Благовест пастирима, Базилика Сан Исидоро, Леон (Шпанија), 12. век
А у оне дане изађе заповест од цезара Августа да се попише сва васељена. ово је био први попис за време Киринијеве управе Сиријом. И иђаху сви да се попишу, свако у свој град. А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из Давидова дома и племена. Да се запише с Маријом, женом зарученом за њега, која бејаше трудна. А кад бијаху онде, испунише се дани да она роди. И роди сина свога првенца и пови га и положи га у јасле, јер у гостионици не бијаше места за њих. И бејаху у оном крају пастири боравећи у пољу и чувајући ноћу стражу код свога стада. И гле, анђео Господњи стаде међу њих, и слава Господња обасја их, и испунише се великим страхом. И рече им анђео: Не бојте се, јер вам, ево, јављам велику радост која ће бити свему народу. Јер вам се данас у Давидовом граду роди Спаситељ, који је Господ Христос [Месија]. А ово вам је знак: наћи ћете дете где повијено лежи у јаслама. И одједном се са анђелом појави мноштво небеске војске, који хваљаху Бога говорећи: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља. А када анђели одоше од њих на небо, људи пастири рекоше један другом: хајдемо, дакле, до Витлејема да видимо то што се догодило, што нам објави Господ. И похитавши дођоше и нађоше Марију и Јосифа и дете где лежи у јаслама. А кад видеше, објавише све што им је казано за то дете. И сви који чуше дивише се томе што им казаше пастири. А Марија чуваше све ове речи у слагаше их [размишљање о њима] у свом срцу.
Једини могући веродостојни сведок очевидац догађаја Исусовог зачећа и рођења је сама Богородица Марија, која би се, будући да је у њој Бог био скривено присутан, могла схватити као нови ковчег савеза између Бога и људи (као пандан оном старозаветном). Можда на ту везу Марије и ковчега указује и опис „жене одевене сунцем, са месецом под ногама, а на глави венцем од дванаест звезда“ (Отк 12, 1) будући да се помиње одмах по виђењу ковчега савеза (завета) на небу (Отк 11, 19). Марију, према предању, деценијама после Христовог васкрсења, налазимо са апостолом Јованом у Ефесу. У Ефес је у то доба путовао и апостол Лука који је, вероватно, тамо сусрео Марију и, пишући јеванђеље, а желећи да оно буде што веродостојније, по свој прилици се код ње распитивао о некадашњим догађајима на које је она успомене „брижљиво чувала и пребирала у свом срцу“ (Лк 2, 51). Те успомене које је она са собом носила поделила је са овим апостолом и тиме са целом црквом. И оне су у цркви остале као њена баштина. Дакле, главни сведок Божића је сама Богородица Марија, а главни писци о тим догађајима, које је посведочила Марија, су Лука и Матеј. Лука је писао на грчком за хришћане нејевреје и Јевреје којима је говорни језик био грчки, а Матеј изгледа изворно на јеврејском за хришћане из јудејства.
Почетним родословљем Лука прати Исусово свештеничко порекло, преко његове мајке Марије, и тиме посебно истиче његове претке свештенике, док Матеј прати његово порекло преко поочима Јосипа, чиме посебно истиче његово краљевско порекло. У свом родословљу Матеј је у Исусово порекло укључио и четири жене (што је било неуобичајено, пошто су родословља по правилу укључивала само мушке претке) па још све четири странкиње, тј. нејеврејке. Можда су управо имајући у виду важност и женских предака Исуса понекад звали и „Маријиним сином“ (Мк 6, 3), супротно јудејском обичају да га зову сином по оцу, осим у случају када се то очинство хтело довести у питање. Јосифова генеалошка линија води до краља Давида, али Маријина не води. Пошто Исус није Јосифов биолошки, него само усвојени син, он у себи нема краљевске (плаве) крви. И није то Бог устројио случајно, него зато да и на његовом примеру покаже да тело и крв неће наследити Царство Божије (1Кор 15, 50), него само духовна блискост са Оцем небеским.
Као што Матеј смешта догађај Исусовог рођења у ужи контекст Иродове владавине, тако га Лука смешта у шири контекст целокупног Римског царства. Зато и почиње помињањем цезара Августа који се прославио тиме што је у свет препун немира и рата донео мир. Зато се у римском свету појам „јеванђеље“ (радосна вест – о престанку ратова и владавини свеопштег мира) односио управо на цезара. Бог му је, дакле, наменио ту улогу па се Исус рађа усред његове владавине. Римљани су били четврти по реду пагански народ који је завладао Израелом (ако Вавилонце који су освојили Јерусалим 597. год. пре Хр. рачунамо као први). Римљани би се стога могли схватити као она четврта и последња неман из сна пророка Данила (Дан 2. 7) пре него што тај угњетени народ не ослободи дуго ишчекивани Месија. Анђео Гаврило се Данилу указује док се овај моли Богу у Храму у часу када се одвија храмско жртвовање и поручује му да је његова молитва услишена. Исту поруку у исто доба дана и при истим околностима исти анђео Гаврило доноси Захарију, а поред њега он Марији благовести и долазак Месије (помазаног цара). Зашто се Захарију и Марији од огромног мноштва анђела јавља баш Гаврило? Можда баш зато што је управо он пре скоро петсто година пророку Данилу објашњавао како прогонство Израела неће трајати само седамдесет, него седамдесет пута седам (дакле четиристо деведесет) година. Па кад је са четвртом немани илити Римским царством тај период приведен свом крају, требало је да онај исти који је најавио његов почетак најави и његов крај. Полумиленијумско раздобље прогонства се завршило и приближило се време дуго очекиваног Месије. Али назвати његово рођење јеванђељем (радосном вешћу) и поготову приписивати му називе Христа (Помазаника), Господа(ра) и Спаситеља, значило је рушити слике коју је римски цезар градио о себи. То ће бити један од главних разлога због којег се, услед неразборитог мешања овоземаљског и небеског ауторитета, на Исуса гледало са сумњичењем.
Због пописа становништва Јосиф одлази са Маријом из Назарета (Галилеја) у Витлејем (Јудеја), а то је пут од око 150 км. У то доба два су града словила као Давидова: Витлејем (његов родни град) и Јерусалим (који је он освојио и у којем је саградио царску палату). Пешке или на магарцу, за пут до Витлејема је свеједно требало неколико дана. За трудну жену пред самим порођајем то није било нимало лак подухват. Када су напокон стигли, већ су због пописа сва свратишта била заузета тако да су се морали сместити у неку шталу (која се, додуше, не помиње, али се то може закључити по јаслама у која је новорођени Исус смештен), мада св. Јустин говори о пећини (што такође није немогуће). И ту Марија рађа Исуса. Тако се он рађа у близини оних којима је и дошао да служи – сиромашних, маргинализованих, рањивих, потребитих. Исус се родио сиромашан, живео сиромашан и умро сиромашан. Родио се у веома оскудном окружењу. У гостионици је било топло, али је у штали (или пећини) било хладно. Оно што га је ту грејало била је само родитељска љубав. И радосна добродошлица пастира и звездознанаца који ће убрзо доћи. Тиме што је предодредио да се као сиромах роди у јаслама Син Божији нам јасно ставља до знања да се богатство не налази у новцу, него у људима и односима које они стварају. Право богатство те ноћи био је пре свега сам новорођени Исус. А Марија, Јосиф, пастири и звездознанци су те ноћи међусобном комуникацијом стварали односе прихватања, поверења и љубави (тј. стварали су право богатство) који су новорођенчету, упркос неусловности окружења, пружали шансу да преживи и опстане.
Догађају Божића присуствовали су поменути оближњи пастири (које додуше не спомиње Матеј, али спомиње Лука). Од самих својих почетака па кроз целокупну своју историју Јевреји су углавном били пастири. До те мере им је сточарство било природно да су нпр. стада оваца биле метафоре којима је овај народ схватао самога себе. Кад народ греши он лута (Пс 119, 67) попут оваца разасутих по горама као стадо без пастира (1 Цар 22, 17). А о својим вођама он по правилу говори као о добрим или лошим пастирима. Чак су и самог Бога представљали као пастира (Пс 23, 1; 28, 9; 80, 1). Зато Израел вековима чека да се појави Добри Пастир из Давидовог дома. Када је анђео стао међу пастире у близини Витлејема они се веома уплашише, јер за разлику од данашњих (поготово западних) представа анђела као малог детета или као нежног женског лика, тада се држало да анђео представља Божију силу и нешто моћно и застрашујуће. Зато кад се тако силан појавио одмах им је морао довикнути да се не боје јер је дошао да им јави веома радосну вест – рођење Спаситеља. Иначе, ово је једино место где се термин „Спаситељ“ јавља у свим синоптичким јеванђељима. Јавља се још само једном у Јовановом јеванђељу. Та са небеса људима пренесена вест о Спаситељу није била радосна само за Јудејце, због чега анђео и каже да ће она бити радосна за „све људе“. Тек када су чули да је анђео ту због радосне, а не неке страшне, вести – пастири одахнуше. И одлучише да одмах одјуре у Витлејем да виде Спаситеља који се управо родио. А препознаће га по знаку на који их је упутио анђео – јаслама у којима лежи повијен у пелене. Јер ако је у Витлејему те ноћи и било још које дете повијено у пелене, сигурно ниједно није било смештено у животињске јасле. Зато су јасле биле сигуран знак. Та радосна вест се очитовала и у томе што Бог није остао моћан али далек, него нам се приближио у свој својој скромности и смирености. Остављајући свој небески престо, допушта нам да га положимо у импровизовану колевку, јасле за стоку. И тиме нам даје прву лекцију из смирења. Творац и владар целокупног универзума долази нам у виду немоћне, рањиве и од људи зависне бебе, да би се одмах показало да за њу нема одговарајућег места, да „нема где главу склонити“. Већ су сами неуслови приликом Исусовог доласка на свет пророковали његово место међу људима и његову коначну људску судбину. Неприхватање од палог света осетио је од првог тренутка ступања у њега.
Није немогуће да су ти пастири чували стада намењена за жртвоприношење у јерусалимском Храму. Стада су се смела држати само у пустињи (Мишна), а једно рабинско правило говорило је да сваку животињу пронађену између Јерусалима и једног места недалеко од Витлејема ваља сматрати животињом за жртву (Мишна, Шекалим 7, 4). Ако је заиста тачно да су ови пастири чували јагњад намењену жртвовању, онда се не треба чудити да је Бог управо њима, такорећи храмовним пастирима, показао „јагње“ које ће на себе узети грехе целог света и бити жртвовано за све.
Пастири су иначе морали бити чврсти и постојани, јер су радили усамљенички и прљав посао, па их је целодневно присуство на пашњацима спречавало да присуствују молитвама у синагоги (ко ће им за то време чувати овце?) као и да извршавају стотине закона о обредној чистоћи које су фарисеји постепено нагомилали и наметали до те мере да је у Исусово време постојало мишљење да само богаташи могу себи приуштити луксуз да баш у свему поштују Закон и тиме буду спасени. При том, пастири су били на лошем гласу и будући сматрани за непоуздане није им било дозвољено да сведоче на суду. Све у свему припадали су презреној класи. Али упркос свему томе Бог објаву о рођењу свог Сина јединца није послао ни краљу ни првосвештеницима ни фарисејима, него управо скромним, сиромашним и од религиозних људи одбаченим пастирима. И то им није послао само једног гласоношу-анђела, него велико мноштво анђела, целу „војску анђела“ која, парадоксално, објављује мир поручујући песмом: „Слава на висинама Богу, а на земљи [нека буде] мир, а међу људима [нека влада] добра воља“ (Лк 2, 14). А могло би се ово превести и тако да значење буде да ће слава Божија донети на земљу мир оним људима који су добре воље. Можда није неважно приметити и то што се реч за благовољење или добру вољу (εὐδοκία) у Старом Завету или Септуагинти употребљава само у поезији, што би могло да значи да је благонаклоност сматрана узвишеним осећањем примереним само племенитим природама. Било како било, ту анђелску песму Црква никада није заборавила од како ју је у Божићну литургију увео папа Телесфор око 126. године.
Присуство анђела било је означено сијањем које је називано славом Господњом. За побожне Јудејце ово је означавало само једно – шекину: светли и блистави облак славе који је некада испуњавао Светињу над светињама у Пребивалишту или Шатору састанка, а касније у Храму (Излазак 40, 35). Шекина је била видљиви знак невидљивог Бога. Тај знак, та Божија слава, Исусовим рођењем није више била ограничена на Шатор састанка односно на јерусалимски храм, него се проширила и на Витлејем (= град хлеба), на пастире, па чак и на нејевреје, Персијанце (преко Мага) и Египћане (преко Свете породице која ће ускоро морати да од Ирода бежи у Египат, место склоништа и уточишта, у које су се Јевреји током историје често склањали спасавајући голи живот).
Када су пастири разгласили оно што су видели и оно што су им анђели рекли, сви су се томе дивили. А Марија све њихове речи у свом срцу и уму чуваше од заборава и непрестано размишљаше о њима упијајући их у дубину свога бића. Јер ни њој тада није било много јасније шта се тачно збива. Требало је о свему томе временом размишљати, што је она и чинила током Исусовог одрастања и сазревања, као и током трогодишњег периода његовог мисионарског деловања, али и током за њу најстрашнијих дана његовог мучења и смрти. Делови ове слагалице о космичкој авантури оваплоћеног Сина Божијег и њеног сина Исуса тек су се по његовом васкрсењу склопили у разазнатљиву и разумљиву слику. Тек се из краја могао схватити почетак. Без Исусовог васкрсења, његово рођење остало би несхватљиво. Као што је то важило за Марију, тако је важило за све чланове и тадашње и будуће Цркве, а тако важи и за нас данас. И не само што је оно несхватљиво, него је без васкрсења и наша вера у такво рођење и онога ко се тада родио јалова и испразна. О томе сведочи и апостол Павле: „Ако Христос није васкрсао, празна [бесадржајна] је [сва] вера ваша“ (1 Кор 15, 14). Али ако јесте васкрсао, онда можемо да схватимо и зашто се баш онако родио. И сви поменути детаљи Божића тиме добијају свој смисао. Управо зато, ако хоћемо да разумемо новозаветне реалности, Божић, тј. Исусово рођење, морамо протумачити његовим васкрсењем. Једино тако наша вера неће бити испразна и неће завршити у сујеверју. Амин!
