Преводи и преписи

Из биографије Јона Собрина: Масакр 16.11.1989.

Јон Собрино

Од 16. новембра 1989. године у Собринову биографију је уписано да је он успео да преживи, да је за длаку избегао смрт. Нема сумње да је и он био на листи за одстрел војника салвадорске војске, који су убили шесторицу језуита – његову целу породицу, како је једном приметио – и куварицу Јилију Елбу Рамос са њеном ћерком. У једном од својих најемотивнијих списа Собрино је описао како је ова ужасна вест стигла до њега док је био на Тајланду где је држао један семинар о христологији:

„Ноћу, између десет и једанест, 16. новембра – у Сан Салвадору је био једанаест часова пре подне – пробудио ме је један ирски свештеник. У полусну је чуо вести на BBC радију. Говорило се да се језуитима у UCA нешто озбиљно догодило… док сам прилазио телефону мислио сам – иако нисам хтео да се суочим са тим – мора да су убили Игњација Елакурију, и присећао сам се колико често смо се плашили да би се то могло догодити…  на другој страни жице јавио се један блиски пријатељ… почео је речима: ‘Нешто ужасно се догодило’, ‘Знам, Елакурија’, одговорих. Али ништа нисам знао. Он ме је замолио да седнем и узмем нешто за писање. Сложио сам се и он отпоче да ми прича шта се догодило: ‘Убили су Игнација Елакурију’. Остао сам смирен и ништа нисам записао, јер тога сам се већ бојао. Али мој пријатељ је наставио: ‘Убили су Сегунда Монтеса, Игнација Мартин-Баро, Амандо Лопеза, Хуан Амона Морена и Жоакина Лопеза Лопеза’. Мој пријатељ је имена читао полако, и свако од њих је одјекивало као удар чекића који је прелазио преко мене у потпуној несвести. Записивао сам имена, и сваки пут, када је навео неко име, надао се да је то крај. Али не, после сваког имена следило је следеће и тако је било до краја. Цела заједница, моја цела заједница је убијена. Осим тога, заједно са монасима, убијене су и две жене… Звале су се Јулија Елба – она је дуго била куварица код језуита – и Селина, њена петнаестогодишња кћер… Прошли су сати, боље речено дани, а ја нисам могао да реагујем… Мислим да никада нешто слично нисам доживео. Ирском свештенику који ми је те ноћи правио друштво, рекао сам да је ово најважније што ми се икада догодило у животу… Доживео сам један истински увид у мој живот и празнину која се ничим не може попунити. У тим тренуцима присећао сам се једног одељка из Библије где мајке оплакују децу своју и неће се утешити јер их нема (Јер 31, 15). Кад мислим о стварима свакодневнице – писање, држање предавања  и наставе – све те ствари које сам последњих шеснаест година радио у Ел Салвадору и које бих и у будућности могао да радим, све то ми се чинило нестварно, као нешто што нема везе са реалношћу. Свеодређујућа реалност – то сам често писао из Ел Салвадора – је живот и смрт сиромашних“.   

Извор: Martin Maier SJ, Zur theologischen Biographie von Jon Sobrino, у: K. Wenzel (прир.), Die Freiheit der Theologie. Die Debatte um die Notifikation gegen Jon Sobrino, Grünewald Verlag, Ostfildern, 36-46; овде 43-44.
Превод: Предраг Драгутиновић 

error: Content is protected !!