Текст објављен на званичном сајту Српске православне цркве (СПЦ) под насловом „Звиждуци патријарху Павлу – увод у страдање народа“ покушава да убеди читаоце да су некада студенти били отворени за дијалог са Црквом, као и она са њима, док данас студенти не желе дијалог са њом!
Али погледајмо стварност: после скоро три месеца протеста студената Православног богословског факултета, који су организовани кроз пленум и јавне акције, декан факултета није нашао за сходно нити једном да их прими на разговор – а камоли да одговори на њихова писма. Ниједан покушај студената да успоставе комуникацију није наишао на одзив. Један доцент који је својим писмом одлучио да иступи и подржи студенте, да им одговори на писмо после месец дана, није имао други избор осим да преда отказ на факултету, sapienti sat.
Текстови на сајту СПЦ су још трагичнији, попут текстова епископа Сергија, Давида, као и других аутора. Тако нам званично гласило СПЦ саопштава да „гледамо своја посла“, да су протести „обојена револуција“, да су студенти „српске усташе“, да су они у „бесмисленим“ блокадама живота, да су „изроди“ и сл. Има ли краја вређању са сајтова СПЦ и оних по другим епархијама? Ови примери нису изоловани испади, већ део обрасца: уместо позива на разговор, црквени врх бира понижавање и искључивање.
Како онда студенти могу да верују у Цркву која их овако третира?
Студенти Православног богословског факултета и даље, упркос свему, верују у Цркву – и то је можда највећи парадокс ових дана. Како је могуће задржати поверење у институцију која их, кроз званичне текстове и изјаве, отворено шиканира, омаловажава и одбацује?
Аутор текста „Звиждуци патријарху Павлу – увод у страдање народа“ покушава да убеди читаоце да је Црква некада подржавала студенте у њиховим захтевима за дијалогом, за разлику од данашњег времена. Али ова тврдња је не само неоснована, већ и дубоко лицемерна. Ако је Црква некада била уз студенте, зашто данас игнорише оне који су јој најближи – студенте богословије, будуће свештенике и теологе? Три месеца протеста без иједног састанка, без иједног одговора на писма – то није подршка, то је систематско занемаривање. Тврдити супротно значи или не знати чињенице, или их свесно искривљавати. Дијалог није могућ тамо где једна страна затвара врата и подиже зидове. А Црква, бар онаква какву тренутно представљају ови текстови и поступци, очигледно не жели да разговара – она жели покорност и ћутање.
Овај текст је само још један у низу који шири заблуду да су студенти некада били бољи, само зато што Црква данас може да пласира прошлост коју нико не проверава. Ако СПЦ жели да остане релевантна више уопште, мора да престане да објављује неискрене наративе и да почне да слуша оне који је чине живом – укључујући и своје студенте. Све друго је само покушај да се прикрије истина иза празних речи.
