Wadeei Khaled, 2023.
Уводине напомене
Први део текста настао је у време масовног друштвеног покрета ненасилног отпора у Гази који је почео у марту 2018. године. Овај покрет назван је „Велики марш за повратак“ и представља један од највећих ненасилних покрета који је организовао протесте сваког петка у близини границе између Газе и Израела, у периоду од 30. марта 2018. до 27. децембра 2019. Циљеви покрета су били да се укине 12-годишња израелска копнена, ваздушна и морска блокада Газе и да се палестинским избеглицама протераним из својих домова из делова историјске Палестине који се данас налазе у Израелу дозволи повратак. За време ових протеста израелска војска је, највише снајперима, убила 223 Палестинца, а 46 од њих су деца.[1] Овај текст је и осветљавањe једног дела историје страдања палестинског народа и контекста у коме се касније десио стравичан и за сваку осуду напад Хамаса на Израел 7. октобра 2023.
Други део текста настао је у тренутку непрестаног бомбардовања израелске војске на Газу које траје већ више од месец дана, а као одговор на стравичан напад Хамаса на Израел извршен 7. октобра на музичком фестивалу у кибуцу Re’im удаљеном око 5км од границе са Газом. У нападу на овај и друге кибуце и војне базе убијено је 1200 Израелаца и страних држављана и отето преко 230 талаца. Овај без преседана напад припадника Хамас организације отпора из Газе је за сваку осуду. Но, несразмеран одговор Израела који је уследео, уз констатацију израелског министра одбране „да се боре против људских животиња“[2] и обраћање премијера Нетанјахуа у коме каже да се „морате сетити шта вам је Амалик учинио, читамо у нашој Светој Библији“, јасно показују намере државног врха Израела да оправда такав одговор и изврши геноцид на становништвом Газе.[3]
Овај текст је вапај да се прекине ватра и зауставе страшни злочини који никоме неће донети сигурност и мир.
I
Живимо у времену великих неправди које се чине свуда у свету око нас. Све је мање емпатије, солидарности, социјалне правде, а људи се у име библијског Бога убијају, прогоне и понижавају. Расизам је узео маха, и све је више напада које чине људи са умишљеном надмоћи беле расе против људских бића која имају другачију боју коже. Готово свакодневно се крше основна људска права оних који су другачији на било који начин. Сведоци смо прогона група или читавих народа, а један од таквих прогона је и вишедеценијска окупација Палестине и систематско тлачење које Израел спроводи у Светој земљи над палестинским муслиманима и хришћанима. Иако огроман број хришћана сваке године иде на ходочашће, посећује света места у Израелу и окупираној Палестини, ипак je многима и даље непозната реалност тамошњег живота.
У жељи да посетимо и поклонимо се свим светињама, промакне нам да видимо људе око себе, „живо камење“ Свете земље. Промакне нам да посетимо палестинске хришћане и сазнамо да су они и православци, и католици, и евангелисти, и Маронити, и Сиријак-Арамејци, да су то наследници ранохришћанских заједница које полако нестају због неподношљивих услова за живот. Промакне нам да чујемо и видимо какав је свакодневан живот људских бића која живе на за нас најсветијем месту на планети Земљи.
Ти људи, који су једни од староседелаца историјске Палестине, муслимани и хришћани, већ седамдесет година преживљавају Накбу. Накба на арапском језику значи катастрофа коју чине догађаји започети 1948.г. када је протерано преко 750.000 Палестинаца, уништено преко 400 палестинских села и градова ради оснивања државе Израел.[4] Данас је то 7 милиона палестинских избеглица које желе, и по међународном закону имају право, да се врате својим кућама из којих су пре 70 година протерани.[5]
Свакодневна страдања палестинског народа у Гази, на Западној обали, у Источном Јерусалиму, убијања, хапшења, мучења, отимања домова и имовине, ускраћивања основних људских права се и даље и упорно дешавају пред очима јавности.
Све су чешћи напади радикалних десничарских јеврејских група које скрнаве цркве и џамије у Израелу (Црква умножења хлеба и рибе у Табхи оштећена је у пожару који су изазвали јеврејски екстремисти у јуну 2015, а претходно је у фебруару исте године запаљен део богословије Грчке православне цркве у Јерусалиму), малтретирају Палестинце хришћане и муслимане у Старом граду у Јерусалиму, узвикују расистичке пароле као што је „смрт Арапима!“, и онемогућавају муслиманским верницима да присуствују молитви у Ал Акса џамији.
Пред очима јавности и међународне заједнице се крши и међународни закон када израелска влада, уз подршку хришћанске Америке, нелегално присваја Јерусалим као главни град јеврејске државе.[6] Израелски премијер, који се декларише као секуларни Јеврејин, користи Стари Завет као политички аргумент за одбрану ове ционистичке идеје и јавно изјављује да ако нам нешто није јасно, треба да прочитамо „једну јако занимљиву књигу која се зове Библија.“[7]
Пред очима јавности једна од најјачих војски на свету хладнокрвно у једном дану, снајперима и сузавцем, у највећем затвору на отвореном Гази, убија 60 Палестинаца (међу којима је и осмомесечна беба), који ненаоружани протестују тражећи поштовање људских права и слобода, која су и њима Универзалном декларацијом о људским правима загарантована. Само неколико дана касније на истом месту војник те, по њиховом тврђењу, „најморалније војске на свету“ снајпером пуца у груди 21-годишње медицинске сестре Разан Ал-Наџар која у белом мантилу и са рукама подигнутим увис прилази да пружи медицинску помоћ рањенику.
Да ли вапај ових људских бића допире до наших ушију? Питам се да ли ми као хришћани треба да осећамо одговорност због свог послања и да устанемо против овог страшног страдања и неправде која се чини у окупираној Палестини. Јер, ако се трудимо да живимо по хришћанским начелима и Христовом примеру онда на његову личност, љубав и дела морамо погледати из данашње перспективе и поставити их у данашњи контекст. Христос је јавно проповедао, позивао на одбацивање старих закона, устајао против неправде, својим речима и делима бранио слабе и угњетаване, помагао душевно и физички оболелима, изобличавао лицемере и фарисеје, чинио против владајућег закона, делио хлеб са прокаженима и одбаченима.
Данашњим очима гледано, Христос је био вођа покрета за ослобођење, „проблематична“ особа, побуњеник, дисидент, револуционар. Да ли онда ми хришћани заиста следимо ову Личност, да ли устајемо на неправду и реагујемо на зла које се чине око нас, позивамо владаре овог света на савест и одговорност, говоримо јавно против мучења, кршења људских права и зла која се свакодневно чине, да ли учествујемо или организујемо протесте против страдања недужних људи или одбијамо да трошимо свој мукотрпно зарађени новац на производе од којих зарада одлази на наоружање нечије војске? Но, можда сматрамо да то спада у домен политике, а ми као хришћани смо аполитични, јер нас ипак интересује само Христос и наше лично спасење.
Можда се уздржавамо да критикујемо злодела које чини израелска влада и војска плашећи се да ће нас обележити као антисемите. Но јако је важно схватити да јудаизам никако није исто што и ционизам, и да изобличавање злодела које чине израелске ционистичке власти није антисемитизам већ антиционизам.[8]
Немачки теолог Дитрих Бонхефер, који је био анти-нацистички дисидент и познат по свом непоколебљивом отпору нацистичкој диктатури због кога је страдао у концентрационом логору, у својој Беседи на Другу посланицу Коринћанима 12, 9 каже: „Хришћанство стоји или пада са својим револуционарним протестима против насиља, самовоље и поноса власти, и са својом молбом за слабе. Хришћани чине премало да би ове тачке биле јасније. Хришћанство се превише лако прилагођава служењу сили. Хришћани би требали више да делају, подузимају акције, да шокирају свет далеко више него што то сада чине. Хришћани би требали да заузму јачи став у корист слабих, уместо да прво размишљају о могућем праву јаких.“
Још један велики човек хришћанин, Мартин Лутер Кинг Млађи је рекао да је „тишина добрих људи опаснија од бруталности лоших људи“. Да ли смо свесни своје тишине?
Нисмо историјски били присутни да се побунимо и подигнемо свој глас против крволочне масе која је узвикивала „распни га, распни“, или против свих оних моћних који су угњетавали, мучили или прогонили ранохришћанску Цркву. Али смо данас ту, део смо историје у којој се немоћни, протерани и обесправљени хладнокрвно муче и убијају пред нашим и очима читавог света. Палестинци су глас вапијућег у пустињи (Мт. 3, 3).
Глад и жеђ за правдом нас мора покренути да устанемо против насиља и станемо у одбрану угњетаваних. Пророк Исаија је проповедао о социјалној правди када је говорио: „Учите се добро чинити, тражите правду, исправљајте потлаченога, дајте правицу сироти, браните удовицу“ (Ис. 1, 17). Не заборавимо да је Христова заповест да љубимо једни друге позив да подигнемо своју свест о томе да смо одговорни једни за друге. Хоћемо ли као хришћани устати и проговорити у одбрану страдалника?
II
Четрдесети је дан непрестаног бомбардовања Газе у коме је убијено преко 11,500 Палестинаца, од којих је преко 4,600 деце, а преко 30,000 је рањених. На хиљаде деце, мајки, очева, старих људи је заробљено испод рушевина очекујући избављење, док њихови најмилији у агонији голим рукама копају по остацима својих домова у нади да ће до њих стићи на време.
Уживо гледамо стравичне сцене бомбардовања 2,2 милиона људи у потпуно блокираној Гази, без воде, хране и струје, и питамо се да ли хришћани као со земље треба да подигну свој глас против злочина и буду светлост овом, у густом моралном мраку заробљеном, свету? Док гледамо како пред нашим очима под непрестаном кишом разорних бомби нестају људска бића, куће, стамбене зграде, болнице, пекаре, школе, џамије, избеглички кампови, да ли као хришћани треба да осећамо икакву моралну недоумицу? Када слушамо јецаје православних Палестинаца док владика Алексије држи опело парохијанима погинулим у израелском бомбардовању просторија треће најстарије цркве на свету, Цркве св. Порфирија, да ли као хришћани треба да осетимо људску потребу да саучествујемо у болу за невино настрадалом браћом и сестрама у Христу и да тражимо реакцију наше помесне цркве?[9] Зар вапај ове мале али храбре хришћанске заједнице која вековима у континуитету сведочи Христово присуство на овој напаћеној палестинској земљи не буди све нас и нашу цркву из апатије и подстиче нас да сви заједно подигнемо свој глас против зла, убијања и похлепе? Ова хришћанска заједница је под претњом нестанка, као и читав народ у Гази. Зашто наша помесна црква не позива гласно и упорно на примирје када се на сваких десет минута убије једно дете у Гази?
Палестина није само политичко питање. Вишедеценијско страдање палестинског народа и ово етничко чишћење је егзистенцијално питање сваког човека, сваког хришћанина. И то не питање да ли ћемо када кренемо на ходочашће следеће године моћи да у Цркви Гроба Господњег дочекамо Благодатни огањ (јер је и за то потребно имати специјалну пропусницу коју у ограниченом броју издају израелске власти)[10], већ да ли се ми као хришћани, као они који су позвани да буду светлост свету, кроз живот водимо Христовим речима и хришћанским начелима.
Сведоци смо незапамћених призора. Болнице су препуне рањеника који леже на подовима, операције се обављају без основних медицински средстава у полумраку, ране се дезинфикују сирћетом, а ампутације врше без анестезије. Болнички ходници и дворишта постали су уточиште за десетине хиљада људи који су у страху напустили своје домове. Светска здравствена организација упозорава да од 36 болница у Гази, више од две трећине не функционише уопште и да је питање тренутка када ће услед нехуманих, нехигијенских услова разне болести почети да се шире. Хуманитарна катастрофа незапамћених размера је на помолу.
Сведоци смо понављања историје. Стотине хиљада расељених Палестинаца са малом децом у наручју и једном кесом или торбом у коју је морао да стане читав њихов живот пешаче у непознато, као и 1948. године. Накба која је тада почела, траје и до данас, јер су њихови очеви и мајке, деде и бабе, протерани из својих домова у Галилеји, Рамли, Лиди и насељени у осам УН избегличких кампова у Гази. Данас их из тих разрушених избегличких кампова опет протерују. Гледамо колоне гладних и жедних људских бића, истраумираних непрестаним бомбардовањем које траје више од месец дана, како сатима пешаче ка југу Газе у коме их не чека никаква сигурност. Напротив, поред бомби прети им и опасност да буду заувек протерни у Египат.[11] 1, 5 милиона Палестинаца је расељено.
Сведоци смо све јачег ућуткивања палестинских гласова у медијима, на универзитетима, друштвеним мрежама[12]. Ти медији и друштвене мреже се вређају када се људи буне против злодела, али очигледно их не вређају сама злодела.
Сведоци смо и све гласнијег противљења Јевреја овом етничком чишћењу који се у њихово име спроводи. „Не у наше име“ и „Никад више ни за кога“ се већ недељама храбро ори на америчким улицама, у канцеларијама хришћанских конгресмена и сенатора који безупитно одобравају милијарде долара за наоружање израелске војске. Стотине хиљада људи на лондонским, париским, истанбулским улицама дижу свој глас у одбрану људских права милиона Палестинаца.
Сведоци смо несвакидашњег тренутка у историји када међународни закон, Уједињене нације и међународна заједница губе сваки смисао пред колективним кажњавањем 2,2 милиона људи којима се ускраћује чиста вода, храна, лекови и струја.
Сведоци смо да десетине породица из Газе неће имати ко да оплакује, јер су остале без иједног члана. Избрисане су из регистра грађана. Њихове приче, снове, надања, радости неће имати ко да исприча.
Сведоци смо претеће опасности да се овај рат прошири на читав блискоисточни регион ако се примирје ускоро не постигне.
Сведоци смо, ми хришћани.
Гледамо уживо стравично страдање читавог једног народа и чекамо да се деси неко чудо које ће пасти са неба и зауставити зло. Но, Бог се пројављује кроз човека. Кроз нас. И докле год смо ми хришћани неми посматрачи убијања недужних људи и деце, дотле ни Бог ни његова љубав не могу да се пројаве кроз нас. Јер је, као што каже Апостол, „вера без дела мртва“ (Јак. 2, 26). И зато, кад видимо слику оца који у агонији у две пластичне кесе за продавницу носи масакриране остатке своје деце и питамо се зашто Бог не учини нешто, питајмо се зашто ми хришћани не учинимо нешто. „Судите убогоме и сироти, онога кога гоне и ништега правдајте“ (Пс. 82, 3). „Отварај уста своја за немога, за ствар свих намењених смрти. Отварај уста своја, суди право, дај правицу невољноме и убогоме“ (Проп. 31, 8–9).
Чујмо вапај палестинских хришћана који позивају црквене поглаваре и теологе на Западу да отворе очи на двоструке стандарде које Запад има, а који хуманизују израелске Јевреје и инсистирају на дехуманизацији Палестинаца и умањивању њихове патње. Ови наследници најстарије хришћанске заједнице нас подсећају да су сви људи створени по лику Божијем. Подсећају нас да милиони Палестинаца већ деценијама живе под дехуманизујућом војном окупацијом Израела, и да управо тај контекст угњетавања многи западни поглавари и теолози упорно игноришу и чак повремено оправдавају користећи хришћанску ционистичу теологију.[13]
Сви хоћемо да будемо у право време и на правом месту и да добар одговор дамо кад Христос закуца на наша врата. А Христос куца управо сада у разрушеној Гази. Да ли ће наша вера садејствовати нашим делима по којима ће нас Господ препознати?
Захтевајмо прекид ватре сад!
[1] B’Tselem, Израелски информативни центар за људска права на Окупираним Територијама, наводи да је за ова убиства само један војник осуђен за злоупотребу овлашћења на начин који угрожава људски живот и то због пуцања и убиства 14-годишњег Палестинца и осуђен је на једномесечни друштвено-корисни рад. Више на: https://www.btselem.org/gaza_strip/20210524_whitewash_time
[2] TRT Balkan, Израелски министар одбране Јоав Галан најавио је „потпуну опсаду“ палестинске већ блокиране Газе: https://www.youtube.com/watch?v=h3s7cHmj0XU
[3] „Зато иди и побиј Амалика, и затри као проклето све што год има; не жали га, него побиј и људе и жене и децу и што је на сиси и волове и овце и камиле и магарце“, 1 Сам. 15, 3. Нетанјаху објављује свети рат Гази, позивајући се на Библију, Middle East Monitor, https://www.middleeastmonitor.com/20231029-netanyahu-declares-holy-war-against-gaza-citing-the-bible/
[4] Мапа палестинских села и градова који су уништени или етнички очишћени у периоду од почетка
Накбе 1948. до шестодневног рата 1967. године може се пронаћи на сајту израелске невладине организације Zochrot која се бави разоткривањем и ширењем историјских информација о палестинској Накби на јеврејском језику: https://www.zochrot.org/villages/nakba_map/en?Nakba_Map
[5] Укупан број палестинских избеглица данас у свету је око 7,25 милиона, по подацима центра за боравишна и избегличка права Палестинаца, Бадил. Види: http://www.badil.org/en/publication/faq.html#faqnoanchor). Агенција Уједињених Нација за палестинске избеглице UNRWA директно помаже око 5 милиона избеглица, од којих скоро 2 милиона живи у 58 избегличких кампова на Западној Обали, у Гази, Источном Јерусалиму, Јордану, Сирији и Либану. За више информација: https://www.unrwa.org/
[6] УН Резолуција 181 Јерусалиму додељује статус „corpus separatum“ ради „заштите и очувања јединствених духовних и верских интереса који се налазе у граду три велике монотеистиче религије широм света, Хришћанства, Јудаизма и Ислама“. У складу са тим, а имајући у виду да УН никада нису опозвале ову резолуцију (као ни Резолуцију 194), Генерална Скупштина УН не признаје израелско проглашење Јерусалима главним градом Израела, и у тексту Резолуције Генералне скупштине 66/18 из 2011. наводи следеће: „све радње које Израел, окупациона сила, предузме да наметне своје законе, јурисдикцију и администрацију Светом граду Јерусалиму су незаконите и стога ништавне и немају никакву важност, и позива се Израел да прекине све такве незаконите и једностране мере“. Текст ове резолуције доступан је на:
https://documents-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/GEN/N11/459/90/PDF/N1145990.pdf?OpenElement
[7] Изјава премијера Бенјамина Нетанјахуа на састанку са француским председником Макроном у децембру 2017. Види: https://www.israelnationalnews.com/News/News.aspx/239137. Погледати и Нетанјахуово обраћање Генаралној Скупштини УН у септембру 2017, у коме се такође позива на Библију: https://www.timesofisrael.com/full-text-of-prime-minister-benjamin-netanyahus-un-speech/
[8] Рабин Јаков Шапиро у кратком видеу врло јасно објашњава разлику између, са једне стране, Јевреја као религијске заједнице и јудаизма и, са друге стране, ционизма као политичког покрета чије се идеје директно супротстављају учењу јудаизма. Видео се може наћи на линку: https://www.youtube.com/watch?v=rzYqimDCyjs
[9] Видео извештај Al Jazeera Balkans о бомбардовању ове цркве: https://www.youtube.com/watch?v=Y9D_GJ8A7Xc
[10] Обавештење из Јерусалимске Патријаршије у коме се одбијају предложена ограничења од стране израелске полиције за дочек Благодатног огња у Цркви Гроба Господњег у Јерусалиму, 21. април 2022: https://en.jerusalem-patriarchate.info/blog/2022/04/21/statement-by-the-patriarchate-rejecting-the-proposed-restrictions-on-the-holy-fire-ceremonies/
[11] Крајем октобра у јавности је процурео документ израелског Министарства обавештајних служби у коме се разматрају опције за будућност Палестинаца из Газе у оквиру овог рата, и у документу се препоручује да се цивилно становништво евакуише на Синај на коме ће се прво поставити шаторски смештај, а касније успоставити трајнији градови који ће апсорбовати протерано становништво. Yuval Abraham, Expel all Palestinians from Gaza, recommends Israeli gov’t ministry, October 30, 2023, +972 Magazine: https://www.972mag.com/intelligence-ministry-gaza-population-transfer/#:~:text=The%20document%20recommends%20that%20Israel,sterile%20zone%20of%20several%20kilometers%20%E2%80%A6
[12] Al Jazeera Balkans, Цензурирају ли друштвене мреже пропалестински садржај? https://balkans.aljazeera.net/teme/2023/10/24/cenzuriraju-li-drustveni-mediji-propalestinski-sadrzaj
[13] Позив на покајање: Отворено писмо палестинских хришћана поглаварима и теолозима Западне цркве, Kairos Palestine. Види: https://www.kairospalestine.ps/images/A_Call_for_Repentance__An_Open_Letter_from_Palestinian_Christians_1.pdf