Исус и Самарјанка [Јован 4, 5–42]

Тако [Исус] дође у самарјански град звани Сихар, близу имања које Јаков даде Јосифу свом сину. А онде беше Јаковљев извор. Исус пак, уморан од пута, сјеђаше тако на извору; беше око шестога часа. Дође жена из Самарије да захвати воде. Рече јој Исус: Дај ми да пијем. Јер његови ученици беху отишли у град да купе хране. Рече му жене Самарјанка: Како ти, који си Јудејац, тражиш од мене жене Самарјанке да пијеш? Јер се Јудејци не друже са Самарјанима. Исус одговори и рече јој: Када би ти знала [за] дар Божији, и ко је тај који ти говори: Дај ми да пијем, ти би тражила од њега и дао би ти живу воду. Рече му жена: Господ(ин)е, немаш ни ведра, а студенац је дубок; одакле ти онда жива вода? Е да ли си ти већи од нашег оца Јакова, који нам даде овај студенац, и он из њега пијаше и његови синови и његова стока? Исус одговори и рече: Свако који пије од ове воде опет ће ожедњети. А који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожедњети довијека, него ће вода коју ћу му дати постати у њему извор воде која тече у вечни живот. Рече му жена: Господ(ин)е, дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам. Исус јој рече: Иди, зови свога мужа и дођи овамо. Жена одговори и рече: Немам мужа. Исус јој рече: Добро каза – немам мужа. Јер си имала пет мужева, и сада [тај] кога имаш није ти муж; то си право казала. Жена му рече: Господ(ин)е, видим да си ти пророк. Наши оци клањаху се Богу на овој гори, а ви кажете да је у Јерусалиму место где се треба клањати. Исус јој рече: Жено, веруј ми да долази час када се Оцу нећете клањате [ни] на овој гори ни у Јерусалиму. Ви се клањате ономе што не знате, а ми се клањамо ономе што знамо, јер је спасење од Јудејаца. Али долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци Оцу клањати у духу и истини, јер Отац тражи да они који му се клањају буду такви. Бог је дух, и они који му се клањају, у духу и истини треба да му се клањају. Рече му жена: Знам да долази Месија звани Христос; кад он дође објавиће нам све. Исус јој рече: Ја сам [тај] – који говори с тобом.

Када су фарисеји схватили да је Исус постао у народу популарнији од Јована Крститеља, почели су се окретати против њега тако да му опстанак у Јудеји није више био безбедан. Зато је напустио Јудеју, која је била средиште верског живота Јевреја, али и противљења њему, и отпочео пут ка Галилеји у којој ће извршити већи део своје мисије. Директан пут из Јудеје у Галилеју водио је кроз Самарију, али су њу ригиднији Јудејци, попут нпр. фарисеја, не желећи да дођу ни у какав додир са Самарјаниме које су презирали јер су их сматрали отпадницима од праотачке вере, заобилазили и путовали другим путем источно од Јордана, који је могао трајати и шест дана. (Они толерантнији или незаинтересованији су ипак путовали краћим и лакшим путем). Но, Јован у свом јеванђељу пише како је Исус ипак „требало да прође кроз Самарију“. Зна Јован као и сви остали да Исус не мора у Галилеју кроз Самарију, него да постоји и други пут, али жели да нам скрене пажњу да је Исус „требало [или морао] да прође“ управо кроз Самарију. Зашто? Зато што Исус долази као „светлост света (Јн 9, 5) па је апсолутно неопходно да његова светлост (његова порука, његова радосна вест) не засветли само Јудејцима, него и свим осталим народима. Из истог разлога ће кроз три године, растајући се са апостолима, Исус рећи: „Идите и научите све народе“ (Мт 28, 19), дакле, не само Јевреје. Другом приликом ће им рећи да ће они бити његови сведоци не само „у Јерусалиму и по целој Јудеји и Самарији [него чак] и до краја земље“ (Дап 1, 8), дакле, тражиће од њих да га посведоче буквално свим народима.

У прадавна времена, хиљаду година пре Христа, трећа генерација Израелаца разбила је Давидово краљевство које ће од тога часа па надаље бити подељено. Многи су пророци цепање краљевства тумачили као казну за Соломоново идолопоклонство и његове грехе. Јер он је своју владавину завршио као тиранин, намећући свом народу неиздржив јарам. У земљи у којој више није било других непријатеља израелски народ је ратовао међусобно. Краљевство се расцепило на два дела. Северни део је чинило десет северних племена и тај део је задржао име Израел са престоницом Самаријом, док јужно краљевство узима назив Јудеја (по Давидовом племену) са престоницом Јерусалимом. Северно се краљевство није отцепило само од политичке власти краља из Давидове лозе (што не би нужно било у нескладу са Божијом вољом будући да су их Давидови наследници жестоко угњетавали), него и од богослужења у јерусалимском храму и створило је сопствени култ са свештеницима који нису били из Левијеве лозе (што се већ директно противило Божијем закону). На ово су непрестано указивали пророци који се у израелском народу појављују тек с појавом царева који нису остали верни једином Богу него су од њега одводили и свој народ. Задатак пророка је био да ове владаре опомињу и обуздавају а народ позивају на верност Савезу (Завету) са јединим живим Богом на који су се, због властитог добра, давно обавезали. Бог је непрестано слао своје пророке неуморно покушавајући да поново освоји срца свог заблуделог народа. А када је ово Северно краљевство у 8. веку пре Христа било поражено од Асирског краљевства Асирци су раселили многе Израелце који су преживели рат, разасувши их широм свог пространог краљевства, а истовремено су довели пет паганских племена у самарјанску земљу (Израел). Између тих досељених пагана и оно мало преосталих Израелаца склапаће се мешовити бракови, а народ који ће из тога произаћи биће познат под именом Самарјани (2Цар 17). Иако им је вера задржала неке необичности они су ипак поштовали искључиво Јахвеа, дакле, истог Бога као и Јудејци. Додуше, као Свето Писмо признавали су једино Петокњижје (а и оно се ту и тамо разликовало од јудејског), чиме су сами себе лишили богатства које пружају Псалми, те пророчке и историјске књиге. Но, чини се да је главни разлог нетрпељивости и непријатељства између Самарјана и Јудејаца био одбијање оних првих да прихвате да је Јерусалим литургијско средиште богопоштовања. Радије су се држали свог храма изграђеног на гори Геризим око 400. год. пре Христа. А када су тај храм Јудејци срушили и спалили око 128. год. пре Христа њихови односи су се радикално погоршали. Томе је свакако допринело и одбијање Јудејаца да прихвате помоћ Самарјана приликом обнове свог храма после њиховог избављења из вавилонског ропства. Тако је између ових племена практично истог народа столећима владала мржња.

Међу потомке тог Јудејцима надасве мрског и презреног народа долази сада Исус, етнички Јудејац, идући из Јудеје за Галилеју. И предахну код самарјанског града Сихар, близу имања које је Јаков дао свом сину Јосифу. А био је већ шести час, што ће по јеврејском рачунању бити подне, или средина дана, време највеће жеге, када је ту дошла једна Самарјанка да наточи воде и затекла га како се одмара крај извора. На воду се обично ишло раније како би се избегла врућина, јер носити воду на велику раздаљину није био лак посао. Но, она је дошла по врућини, у подне, што би могло упућивати на то да је хтела да избегне остале водоноше. А можда су оне избегавале њу или је била маргинализована или усамљена. И како није имао ведро, а ученици су му били отишли до града да купе храну, Исус јој затражи да му дâ да пије воде. Она се томе зачуди, јер мушкарци, а посебно рабини, тешко да би у оно доба на јавном месту разговарали са женама. Примера ради једна рабинска изрека је о томе говорила следеће: „Због онога што би људи могли помислити, мушкарац не сме бити сам с неком женом у коначишту, па чак ни са својом сестром или ћерком. Због онога што би људи могли помислити, мушкарац не сме на улици говорити ни с једном женом, па чак ни са сопственом, а поготово не с неком другом.“ Поготово ако је у питању био Јудејац а жена Самарјанка. Но као и у безброј других ситуација Исус се није обазирао на владајуће рабинске обичаје и започео је разговор с њом. Како ти као Јудејац, тражиш воде од мене Самарјанке, одврати му жена. Јер, наставља, Јудејци се не друже са Самарјанима. А можемо додати: поготово од њих не траже хране или пића (Сир 50, 25–26; Лк 9, 52; 10, 33; Мт 10, 5).

На то јој Исус одврати: Кад би ти само знала за Божији дар и кад би знала ко је онај који ти тражи да му даш воде, ти би пре тражила од њега, а он би ти дао живе воде. Овде ваља мало застати. Божији дар који Исус помиње је у физичком смислу извор поред кога се одвија овај разговор, а који је Јаков даровао свом потомству пре много генерација да усред безводног терена може ипак имати воду и тако преживети. Ми данас који у својој кући само одврнемо славину и вода потече, тешко можемо схватити да се у оно доба, а у многим местима света нажалост још и данас, до воде јако тешко стизало и да је њена доступност често питање живота или смрти. Дакле, тај извор је практично био дар живота. Када у тој пустари не би било тог извора за Самарјане ту не би било живота.

Али каква је то „жива вода“ коју Исус помиње? Под живом водом се иначе мислило на текућу, изворску, свежу воду, за разлику од стајаће или „мртве воде“ у локвама и баруштинама (Јр 2, 13). Тако то разуме и ова Самарјанка па га пита: Јеси ли ти то већи од нашег праоца Јакова, па да можеш да нам у овој пустари даш живу воду. Немаш чиме да захватиш ни ову бунарску, него тражиш од мене, а овамо ми нудиш свежу, текућу воду. Да се ти то не правиш већим од Јакова? Јер Самарјани су, као и Јудејци, високо ценили праоце Аврама, Исака и Јакова. При том, као што знамо, Исус и јесте много већи од све тројице па тако и од Јакова, али ова Самарјанка то не зна те мисли супротно.

У Старом Завету пијење воде је често била метафора за задовољење духовних потреба. А како и не би у народа који толика столећа живи у безводним пределима. Тако псалмопесник каже за Господа: „Води ме на тиху воду [и] душу моју опоравља“ (Пс 23, 2–3). Или мало даље: „Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи тебе, Боже“ (Пс 42, 1). А Исаија допуњује: „С радошћу ћете црпсти воду из изворâ овога спасења“ (Ис 12, 3). И сам израз „жива вода“ је старозаветни. Налазимо га код Јеремије (2, 13 и 17, 13) где Бог за себе каже да је он „извор живе воде“, под чим сигурно не мисли на пијаћу воду, него је то метафора за „извор живота“. Као што без воде нема физичког живота, тако без Бога нема никаквог живота, поготово не духовног. Управо на то мисли Исус када Самарјанки каже да би јој могао дати „живе воде“ после које неће ожедњети. Вода из Јаковљевог извора је свакако добра, али ко год од ње пије поново ће ожедњети, као и после сваке друге воде. Једино неће ожедњети онај ко пије ону „живу воду“ коју може дати једино Исус. Шта је то?

Подсетимо се да је Јован Крститељ људе крштавао, тј. урањао их само у воду. Исус пак преко својих ученика, људе крштава, тј. урања их у Светога Духа (Јн 1, 33). И то тако што нам Божијег Духа даје изобилно или безмерно (Јн 3, 34), толико да нас на крштењу он преплављује. А Дух Свети је, између осталог, онај који оживљује, који даје живот (Јн 6, 63). „Жива вода“ коју нам Исус нуди јесте у ствари Свети Дух који изобилно уводи у истину (Јн 16, 3) која увире у вечни живот. Исус је себе називао „хлебом живота“, али не и „живом водом“. Тај израз је чувао за Светога Духа. Додуше, није немогуће да живом водом индиректно означимо и Исусово учење будући да оно за последицу има духовни живот онога ко га је искрено прихватио. Тим пре што су такво тумачење његови саговорници могли разумети будући да је у многим јудејским текстовима вода симболизовала учење или доктрину.

Иако не разуме о каквој то води Исус говори, Самарјанки се свидело што се после ње више не жедни, па тражи од њега да је дâ и њој да не би више морала долазити на извор. А Исус јој на то одговори додирујући тиме најосетљивију тачку њеног бића: Позови мужа и с њим дођи овде на извор. На то му она одврати да нема мужа. Ово је Исус, наравно, знао јер јој рече: Сада немаш мужа, али си их до сада имала пет, а и овај шести с ким живиш није ти прави муж. Ова жена се очигледно налазила изван домена друштвено прихватљивог начина живота и зато је очигледно била маргинализована особа. Пре свега, у строго патријархалном друштву, била је жена. Потом, била је Самарјанка, дакле, од Јудејаца презрена. И на крају није била венчана а живела је барем са петорицом људи. А будући да су рабини жени допуштали два брака (а трећи само изузетно) она свакако није могла имати пет законитих мужева. Ако је уопште имала и једног. Надаље, овој жени све време не знамо име, што би могло да упућује на то да њу треба тумачити њеним пореклом, тј. она за нас треба да остане само Самарјанка, како би се што јасније нагласило да Исус говорећи о њој говори у ствари о Самарији, тј. о свим Самарјанима. Јер, као што су се Израелци у старини мешаним браковима повезали са пет паганских идолопоклоничких народа, те иако поклоњење једином правом Богу нису напустили, ипак су му додали неке паганске елементе, тако је и ова Самарјанка уместо да са једним правим мужем буде у законитом браку, била са пет незаконитих назовимужева, што је само могло удаљити од живога Бога, као што је измешаност са незнабошцима изгледа удаљила од њега цео самарјански народ.

На Исусове речи Самарјанка узврати: Видим да си пророк, кад о мени знаш све иако се никада нисмо срели (он јој је, наиме, поред њених авантура са ових 5-6 мушкараца исприповедао све што је у животу учинила – ништа из њеног живота њему није било скривено). А потом она додаде нешто што се чини сасвим изван теме о којој је реч и што због тога потребује објашњење. Наиме, после изјаве да је Исус по свој прилици пророк, она одједном наглашава нешто сасвим изван теме разговора – како су се преци Самарјана („наши оци“) Богу клањали на овој гори Геризим, док Јудејци тврде да се Богу треба клањати у Јерусалиму. У ствари и једни и други место поклоњења Богу везују за брдо на коме је Аврам умало жртвовао Исака, само што Самарјани држе да је у питању Геризим, а Јудејци да се ради о брду Морија које су традиционално изједначавали са јерусалимском храмском гором. Самарјани и дан данас славе пасху жртвујући јагње на гори Геризим, док Јудејци то чине у Јерусалиму. Самарјанка овим задире у срж ствари: Самарјане и Јудејце раздвајало је много шта, али најважније од свега био је спор око места богослужења, око места сусрета човека са Богом – да ли је то свето место Геризим или Јерусалим?

И овим долазимо до врхунца овог необичног разговора. На Самарјанкину дилему Исус јој одговара да, иако спасење долази преко Јудејаца, пошто се они клањају ономе што познају (истинском Богу), док се Самарјани клањају ономе што не познају (формално том истом Богу, али га не познају јер им недостаје тумачење пророка које они не признају), ипак већ долази време када се прави молитвеници Богу Оцу неће поклањати ни на Геризиму ни у Јерусалиму. Ово мора да је веома збунило Самарјанку. За њу, као и за све Самарјане, али и Јудејце, дилема је била: Геризим или Јерусалим. Сада одједном овај пророк тврди да се они прави, истински богомољци неће поклањати Богу ни на једном од ова два места. Па где ће се онда поклањати Богу ако су већ истински молитвеници? Исус одговара да ће се они Богу Оцу поклањати „у духу и истини“, а то једино ваљано богопоклоњење мора бити у духу и истини зато што сам Отац жели да оно буде такво. Јер, Бог није ограничен географијом, територијом, светим местима и сл. У прастаро време Јевреји су мислили да Бог пребива у њиховом шатору састанка, а посебно у светињи над светињама. А у Исусово време мислили су да Бог пребива у Јерусалимском храму.

Али са Исусовим доласком и са његовим изобилним даривањем Светога Духа и Геризим и Јерусалим постају ирелевантни. Исусови следбеници неће бити ограничени ни на самарјанску гору Геризим, ни на јерусалимску гору Сион (или Морију), него ће раштркани по белом свету славити Бога који је присутан свуда. Јер Бог није телесан па да мора да се налази на једном месту у простору и у једном одређеном времену. Бог је дух и налази се где год хоће, где год му се благоизволи, и зато они који се Богу поклањају у духу и у духу га прослављају могу да се налазе било где. Дакле, сам Бог жели да га прослављамо „у духу“, тј. духовно. Јер, некад смо Богу приносили јагњад и телад, а сада треба саме себе да учинимо приносом Богу. Некад смо се обрезивали физички, а сада треба да се обрезујемо духовно, тј. да од себе одсецамо зле и лицемерне помисли. Јер, Бог је дух, а истинског Духа истински прослављати могу само истински духовна бића.

А у духу Бога прослављамо када искрено усвајамо духовне вредности и чинимо их својима. Када помажемо невољнику Бога прослављамо у духу. Када се неодступно залажемо за правду, Бога прослављамо у духу. Када нам је истина дража од лажи, а искреност од лицемерја Бога прослављамо у духу. Када истинску љубав (онакву какву је описао апостол Павле) стављамо изнад свега, ми Бога прослављамо у духу. Живом водом Духа Светога коју нам бесплатно и ничим заслужено дарује Исус упловљавамо у нови живот, у живот нових и неслућених могућности али и слободе од прошлости која нас поробљава. Међутим, Бог хоће да га прослављамо и „у истини“, дакле, не само на уснама а срцем далеко од њега (Мт 15, 7–9), него искрено, што ће рећи нелицемерно, а не само задовољавајући литургијску форму. Форма може остати а може се и мењати, али и измењена она остаје форма и зато је неопходно да напредујемо од форме ка суштини, од чулног ка духовном, од спољашњег ка унутрашњем, од земаљског ка небеском. Ако нам је Исус Духа Светога дао не на меру, не на кашичицу, него изобилно, онда нам је њиме омогућио да овај напредак можемо и остварити, те да Бога заиста можемо прослављати онако како то он жели – „у духу и истини“, јер је Дух Свети дух истине. И као такав он је она жива вода којом се напајамо и којом пловимо у вечни живот.

Самарјани нису признавали ниједног пророка после Мојсија, изузимајући једнога за којега Бог каже да ће тек доћи и кога су они држали за Месију (Пнз 18, 18). Чувши ове Исусове интригантне, а ипак неодољиве речи о живој води, Самарјанка му одговори: Знам да долази Божији помазаник, Месија или Христос, кога Самарјани зову Тахеб. А кад он дође објавиће нам све. На то јој Исус упућује речи којима овај разговор достиже своје разрешење: Ја сам тај. Ја који овде у овој пустари на највећој врућини говорим с тобом грешницом, ја сам Божији помазаник, ја сам Месија или Христос. У српском је природно да се каже – ја сам тај, али у грчком нема ове речце „тај“. Исус изговара само „ја сам“ што неодољиво подсећа на Божије самоодређење приликом сусрета са Мојсијем када је о себи рекао – „Ја сам [онај] који јесам [или: „који ћу бити]“. И сада Исус Самарјанки, истим изразом којим је Бог Мојсију, а преко њега и свим људима, одредио самога себе, каже да је он Месија. Ово је Исусово најотвореније и најдиректније исповедање себе као Божијег Месије. Ово је и прво од Исусових самоозначавања која почињу са „ја (је)сам“. Тим Божијим именом које Исус сада узима за себе (јер му припада, а не јер га отима) он ће у Јовановом јеванђељу рећи и: 1. „Ја сам хлеб живота“ (6, 35) и 2. „Ја сам живи хлеб“ (6, 51) и 3. „Ја сам светлост свету“ (8, 12; 9, 5) и 4. „Пре него што Адам постаде, ја јесам [ја сам постојао]“ (8, 58) и 5. „Ја сам врата овцама“ (10, 7) и 6. „Ја сам врата“ (10, 9) и 7. „Ја сам добри пастир“ (10, 11) и 8. „Ја сам васкрсење и живот“ (11, 25) и 9. „Ја сам пут, истина и живот“ (14, 16) и 10. „Ја сам истински чокот“ (15, 1) и 11. „Ја сам [тај кога тражите]“.

А када је требало да збуњени Мојсије народу саопшти ко га то шаље, Бог му каже да им саопшти да га њима шаље „Ја јесам“, или „Ја ћу бити“. Много је мастила просуто да се објасни ово име над именима. За ову прилику нека буде речено само то да уколико се оно преведе футуром онда његов смисао може бити: Ја ћу бити с вама тако да ћете ме видети. Јер ћу вам се у историји спасења мало по мало објављивати. А у Исусовој верзији оно би гласило: „Ја сам с вама у све дане до свршетка века“ (Мт 28, 20). Дакле, Бог ће стално бити са онима који га хоће. И Бог је ту своју решеност да их никада не напусти, за њихову потребу уобличио у своје име.

А ако тај израз преведемо презентом, онда би смисао тог имена могао бити: Ја сам онај који јесам, који постоји, за разлику од идолопоклоничких богова који у ствари не постоје. Дакле, ја сам истински а не лажни Бог. Јер мене има, док њих нема.

А можда би понајпре смисао у презенту могао бити: Ја сам онај ко сам, и не желим вам сада одати свој пуни идентитет него ће за вас он остати тајна. Другим речима: Ко сам ја то није ваше да знате. Ја сам за вас, дакле, највећа тајна. Схваћено у том смислу то „име“ је могло послужити једино као симбол. Зато се оно (које је можда, јер ни то не знамо засигурно, звучало као: Јахве) није ни изговарало, да се не би профанисало. Уместо тога говорило се Адонај, тј. Господ.

Дакле, онај исти Бог који је Мојсију рекао да се зове „Ја сам“ сада то понавља Самарјанки. Али сада господар света говори из нутрине тог света. Господар историје сада говори из једног тренутка унутар те историје. И објављује унутарсветским и историјским бићима радосну вест (јеванђеље) да, колико год се они осећали јадно и чемерно, промашено и напуштено, ствари нису непоправљиве и изгубљене и да још има наде на спасење. Да пролазност која немилосрдно меље сва бића у историји може бити превладана. Тог живог Бога који је људима био тајна, али тајна која је решила да је ништа не може одвојити од људи, створених по његовој слици, него да ће, привукавши их у своје вечно царство, он заувек обитавати са њима, објавио нам је Исус. И показао нам пут ка њему. Пут неселективног човекољубља и несебичне љубави. Пут молитве невезане нужно за велелепне храмове, али нужно произношене „у духу и истини“. Ово Исусово просветљујуће разоткривање себе као господара васељене и историје, и Светога Духа као из спољашњости у унутрашњост и из материјалности у духовност преображавајуће животворне силе којa нас води Оцу, заиста је толико драгоцено да га не бисмо смели заборавити. Амин!