Tri mudraca, Crkva San Apolinare Nuovo, Ravena, VI vek
A kada se Isus rodi u judejskom Vitlejemu u dane cara Iroda, gle dođoše mudraci od Istoka u Jerusalim i rekoše: Gde je judejski car koji se rodi? Jer videsmo njegovu zvezdu na Istoku i dođosmo da mu se poklonimo. Kada to ču car Irod, uplaši se, a sa njim i sav Jerusalim. I sabravši sve prvosveštenike i narodne tumače zakona, pitaše ih gde će se Hristos [= Mesija] roditi. A oni rekoše: u judejskom Vitlejemu, jer je tako napisao prorok: I ti Vitlejeme, zemljo Judina, ni po čemu nisi najmanji među Judinim kneževima, jer će iz tebe izaći Vođa koji će napasati moj narod Izrael. Onda Irod, tajno dozvavši mudrace, saznade od njih kada se pojavila zvezda. I poslavši ih u Vitlejem reče: Idite i dobro se raspitajte za dete, pa kada ga nađete javite mi, da i ja dođem da mu se poklonim. A oni saslušavši kralja pođoše, i gle, zvezda koju su videli na Istoku [ ili: kako izlazi] iđaše pred njima dok ne dođe i stade odozgo gde beše dete. A kad videše zvezdu, obradovaše se veoma velikom radošću. I ušavši u kuću videše dete sa Marijom njegovom majkom, i padoše i pokloniše mu se, pa otvorivši svoje riznice prinesoše mu darove: zlato, tamjan i smirnu. I primivši u snu zapovest da se ne vraćaju Irodu, odoše u svoju zemlju drugim putem.
Isus se rodio u vreme kralja Iroda. Iako poreklom Idumejac (od idumejskog oca i arapske majke), Irod je želeoda što više opravda naziv „kralja Jevreja“ te je osnivao nove gradove i ponovo izgradio još veći hram od nekadašnjeg Solomonovog. Od pokazivanja svoje pobožnosti pravio je spektakl, ne bi li se pokazao većim Jevrejinom od Jevreja. Ali čini se da sve to nije u potpunosti urodilo plodom, jer je u očima jevrejske elite on zauvek ostao paganin i surogat judejskog vladara. Bio je svestan da ga podnose samo zato što im je obezbedio udoban život. No, koliko god Iroda istoričari nazivali Velikim, što bi se eventualno moglo opravdati njegovim graditeljskim poduhvatima, on je izgleda bio ozbiljno duševno poremećen. Tako je zbog sumnje da mu je presto u opasnosti organizovao ubistvo jedne svoje žene (a ženio se deset puta) i trojice svojih sinova, što je cara Avgusta navelo da primeti da je sigurnije biti Irodova svinja (ὗς) nego Irodov sin (υἱός). Naredio je pogubljenje ko zna kolikog broja ljudi. Samo jednom prilikom je zapovedio da se razapnu stotine navodnih zaverenika i ostavio njihova tela da nedeljama pored puta trunu na krstovima. Isus, dakle, dolazi na svet u vreme ovog krvožednog vladara.
Istovremeno na Istoku, u tadašnjoj Persiji, koju su podjednako prezirali i Jevreji i Rimljani, mada su i Persijanci prezirali njih, postojali su tzv. magi (u starini je to bio naziv persijske svešteničke kaste), koje sada srećemo u biblijskoj priči o Božiću, i koje nazivamo još i mudracima, a u stvari su to bili zvezdoznanci ili nešto između astronoma i astrologa. U Starom Zavetu ih srećemo kao savetnike vavilonskog kralja (Dan 2, 48), a i inače su bili poštovani kao oni koji su pratili pokrete nebeskih tela i preko njih tumačili znake zemaljskih događaja. Kao takvi stekli su ogroman uticaj na dvoru a ponekad bi čak bili i neka vrsta vladara iz senke.
S druge strane, Iroda je, kao nesigurnog Idumejca okruženog Judejcima, paranoja terala da u Svetim spisima (tj. u Starom Zavetu) traži i najmanje znake pretnje svojoj moći. Tako je verovatno naišao i na jedno od najranijih proročanstava o dolasku Mesije ili Hrista, ono proroka Valama: „Vidim ga, ali ne sada; gledam ga, ali ne izbliza; zvezda će izaći od Jakova; žezlo se podiže od Izraela“ (Br 24, 16–17). Moguće je da su, zbog svoje komunikacije sa Jevrejima u Persiji, i Magi znali za ovo proročanstvo i čak ga bolje razumeli od judejskih verskih vođa, jer su tvrdili da su na Istoku videli zvezdu judejskog kralja koji se upravo rodio. I želeći da mu se poklone došli su u Jerusalim da se raspitaju gde je on. Ovi istočnjački mudraci pokazuju da je put do Spasitelja ponekad veoma dug. Ali je najvažnije ne odustati (kao što oni nisu).
A kad je Irod čuo da se ovi istočnjački mudraci raspituju za budućeg kralja Judejaca, uplaši se za svoj presto te skupi prvosveštenike i tumače svetih pisama (tj. članove Sinedriona, dakle one koji će Isusu biti protivnici celog njegovog života) da mu kažu gde će se to „judejski kralj“ roditi. (Kasnije će Pilat pitati Isusa „Jesi li ti judejski kralj?“, a i vojnici će mu se rugati govoreći „Zdravo kralju judejski!“, a tu titulu će mu i Pilat napisati kao prestup i zakačiti na krst.) A sa Irodom se, veli Matej, uplašio i „sav Jerusalim“. Što može da znači da se za svoj privilegovan položaj uplašila ona malobrojna elita (uključujući i prvosveštenike) koja je svoju moć dugovala Irodu, ali se možda uplašio i ceo narod strepeći od toga kakve bi zločine Irod mogao učiniti uznemiren ovim novim povodom. Na Irodovo pitanje o mestu rođenja Mesije judejske starešine mu odgovoriše da je prorok Mihej rekao da će se rođenje zbiti u judejskom Vitlejemu (čije je staro ime bilo Efrata i koji ne treba pomešati sa Vitlejemom galilejskim) a koji se nalazio osam kilometara južno od Jerusalima, gde se rodio i najveći judejski kralj David. Njegovo poreklo je bilo takođe skromno, radio je kao pastir. Skromno poreklo ali slavan kraj. Upravo kao kod Isusa. Sada će taj skromni ali slavni grad dati Izraelu njegovog Mesiju. Dobivši tako objašnjenje, Irod upravi Mage u Vitlejem judejski i reče im da kad pronađu to dete jave i njemu gde je da bi mu se i on poklonio. Naravno, pravi razlog je bio da to dete ubije pošto je pogrešno mislio da će mu ono ugroziti presto.
A mudraci otišavši ponovo ugledaše onu istu zvezdu koju su videli na Istoku (ili u drukčijem prevodu: koju su videli u njenom izlaženju; koju su videli kako izlazi) i videvši je „veoma se obradovaše“. Ta je zvezda sada išla pred njima pokazujući im put sve dok nije došla i stala iznad mesta gde beše to dugo najavljivano dete. I očigledno nije to bila neka obična zvezda, jer se nije ponašala poput drugih. Većina zvezda se (prividno) kreće sa Istoka ka Zapadu, kao i Sunce, ali je ova zvezda išla sa Severa na Jug, tj. iz Persije u Palestinu. Pritom je sijala u sred dana što obične zvezde (kao i mesec) ne mogu. Takođe, izgleda da je povremeno nestajala pa se opet pojavljivala. A kad se primakla svom cilju spustila se sa nebeskih visina i lebdela nad mestom gde beše dete. Očigledno je stotinama kilometara navodila ove mudrace ka njihovom cilju. Zato je sv. Jovan Zlatousti zaključio da to „uopšte i nije bila prava zvezda, nego nekakva nevidljiva sila preobražena u taj (ob)lik“. Zapravo on tvrdi da je vitlejemska zvezda u stvari bio anđeo. Dakle, mudraci su na Istoku videli svetlost božićnog anđela koji ih je priveo ovaploćenom Bogu, a to i jeste ono zbog čega anđeli postoje – da budu Božiji glasnici i da ljudima javljaju ono što im Bog poručuje, što je uvek nešto od izuzetne važnosti. Kao što je npr. ribara Simona (potonjeg Petra) Bog zadivio i privukao ogromnim ulovom ribe iz mora u kojem je tada nije bilo, tako je i sada zvezdoznance zadivio novom zvezdom koju su oni oduševljeno sledili. Bog, dakle, svakom čoveku prilazi na način koji je njemu primeren (ribarima uz pomoć ribe, zvezdoznancima uz pomoć zvezde).
U jevanđelju ne piše koliko je ovih mudraca bilo. Ali drevno predanje govori o trojici (što se možda moglo zaključiti po broju darova). U nekim predanjima (čiji je najstariji zapis u Raveni u crkvi iz šestog veka) pominju se čak i njihova imena: Gaspar, Baltazar i Melkior. Činjenica da se o tome ne govori u Svetom Pismu ne znači da to nije istinito. U svakom slučaju, verske starešine i tumači Pisma, dakle svi „insajderi“ Irodovog kraljevstva, propustili su Božić, ali su zato paganski „autsajderi“ došli iz daleke Persije da bi nebozemnom caru odali počast (jer „pokloniti se“ označavalo je upravo odati počast). Došli su iz daleka kao neznabošci, na sramotu i na osudu pravovernim Judejcima. Prezreni stranci, paganski i, prema jevrejskim standardima, nečisti Magi, pristigli su iz daleka da bi se pridružili slavlju skromnih pastira, kad već tu nisu bili minuciozni poznavaoci Svetog Pisma, održavaoci prehrambene čistote i svakovrsnih verskih običaja od kojih su učinili drveće od kojeg se nije mogla sagledati šuma. Oni su npr. vodili računa o tome da li treba prvo vezati levu ili desnu pertlu, ili da li se sme pojesti ovo ili ono, ali nikako zajedno sa onim ili ovim, a pritom im je promaklo rođenje Spasitelja celoga sveta, uključujući i njih nesrećnike.
Ušavši u prostoriju gde je bila Marija sa novorođenčetom, Magi mu se pokloniše i darovaše ga zlatom, tamjanom i smirnom. U najmanju ruku neočekivani darovi za jednu bebu. Postojala su razna tumačenja šta sve ovi darovi znače, ali nam je objašnjenje velikog Origena Ispovednika sasvim dovoljno. On kaže da je „zlato za cara, smirna za smrtnika, a tamjan za Boga“. Jer, to dete, ovaploćeni Sin Božiji, bilo je istovremeno i car i čovek i Bog. Inače, sva ova tri skupocena elementa bila su uobičajena sredstva slavljenja Boga i u jerusalimskom hramu. Od zlata su bile izrađene sve posude koje su korišćene u bogosluženju. Tamjan se uzdizao ka nebu zajedno sa molitvama sveštenika. A smirna (pored toga što je u Starom Zavetu bila simbol radosti i svečanosti jer se upotrebljavala za lekove i parfeme) koristila se u uljima za pomazivanje preminulih i za balsamovanje (kako bi se usporilo raspadanje i prikrio zadah smrti). Sve ove za bogosluženje neophodne elemente doneli su kao darove mudraci sa Istoka. Ali povrh njih doneli su i nešto još dragocenije – doneli su pre svega same sebe kao predstavnike svih nejevreja čime su predoznačili spasenje celoga sveta i objavili, i to ne samo po svojoj pameti nego rukovođeni anđelom kao Božijim glasnikom, da ovaj Spasitelj neće spasiti samo Jevreje nego i celokupno čovečanstvo.
Na kraju Magi, primivši u snu poruku da se ne vraćaju Irodu (što znači da im je to javio anđeo – Božiji glasnik) odoše svojoj kući drugim putem i tako malom Isusu spasiše život, jer bi inače onaj krvolok Irod od njih saznao gde se nalazi novorođeni Spasitelj i odmah naredio da ga ubiju uveren da bi time sačuvao svoj tron. Ono što nije znao je to da tron ovog novorođenčeta nije od ovoga sveta, kao što ni spasenje koje on sobom donosi nije od ljudi nego od greha. Isusovo spasenje od greha je čisti čin milosrdne ljubavi, jer je greh u suštini prestup protiv Boga. Bog nam oprašta ono što smo uradili protiv njega radeći nešto protiv nekog od naših bližnjih. Jer, kad njima učinismo dobro – u stvari Bogu učinismo dobro. A kad njima učinismo zlo – u stvari Bogu učinismo zlo. Upravo od tog zla učinjenog drugim ljudima, i samim tim Bogu, Isus nas oslobađa. I spasava nas time što nas čini Božijom decom. A deca liče na svog roditelja. Zato biti spasen znači biti poput Boga i voleti poput Boga. Nije, dakle, Isus došao da nas izbavi od loših ljudi (poput Iroda), nego od naših sopstvenih grehova i promašaja, tj. svega onoga što nas čini nečovečnima i da nam pokaže put ka istinskoj ljudskosti dece Božije, bez koje nam nije moguće stupiti pred Boga. Amin!
