Blagovest pastirima, Bazilika San Isidoro, Leon (Španija), 12. vek
A u one dane izađe zapovest od cezara Avgusta da se popiše sva vaseljena. ovo je bio prvi popis za vreme Kirinijeve uprave Sirijom. I iđahu svi da se popišu, svako u svoj grad. A tada pođe i Josif iz Galileje iz grada Nazareta u Judeju u grad Davidov koji se zove Vitlejem, jer on bijaše iz Davidova doma i plemena. Da se zapiše s Marijom, ženom zaručenom za njega, koja bejaše trudna. A kad bijahu onde, ispuniše se dani da ona rodi. I rodi sina svoga prvenca i povi ga i položi ga u jasle, jer u gostionici ne bijaše mesta za njih. I bejahu u onom kraju pastiri boraveći u polju i čuvajući noću stražu kod svoga stada. I gle, anđeo Gospodnji stade među njih, i slava Gospodnja obasja ih, i ispuniše se velikim strahom. I reče im anđeo: Ne bojte se, jer vam, evo, javljam veliku radost koja će biti svemu narodu. Jer vam se danas u Davidovom gradu rodi Spasitelj, koji je Gospod Hristos [Mesija]. A ovo vam je znak: naći ćete dete gde povijeno leži u jaslama. I odjednom se sa anđelom pojavi mnoštvo nebeske vojske, koji hvaljahu Boga govoreći: Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja. A kada anđeli odoše od njih na nebo, ljudi pastiri rekoše jedan drugom: hajdemo, dakle, do Vitlejema da vidimo to što se dogodilo, što nam objavi Gospod. I pohitavši dođoše i nađoše Mariju i Josifa i dete gde leži u jaslama. A kad videše, objaviše sve što im je kazano za to dete. I svi koji čuše diviše se tome što im kazaše pastiri. A Marija čuvaše sve ove reči u slagaše ih [razmišljanje o njima] u svom srcu.
Jedini mogući verodostojni svedok očevidac događaja Isusovog začeća i rođenja je sama Bogorodica Marija, koja bi se, budući da je u njoj Bog bio skriveno prisutan, mogla shvatiti kao novi kovčeg saveza između Boga i ljudi (kao pandan onom starozavetnom). Možda na tu vezu Marije i kovčega ukazuje i opis „žene odevene suncem, sa mesecom pod nogama, a na glavi vencem od dvanaest zvezda“ (Otk 12, 1) budući da se pominje odmah po viđenju kovčega saveza (zaveta) na nebu (Otk 11, 19). Mariju, prema predanju, decenijama posle Hristovog vaskrsenja, nalazimo sa apostolom Jovanom u Efesu. U Efes je u to doba putovao i apostol Luka koji je, verovatno, tamo susreo Mariju i, pišući jevanđelje, a želeći da ono bude što verodostojnije, po svoj prilici se kod nje raspitivao o nekadašnjim događajima na koje je ona uspomene „brižljivo čuvala i prebirala u svom srcu“ (Lk 2, 51). Te uspomene koje je ona sa sobom nosila podelila je sa ovim apostolom i time sa celom crkvom. I one su u crkvi ostale kao njena baština. Dakle, glavni svedok Božića je sama Bogorodica Marija, a glavni pisci o tim događajima, koje je posvedočila Marija, su Luka i Matej. Luka je pisao na grčkom za hrišćane nejevreje i Jevreje kojima je govorni jezik bio grčki, a Matej izgleda izvorno na jevrejskom za hrišćane iz judejstva.
Početnim rodoslovljem Luka prati Isusovo svešteničko poreklo, preko njegove majke Marije, i time posebno ističe njegove pretke sveštenike, dok Matej prati njegovo poreklo preko poočima Josipa, čime posebno ističe njegovo kraljevsko poreklo. U svom rodoslovlju Matej je u Isusovo poreklo uključio i četiri žene (što je bilo neuobičajeno, pošto su rodoslovlja po pravilu uključivala samo muške pretke) pa još sve četiri strankinje, tj. nejevrejke. Možda su upravo imajući u vidu važnost i ženskih predaka Isusa ponekad zvali i „Marijinim sinom“ (Mk 6, 3), suprotno judejskom običaju da ga zovu sinom po ocu, osim u slučaju kada se to očinstvo htelo dovesti u pitanje. Josifova genealoška linija vodi do kralja Davida, ali Marijina ne vodi. Pošto Isus nije Josifov biološki, nego samo usvojeni sin, on u sebi nema kraljevske (plave) krvi. I nije to Bog ustrojio slučajno, nego zato da i na njegovom primeru pokaže da telo i krv neće naslediti Carstvo Božije (1Kor 15, 50), nego samo duhovna bliskost sa Ocem nebeskim.
Kao što Matej smešta događaj Isusovog rođenja u uži kontekst Irodove vladavine, tako ga Luka smešta u širi kontekst celokupnog Rimskog carstva. Zato i počinje pominjanjem cezara Avgusta koji se proslavio time što je u svet prepun nemira i rata doneo mir. Zato se u rimskom svetu pojam „jevanđelje“ (radosna vest – o prestanku ratova i vladavini sveopšteg mira) odnosio upravo na cezara. Bog mu je, dakle, namenio tu ulogu pa se Isus rađa usred njegove vladavine. Rimljani su bili četvrti po redu paganski narod koji je zavladao Izraelom (ako Vavilonce koji su osvojili Jerusalim 597. god. pre Hr. računamo kao prvi). Rimljani bi se stoga mogli shvatiti kao ona četvrta i poslednja neman iz sna proroka Danila (Dan 2. 7) pre nego što taj ugnjeteni narod ne oslobodi dugo iščekivani Mesija. Anđeo Gavrilo se Danilu ukazuje dok se ovaj moli Bogu u Hramu u času kada se odvija hramsko žrtvovanje i poručuje mu da je njegova molitva uslišena. Istu poruku u isto doba dana i pri istim okolnostima isti anđeo Gavrilo donosi Zahariju, a pored njega on Mariji blagovesti i dolazak Mesije (pomazanog cara). Zašto se Zahariju i Mariji od ogromnog mnoštva anđela javlja baš Gavrilo? Možda baš zato što je upravo on pre skoro petsto godina proroku Danilu objašnjavao kako progonstvo Izraela neće trajati samo sedamdeset, nego sedamdeset puta sedam (dakle četiristo devedeset) godina. Pa kad je sa četvrtom nemani iliti Rimskim carstvom taj period priveden svom kraju, trebalo je da onaj isti koji je najavio njegov početak najavi i njegov kraj. Polumilenijumsko razdoblje progonstva se završilo i približilo se vreme dugo očekivanog Mesije. Ali nazvati njegovo rođenje jevanđeljem (radosnom vešću) i pogotovu pripisivati mu nazive Hrista (Pomazanika), Gospoda(ra) i Spasitelja, značilo je rušiti slike koju je rimski cezar gradio o sebi. To će biti jedan od glavnih razloga zbog kojeg se, usled nerazboritog mešanja ovozemaljskog i nebeskog autoriteta, na Isusa gledalo sa sumnjičenjem.
Zbog popisa stanovništva Josif odlazi sa Marijom iz Nazareta (Galileja) u Vitlejem (Judeja), a to je put od oko 150 km. U to doba dva su grada slovila kao Davidova: Vitlejem (njegov rodni grad) i Jerusalim (koji je on osvojio i u kojem je sagradio carsku palatu). Peške ili na magarcu, za put do Vitlejema je svejedno trebalo nekoliko dana. Za trudnu ženu pred samim porođajem to nije bilo nimalo lak poduhvat. Kada su napokon stigli, već su zbog popisa sva svratišta bila zauzeta tako da su se morali smestiti u neku štalu (koja se, doduše, ne pominje, ali se to može zaključiti po jaslama u koja je novorođeni Isus smešten), mada sv. Justin govori o pećini (što takođe nije nemoguće). I tu Marija rađa Isusa. Tako se on rađa u blizini onih kojima je i došao da služi – siromašnih, marginalizovanih, ranjivih, potrebitih. Isus se rodio siromašan, živeo siromašan i umro siromašan. Rodio se u veoma oskudnom okruženju. U gostionici je bilo toplo, ali je u štali (ili pećini) bilo hladno. Ono što ga je tu grejalo bila je samo roditeljska ljubav. I radosna dobrodošlica pastira i zvezdoznanaca koji će ubrzo doći. Time što je predodredio da se kao siromah rodi u jaslama Sin Božiji nam jasno stavlja do znanja da se bogatstvo ne nalazi u novcu, nego u ljudima i odnosima koje oni stvaraju. Pravo bogatstvo te noći bio je pre svega sam novorođeni Isus. A Marija, Josif, pastiri i zvezdoznanci su te noći međusobnom komunikacijom stvarali odnose prihvatanja, poverenja i ljubavi (tj. stvarali su pravo bogatstvo) koji su novorođenčetu, uprkos neuslovnosti okruženja, pružali šansu da preživi i opstane.
Događaju Božića prisustvovali su pomenuti obližnji pastiri (koje doduše ne spominje Matej, ali spominje Luka). Od samih svojih početaka pa kroz celokupnu svoju istoriju Jevreji su uglavnom bili pastiri. Do te mere im je stočarstvo bilo prirodno da su npr. stada ovaca bile metafore kojima je ovaj narod shvatao samoga sebe. Kad narod greši on luta (Ps 119, 67) poput ovaca razasutih po gorama kao stado bez pastira (1 Car 22, 17). A o svojim vođama on po pravilu govori kao o dobrim ili lošim pastirima. Čak su i samog Boga predstavljali kao pastira (Ps 23, 1; 28, 9; 80, 1). Zato Izrael vekovima čeka da se pojavi Dobri Pastir iz Davidovog doma. Kada je anđeo stao među pastire u blizini Vitlejema oni se veoma uplašiše, jer za razliku od današnjih (pogotovo zapadnih) predstava anđela kao malog deteta ili kao nežnog ženskog lika, tada se držalo da anđeo predstavlja Božiju silu i nešto moćno i zastrašujuće. Zato kad se tako silan pojavio odmah im je morao doviknuti da se ne boje jer je došao da im javi veoma radosnu vest – rođenje Spasitelja. Inače, ovo je jedino mesto gde se termin „Spasitelj“ javlja u svim sinoptičkim jevanđeljima. Javlja se još samo jednom u Jovanovom jevanđelju. Ta sa nebesa ljudima prenesena vest o Spasitelju nije bila radosna samo za Judejce, zbog čega anđeo i kaže da će ona biti radosna za „sve ljude“. Tek kada su čuli da je anđeo tu zbog radosne, a ne neke strašne, vesti – pastiri odahnuše. I odlučiše da odmah odjure u Vitlejem da vide Spasitelja koji se upravo rodio. A prepoznaće ga po znaku na koji ih je uputio anđeo – jaslama u kojima leži povijen u pelene. Jer ako je u Vitlejemu te noći i bilo još koje dete povijeno u pelene, sigurno nijedno nije bilo smešteno u životinjske jasle. Zato su jasle bile siguran znak. Ta radosna vest se očitovala i u tome što Bog nije ostao moćan ali dalek, nego nam se približio u svoj svojoj skromnosti i smirenosti. Ostavljajući svoj nebeski presto, dopušta nam da ga položimo u improvizovanu kolevku, jasle za stoku. I time nam daje prvu lekciju iz smirenja. Tvorac i vladar celokupnog univerzuma dolazi nam u vidu nemoćne, ranjive i od ljudi zavisne bebe, da bi se odmah pokazalo da za nju nema odgovarajućeg mesta, da „nema gde glavu skloniti“. Već su sami neuslovi prilikom Isusovog dolaska na svet prorokovali njegovo mesto među ljudima i njegovu konačnu ljudsku sudbinu. Neprihvatanje od palog sveta osetio je od prvog trenutka stupanja u njega.
Nije nemoguće da su ti pastiri čuvali stada namenjena za žrtvoprinošenje u jerusalimskom Hramu. Stada su se smela držati samo u pustinji (Mišna), a jedno rabinsko pravilo govorilo je da svaku životinju pronađenu između Jerusalima i jednog mesta nedaleko od Vitlejema valja smatrati životinjom za žrtvu (Mišna, Šekalim 7, 4). Ako je zaista tačno da su ovi pastiri čuvali jagnjad namenjenu žrtvovanju, onda se ne treba čuditi da je Bog upravo njima, takoreći hramovnim pastirima, pokazao „jagnje“ koje će na sebe uzeti grehe celog sveta i biti žrtvovano za sve.
Pastiri su inače morali biti čvrsti i postojani, jer su radili usamljenički i prljav posao, pa ih je celodnevno prisustvo na pašnjacima sprečavalo da prisustvuju molitvama u sinagogi (ko će im za to vreme čuvati ovce?) kao i da izvršavaju stotine zakona o obrednoj čistoći koje su fariseji postepeno nagomilali i nametali do te mere da je u Isusovo vreme postojalo mišljenje da samo bogataši mogu sebi priuštiti luksuz da baš u svemu poštuju Zakon i time budu spaseni. Pri tom, pastiri su bili na lošem glasu i budući smatrani za nepouzdane nije im bilo dozvoljeno da svedoče na sudu. Sve u svemu pripadali su prezrenoj klasi. Ali uprkos svemu tome Bog objavu o rođenju svog Sina jedinca nije poslao ni kralju ni prvosveštenicima ni farisejima, nego upravo skromnim, siromašnim i od religioznih ljudi odbačenim pastirima. I to im nije poslao samo jednog glasonošu-anđela, nego veliko mnoštvo anđela, celu „vojsku anđela“ koja, paradoksalno, objavljuje mir poručujući pesmom: „Slava na visinama Bogu, a na zemlji [neka bude] mir, a među ljudima [neka vlada] dobra volja“ (Lk 2, 14). A moglo bi se ovo prevesti i tako da značenje bude da će slava Božija doneti na zemlju mir onim ljudima koji su dobre volje. Možda nije nevažno primetiti i to što se reč za blagovoljenje ili dobru volju (εὐδοκία) u Starom Zavetu ili Septuaginti upotrebljava samo u poeziji, što bi moglo da znači da je blagonaklonost smatrana uzvišenim osećanjem primerenim samo plemenitim prirodama. Bilo kako bilo, tu anđelsku pesmu Crkva nikada nije zaboravila od kako ju je u Božićnu liturgiju uveo papa Telesfor oko 126. godine.
Prisustvo anđela bilo je označeno sijanjem koje je nazivano slavom Gospodnjom. Za pobožne Judejce ovo je označavalo samo jedno – šekinu: svetli i blistavi oblak slave koji je nekada ispunjavao Svetinju nad svetinjama u Prebivalištu ili Šatoru sastanka, a kasnije u Hramu (Izlazak 40, 35). Šekina je bila vidljivi znak nevidljivog Boga. Taj znak, ta Božija slava, Isusovim rođenjem nije više bila ograničena na Šator sastanka odnosno na jerusalimski hram, nego se proširila i na Vitlejem (= grad hleba), na pastire, pa čak i na nejevreje, Persijance (preko Maga) i Egipćane (preko Svete porodice koja će uskoro morati da od Iroda beži u Egipat, mesto skloništa i utočišta, u koje su se Jevreji tokom istorije često sklanjali spasavajući goli život).
Kada su pastiri razglasili ono što su videli i ono što su im anđeli rekli, svi su se tome divili. A Marija sve njihove reči u svom srcu i umu čuvaše od zaborava i neprestano razmišljaše o njima upijajući ih u dubinu svoga bića. Jer ni njoj tada nije bilo mnogo jasnije šta se tačno zbiva. Trebalo je o svemu tome vremenom razmišljati, što je ona i činila tokom Isusovog odrastanja i sazrevanja, kao i tokom trogodišnjeg perioda njegovog misionarskog delovanja, ali i tokom za nju najstrašnijih dana njegovog mučenja i smrti. Delovi ove slagalice o kosmičkoj avanturi ovaploćenog Sina Božijeg i njenog sina Isusa tek su se po njegovom vaskrsenju sklopili u razaznatljivu i razumljivu sliku. Tek se iz kraja mogao shvatiti početak. Bez Isusovog vaskrsenja, njegovo rođenje ostalo bi neshvatljivo. Kao što je to važilo za Mariju, tako je važilo za sve članove i tadašnje i buduće Crkve, a tako važi i za nas danas. I ne samo što je ono neshvatljivo, nego je bez vaskrsenja i naša vera u takvo rođenje i onoga ko se tada rodio jalova i isprazna. O tome svedoči i apostol Pavle: „Ako Hristos nije vaskrsao, prazna [besadržajna] je [sva] vera vaša“ (1 Kor 15, 14). Ali ako jeste vaskrsao, onda možemo da shvatimo i zašto se baš onako rodio. I svi pomenuti detalji Božića time dobijaju svoj smisao. Upravo zato, ako hoćemo da razumemo novozavetne realnosti, Božić, tj. Isusovo rođenje, moramo protumačiti njegovim vaskrsenjem. Jedino tako naša vera neće biti isprazna i neće završiti u sujeverju. Amin!
