Ниш, 1.3.2025. (Фото: Јелена Ђукић Пејић | DW)
Донет у Нишу, 1. марта 2025. године. Ми, студенти и слободни грађани Србије, сабрани у граду Нишу, у граду који је сведок нових идеја и промена, у граду који је кроз векове раскрсница историје, а где је слобода увек налазила свој пут…
Има прогласа који почињу и завршавају се патетиком. У овом случају, сав тај реторски елемент смештен је, своди се и ограничава на први део ове прве реченице, ту где се град Ниш назива сведоком нових идеја и промена, раскрсницом историје где је слобода наводно увек налазила свој пут, јер знамо да није тако, и није баш увек. Међутим, већ од половине овог почетног исказа долази до једног задивљујућег заокрета којим се правна прецизност и етичка јасноћа спајају у једно. Због тога је Аида Ћоровић за овај текст написала да има снагу устава: …доносимо – кажу студенти – овај едикт којим проглашавамо вредности за које се боримо, као завет будућности и држави у којој желимо да живимо.
Проглашавање или замагљивање вредности
Са аспекта теме која стоји у нашем наслову, већ се само проглашавање вредности може сматрати хришћанском вредношћу: у садашњој фази, у којој се за те вредности студенти боре (залажу се, стоје за њих, заступају их – верују) и које истовремено проглашавају заветом будућности – не апстрактној, већ оној које се тиче државног уређења као слободног избора наше вере – и то у једној друштвеној средини која је пре свега позната по неиспуњеним обећањима.
Сходно томе, нехришћанско, дакле теолошки, управо социјално етички неоправдано, било би свако замагљивање вредности, хегемонија наметања имплицитних вредности људима који их не препознају, не верују у њих, не желе их и не бирају, дугогодишња традиција демагогије, лажи и обмана, која држи људе у уверењу да је испуњавање онога што проглашаваш нешто што је у политици немогуће.
Демократизација у слободи
Слобода људи је хришћанска вредност. То да она није милост већ право неодвојиво од достојанства сваког грађанина, можда не звучи као сведочанство баш сваког периода хришћанске прошлости. Међутим, достојанство сваког грађанина (дакле, достојанство човека као таквог) јесте вредност старија од историје, уписана у темеље божанског стварања. То што она „није милост“ уперено је не против творца и милостивог (благодатног) животодавца, па и даваоца слободе, већ против оних који би евентуалним давањем и недавањем политичке слободе човеку као таквом (дакле, сваком грађанину) желели да поставе себе на место Господа, који у томе и успевају свуда где постоји доминација (господарење, односно боговање) човека над људима. Да је то демонско поткусуривање слободом реликт прошлости, или само хришћанске прошлости, сада не би било потребе ни говорити о томе. Али потребе за тим итекако има.
Слобода је темељ нашег демократског друштва, наших закона, наше речи и наших мисли. Важно је то прогласити у време глобалне кризе демократије, када многа демократска друштва у свету, многи закони, речи и мисли саопштаване у име демократије реално нису утемељене на слободи човека. Постколонијалистички теоретичари тврде да демократија ни сама није до краја остварен идеал и да је истинитије говорити о демократизацији него о демократији као довршеном процесу нечијег вредносног опредељења. Имајући то у виду, овакво утемељење демократизације у слободи човека јесте једино могуће савремено хришћанско оправдање и хришћанско дефинисање демократије.
Знање више него послушност
Поштовање достојанства сваког појединца, поменуто у једноме од каснијих параграфа, можда први пут у новијој традицији српске политике није истакнуто само као реторичка флоскула. Оно нешто подразумева: да ниједна особа не буде доведена у положај понижења због својих ставова и мишљења – и управо то што поштовање достојанства подразумева респективно је, тим речима, проглашено у Студентском едикту. Непотцењивање стручњака, вредновање знања више него послушности (овде у значењу покорности моћницима, врло често прожете ласкањем – ради стицања свог удела у нечасном добитку), у многим другим деловима света је битка одавно добијена, али у овом тексту тако се велича ова специфична и једина Србија, земља која је младима своја и у којој они виде наду. Послушност – учлањивање, сврставање, тражење веза – који су (били) претпостављени и супротстављени достојанству човека и његовом знању, неодвојиви су пратиоци корупције, а корупција је пракса руковођена похлепом, која не може да има своје хришћанско оправдање.
У још једном од наредних параграфа, знање се истиче као темељ напретка сваког друштва. Зато се у овом едикту тражи Србија која улаже у науку, истраживање, образовање и културу као приоритете свог развоја. Било је и у нашој хришћанској прошлости момената када су поједини центри моћи свој напредак тражили у сили, богаћењу и ратном плену, али су као ознаке стварног напретка те историје ипак остали забележени наука, образовање и култура. Када је реч о садашњости, универзитети морају бити центри изврсности, а не полигони за куповину диплома и политичке утицаје. Таква изврсност у образовању данас је тешко угрожена и тако остати не сме – то је сплетом неповољних околности пропустила да у своју савремену проповед унесе Православна црква, али нису пропустили да овом приликом и на овај начин прогласе студенти.
На страни државе
Држава као заједничко добро свих њених грађана, институције које су темељ поверења а не инструмент моћи појединаца, закон као врховни ауторитет, политичка функција као служба а не привилегија – ово су све назначења дубоко блиска и компатибилна филозофији власти Светог писма Новог завета, као и предања Православне цркве (светосавског и немањићког предања нарочито), не увек испуњена и посведочена, али увек проповедана и заветована као идеали (по некима, тек есхатолошки оствариви). Држава је било свуда у свету и пре хришћанства и ван домета његове мисије, али су се вредности заједништва, поверења, закона, службе, етаблирале и теоријски учврстиле управо с појавом Христове науке. То што се оне и у пракси нису једнако потврђивале код оних који су се на Христа позивали разлог је чињенице да се сада остварење тих идеала увелико тражи на путевима, других, декларативно нехришћанских традиција.
Правда је основа стабилног друштва. Шта друго каже Свети апостол Павле, не знајући можда ни за независно судство ни за слободне медије, него да инстутуције морају деловати по закону, а не под политичким притиском? Шта пак другачије Свети Сава, када се као духовник интересује, штити и дефинише законе, стојећи на страни државе, а против самовоље локалних великаша, ондашњих узурпатора друштвене моћи? Једнакост права да буде стварност за сваког грађанина Србије – за шта су се супротно томе залагали верни Немањићи, закључно са Душаном Силним, а јесу ли нешто друго пак оплакивали протагонисти оног дела српске историје која је сведочила пропасти царства, а који су утврдили темеље народне етике за много наредних векова?
Солидарност је љубав
Посебан параграф говори о солидарности, коју студенти виде у већ пред њима оствареној и посведоченој снази народног јединства. Ова код нас заборављена, потиснута и неправедно обеснажена социјално-етичка вредност, како студенти овде кажу: до сада непозната системима заснованим на раздору, постаје нешто у чему они препознају своју снагу, али је истичу и као свој завет. У јеку преживљене транзиције оцрњена као нешто туђе и погрешно, солидарност је заправо друштвена примена прве Христове заповести: љубави према ближњем, као таква препозната и дефинисана у социјалном учењу Католичке цркве још пре много деценија – када се под тим именом у западним друштвима појам солидарности и утврдио у одбрану права човека – а која је и у Православној цркви, која због специфичног устројства не дефинише социјална учења, теолошки неспорна.
Претварајући појединачне гласове у силу промене, доказали смо да Србија није скуп подељених интереса, већ заједница грађана који деле визију будућности. У циничном уму модерног Србина, навикнутог на демагогију и узастопне политичке обмане, овај исказ могао би пробудити само неповерење, да студенти нису – пре проглашавања вредности овим едиктом – то заиста на делу и доказали!
Заветовање себи
Студенти, млади, као не само наследници Србије, већ и као њени уставобранитељи, носиоци борбе, чувари вредности – како то необично може да звучи припадницима једног друштва које је одавно престало да инвестира у своју младост. Младост Србије тражи систем заснован на труду и знању. Ово су речи које не захтевају потпис, потврду, одобрење, чак ни подршку одраслих, у смислу да од ње зависе. И у томе нема ничега нехришћанског. Ако смо као друштво које је по традицији било патријархално умногоме и данас индоктринисани великим причама одраслих и обезбређивањем младости, остаје нам горка чињеница да ми сами, укључујући вернике и цркву, на плану одбране устава, покретања и ношења борбе, чувања вредности, нисмо урадили ништа.
У речима завршног параграфа, насловљеног „О будућности“: Нека овај едикт буде наша обавеза, наше обећање једних другима, да ћемо градити државу која ће припадати свима, у којој ће свако дете моћи да сања велике снове, треба видети заветовање студената и свих младих људи Србије себи, својој младости и будућности, не поклоњење прошлости, старешинствима и ауторитету, које би се у датим околностима много пре окончало у каквом идолослужењу, подилажењу и „уграђивању“ неголи у стварној вери. Управо је то њихово заветовање залог и сведочанство једне стварне вере, која се можда не може без остатка идентификовати са хришћанском, али се зато хришћанска мора препознати и именовати у њој. Јер њихова је визија држава у којој ће правда и слобода бити јаче од сваког појединца и у којој се власт неће служити народом, већ ће она служити народу. Власт као служење, предност правде и слободе над самовољом моћника… за хришћанску легитимацију и идентификацију више од овога није потребно.
Потенцијално нехришћанско
Хришћанско и нехришћанско се у тексту Студентског едикта не могу принципијелно раздвојити. Хришћанско тумачење које смо овде изложили допушта, мора да допусти, и она другачија, нехришћанска. Оно што је овде означено као хришћанско, потенцијално може бити и нехришћанско, и то не само из разлога историјских саблазни и изневеравања (мада свакако у уској вези с тим). Најстроже разликовање хришћанског од нехришћанског у Јеванђељу повучено је по питању вере човека и његовог слободно успостављеног става према страдању и крсту: том приликом је Господ Исус Христос свог највернијег ученика, апостола Петра, назвао сатаном (дакле, нехришћанином par excellance), јер „не мисли оно што је Божје него оно што је људско“.
Хришћанско је, стога, нешто што се остварује кроз „мишљење онога што је Божје“, а то се у тексту Студентског едикта не намеће, чак ни не подразумева. То неподразумевање, опет, не значи да је Студентски едикт превасходно нехришћански текст, нити да се њиме проглашавају вредности које нису хришћанске, али значи да се хришћанске вредности (или њихова тумачења каква смо овде изнели) не могу проглашавати без неопходности слободне одлуке и вере човека. Ипак, чак и јасно нехришћанска тумачења којима обилује савремени свет често допуштају и морају допустити, и она хришћанска, као друга и другачија. Тако много шта што је у савременом друштву и означено као нехришћанско, потенцијално може бити и хришћанско, у зависности од спремности за дијалог нас хришћана.
Искључиви или инклузивни
Оно што неким хришћанима у тексту Студентског едикта може деловати непознато, страно, чак нехришћанско, јесте сама терминологија. Истини за вољу, тек делимично – јер се у самом тексту местимично појављују за наш политички дискурс неуобичајени изрази јасно хришћанског порекла: служење, завет, поверење. Међутим, неки други појмови: људска права, демократија, грађанство, институције, научно истраживање, па чак и солидарност (на чије смо хришћанско утемељење указали) или послушност – означена у негативним конотацијама – свакако не потичу из хришћанских традиција, бар не из оне православне. Ту се неизоставно поставља проблем искључивости на једној страни, односно инклузивности на другој. Хришћанска теологија новијег доба, пре свега социјална етика, нема избора него да констатује, уважи и преиспитује поменуте друштвене вредности, чинећи то веома често – тамо где је то потребно и где није – критички и у знаку искључивости.
Међутим, инклузивни приступ, као вредност супротна искључивости, није нешто што савремени хришћани превасходно одузимају или дају (изузев у неком изолованом, имагинарном свету надмене самодовољности, која православнима – како је показао Александар Шмеман – ни најмање није страна). То је у двадесет првом веку, а већ и неколико векова пре тога, првенствено приступ који други према њима практикују или не, нешто што други и другачији носиоци утицаја и моћи њима, то јест нама, дају или ускраћују, нешто што ми хришћани уживамо и чега смо лишени. Може се рећи да је тако због односа снага у свету, мада ни у прошлости, када су хришћани имали престижни друштвени утицај и политичку моћ, тај утицај и та моћ нису смели да буду довољан разлог да они, попут незнабожаца или „кнезова земаљских“, произвољно искључују или уважавају друге, деле им или ускраћују слободу, господаре људима позивајући се на Божје право и на име Господње. И баш зато што наши хришћански преци то довољно често јесу чинили, друштвенополитички утицаји и моћ сада нису у рукама нас, њиховог потомства. Те баш зато што ми као хришћани веома често ни данас свесно не преузимамо своју одговорност, како изјашњавајући се по питањима грехова прошлости, тако ни прихватајући у пуном обиму улогу хришћанслког посланства у савременом свету – данас нисмо у ситуацији да другима, па ни студентима које не увек основано називамо „својом децом“, први пружимо руку или прописујемо услове разумевања.
