Карл Блох, Ругање Христу, 1880.
Још један у мору текстова наручених у сврху одбране прорежимске политике врха Српске Православне Цркве под насловом „Епархија жичка и перспективе раскола унутар СПЦ“, напад на непослушног владику започиње често коришћеним, али логички недоследним „аргументом из асоцијације“ (енг. Guilty by association), формалном заблудом којом се две ствари изједначавају на основу припадности истој групи/скупу (или у нашем случају појављивањем у истом контексту). Тако се цео протестни покрет, као и сваки појединац коме тренутна власт није по вољи, доводе у везу са крајње непопуларним НВО сектором и телевизијама Нова С и Н1, чиме се легитимише медијски линч политичких противника.
Логика је следећа: Ако митрополит жички Јустин критикује власт, а то пренесу наведени медији, који су такође опозициони, онда мора бити да су митрополит и Јунајтед медија група на истој страни, да раде заједно и координисано, са истим циљевима.
Наравно, потребно је бити крајње злонамеран да би оваква логичка грешка прошла неопаженом, и крајње наиван да бисмо помислили да је направљена случајно. Ако се Митрополит и неки медиј у једном тренутку нађу на истој страни, то нам не даје апсолутно никакав основ да закључимо да је целина деловања једне личности у потпуности у складу са уређивачком политиком медија који је пренео њене речи.
Анонимни аутор текста објављеног на анонимном сајту треба да размисли колико је корисно коришћење такве аргументације, коју је веома лако окренути и против оних које аутор брани, и то много уверљивије, c обзиром нa тo да су се Јустин и Н1 тек једном нашли на истој страни, док су патријарх српски Порфирије и напредњачка власт као нокат и месо. Рецимо: уколико патријарх доследно и без изузетка брани напредњачки режим, онда он засигурно брани и косовску политику власти, одржавање Европрајда и свеопшту корупцију и крађу. Можемо и овако: уколико патријарх и режимски медији заједно бране председника Србије, онда мора бити да патријарх у потпуности подржава и прати уређивачку политику ових медија, чак и када они блате његову браћу у Христу. Незгодно, зар не?
Колико год критични били према политичкој улози Патријаршије, ми никада нећемо ићи толико далеко да само на основу њене блискости напредном режиму доносимо толико радикалне закључке.
Сепаратизам, раскол и „проклета“ Украјина
Пратећи манир и метод власти која, када год се нађе у кризи, посегне за неуништивим аргументима „сепаратизма“, „издаје“ и „хибридног ратовања“, за који ретко ко уме да објасни шта значи, али сви знају да је усмерен против српског народа, аутор чини исто и уцењује нас опасношћу раскола. Као што је митрополит бачки Иринеј, како би притекао у помоћ уздрманом председнику, неодговорно одлучио да учествује у актуелизацији „војвођанског сепаратизма“, тако нас и аутор текста чињеницом да се епархије петорице од шесторице владика који су потписали отворено писмо јавности налазе изван Србије наводи на то да оптужени спремају раскол.
Раскол је велика реч, и захтева озбиљне доказе. Међутим, ми видимо да аутора докази и одговорно изражавање не интересују, што се да видети у количини „прљавог веша“ коју износи на видело, а у чију истинитост имамо разлога да сумњамо. Није циљ аутора да нам објасни како је митрополит Јустин лош, зао и покварен. Он жели да нам каже следеће: aко подржавате „шесторицу“ у њиховим захтевима, и поред ваших добpих намера, можете бити саучесник у „хибридном рату“ против Српске православне цркве, можете бити посредно одговорни за раскол. А то нико не жели.
Не би био напредњачки текст, да у њему нема Украјине. Сваки напад на председника Републике је напад на државу, свака револуција је Мајдан, а свака критика јерархије припрема за раскол. Сва издаја, корупција и крађа власти се правдају великим геополитичким играма (боље Јанукович него Порошенко), смртном опасношћу у којој се налазе српски народ и његова Црква. Свака нестабилност нас води у смрт и разарање кроз коју пролазе Украјинци. Сваки дисидентски глас води „украјинском сценарију“. Аутор нас матира бућкуришем западњачких обавештајних операција у Украјини, Црној Гори, Молдавији, не аргументујући превише, већ допуштајући читаоцима да сами склопе коцкице и својом апатијом заштите Србију од несрећне судбине Украјине.
