Kostimografkinja u radu na filmu „Lazarev put“
Dok smo sedeli u studiju, u suterenu jedne zgrade u atinskom predgrađu Holargos, završavajući muziku za film, Vasilis je, osetivši moju napetost, koju je možda tumačio i kao nedostatak poverenja, u jednom trenutku stavio ruku na moje rame i rekao: „Ne brini, moja filozofija života je takva da svaku stvar radim kao da mi je poslednja, dakle takva kao da me u svakoj stvari može zateći smrt. Tako, brate moj, stvaram i muziku za tvoj film – kao da ništa nakon toga više neću komponovati. Verujem da samo takav stav obezbeđuje kvalitet onome što stvaram.“ Muzika je, na kraju bila onakva kakvu je film zahtevao – a ja sam se iz Atine vratio sa osećanjem da je preda mnom dug put duhovnog učenja, staza koju sam tek okrznuo korakom.
Jer – šta zapravo radimo? Ako smo hrišćani – a Vasilis je to u većoj i verovatno savršenijoj meri nego ja – šta mi zapravo radimo? Menjamo jedinu relevantnu valutu našega života, dobijenu od Boga – naše vreme – za zadobijanje blagodati Duha Svetoga. Upravo zato su, prema onoj mnogo puta ponavljanoj sentenci – dva najvažnija dana u čovekovom životu dan kad se rodio i dan kada je shvatio zašto. Ispunjavanje svrhe, služba daru i potrošnja svog zemnog vremena na službu nekom daru – jesu put u zadobijanje blagodati Duha Svetoga i to naposletku postaje jedino bogatstvo koje prenosimo na drugu stranu, u perspektivu večnosti.
Onog trenutka kada zakoračimo na tu stazu – stazu služenja sopstvenoj svrsi – sa nama korača smrt čekajući da završimo zadatak. Pokušao sam ovo osećanje da pretočim u priču – pa mi se nametnula odnekud, iz nekakve Markesove polurečenice – slika krojačice koja se obavezuje da će poći sa smrću onda kada završi haljinu. Spočetka je to izazov sličan izazovu Šeherezade ili Andrićeve Aske – umetnost postaje odlaganje i zalagivanje smrti. Ali kako se haljina usložnjava i usavršava, krojačica polako zaboravlja na početni izazov smrti, postaje u potpunosti obuzeta usavršavanjem svoga dela sve do onog trenutka kada stane, svesna da bi svako dodavanje ili promena delo samo narušili. Taj rad, koji je doneo toliko kvaliteta u njen život, postaje važniji od kvantiteta preostalih sati, dana ili godina i ona postaje spremna da ode – zadobila je blagodat i stoga može mirno otići.
U razgovorima sa glumcima i drugim saradnicima u projektu često mi se nametala upravo metafora krojačkog poduhvata – kako načiniti haljinu da bude jedinstvena, autentična, da ne bude jedna u nizu konfekcijskih predmeta sa pokretne trake i kako na kraju znati kad je dovršena, kada svaki rad preko urađenog znači samo kvarenje? Kako da proces rada na ulozi, scenografiji ili muzici zadrži intuitivnost koja neće dozvoliti da se se sklizne u udobnost konfekcije ili zamku nedovršivosti – i o tome sam razgovarao sa Vasilisom, koji je, iz svog ogromnog stvaralačkog iskustva, upozoravao na važnost zadržavanja spontanosti.
Ukoliko se prekine u pravom trenutku – u toj haljini duša izlazi pred Hrista. Ukoliko se odlučimo, kao što nam to civilizacijske norme danas nalažu – da zamenimo kvalitet života za njegov kvantitet – mi ćemo do iznemoglosti dorađivati haljinu, prepravljati je, parati i nastavljati – sve dok je ne pretvorimo u karikaturu, uništivši svoje nasleđe. A život će se svakako završiti, samo ćemo pred Boga stati u toj karikaturi, zato što nismo umeli završiti na vreme, zato što nismo shvatili da je cilj zadobijanje blagodati Duha Svetoga, a ne večna reprodukcija mrtvih obrazaca, mrtvih šavova, mrtvih čipki ili volana.
Kad čovek stupi na stazu služenja sopstvenoj svrsi – neminovno će ga na njoj zateći čopori ničijih pasa, koji će kidisati sa njenih ivica. Vasilis mi je, posmatrajući me u atinskom studiju, rekao da iz mene čuje neprekidni unutrašnji žagor koji na mene ima preveliki uticaj i da je za mene i moje stvaranje od ključne važnosti da naučim da ga utišam. Bilo je u tome mnogo istine, uopšte, Vasilis se pretežni deo našeg susreta ponašao ne samo kao filmski kompozitor već i kao duhovna podrška, neko ko me je do kraja razumeo i kao retko ko dijagnostikovao moje duhovne izazove. Kako utišati unutrašnji žamor, ne osvrtati se na pse pored staze, koji umeju i da ujedu, i držati se staze?
Jer kada obratimo pažnju na pse ona jedina relevantna valuta – vreme – počinje da se kruni i osipa ne na zadobijanje blagodati Duha Svetoga već na bižuteriju svakodnevnih tričarija. Mnoge stvari koje nam se čine odsutno važnima – karijera, uspeh u društvu, priznanje ovog ili onog, sticanje finansijske sigurnost za koju ćemo zameniti našu slobodu – sve su to iz ugla smrti koja pored nas korača na stazi – potpune tričarije. Smrt je stoga jedan od naših najvećih prijatelja, ono vrlinsko „sećanje na smrt“ služi podsećanju da nikada kvalitet ne zamenimo za kvantitet, da ne slušamo pse koji nas na tom putu zastrašuju, da služimo svojoj svrsi i nakupimo dovoljno blagodati Duha Svetoga da ne odemo odavde u nekoj smešnoj haljini koja Bogu neće reći ništa o tome ko smo zapravo i koji su naši potencijali.
Verujem da svako od nas poznaje svoju svrhu – samo neko ima, a neko nema snage da se sa njom suoči i da joj služi. Često nije lako služiti svrsi i drugi putevi izgledaju kudikamo logičniji, prihvatljiviji, širi i bez čopora besnih pasa. Ali svako – birao on da je ignoriše i da se pravi lud pred darovima koje je dobio ili pak birao da po njihovoj sili u životu postupa – zna, zapravo, svoju svrhu. Svako od nas u dubini razume svoj zadatak. I onaj koji se opija do uništenja jetre, i onaj koji troši život na krađu i prevaru, i onaj koji zlostavlja i do propasti dovodi drugog – svako zna u dubini svoju svrhu, zna i oseća da je izneverava i svakog čeka taj poslednji trenutak suočavanja.
Kako utišati unutrašnji žagor – te pse koji nas prate do kraja, kako se ne osvrtati i fokusirati se samo na svrhu, na zadatak – u tome je pretežna mudrost življenja i umiranja. Viđao sam tu mudrost kod običnih ljudi, koji su sa osećanjem svrhe radili obične poslove i činili obične stvari, posvećujući im tako kvalitetnu pažnju kao da će ih u tom poslu mešenja nekog kolača ili kuvanja supe, heklanju nekog stoljnjaka ili popravci sata, orezivanju ruže ili farbanju dovratka, pisanju pravnog dokumenta ili započinjanju jutarnje vozačke smene – zateći smrt. Duboko verujem da kvalitet društva najneposrednije zavisi od broja posvećenika koji to društvo čine. U društvu u kom većina prepoznaje i ispunjava svoju svrhu, posvećeno šijući i ukrašavajući haljinu šta god ta haljina bila – vlada atmosfera posvećenosti.
Jer posvećenost dovodi do čistih ulica i uređenih travnjaka, do punih biblioteka i praznih kockarnica, do mirnih vozača i nadahnutih arhitekata i graditelja, do prohodnih kanalizacionih cevi i dobrih puteva, do manje zagađenosti i više drveća, do dece koja žele da uče i nastavnika koji žele da podučavaju, do lekara koji služe svom pozivu i zahvalnih pacijenata. Društvo u kom ljudi žive otkrivši svoju svrhu, svoj zadatak i poziv, u kom se život živi težeći kvalitetu, u kom je smrt prijatelj koji nas uzima onda kada smo postigli istinitost prema sebi i drugima, posvećeno šijući svoju haljinu – eto u takvom bi se društvu dalo živeti. Previše ljudi koji ignorišu svoju svrhu, koji će prodati kvalitet za kvantitet, ostavši na kraju bez blagodati, praznih šaka, u nekoj grotesknoj odeći koju će razvući psi – dovodi do ovog društvenog ishoda.
Mi smo društvo – ili, u ovom globalnom kontekstu – društva tumarača, zajednice koje su zatrle staze i među nama samo retki koračaju znajući kuda idu, ruku pod ruku sa najboljom prijateljicom – smrću.
Budimo zato hrabri krojači.
