије, без које нам није могуће ступити пред Бога. Амин!
