Wadeei Khaled, 2023.
Uvodine napomene
Prvi deo teksta nastao je u vreme masovnog društvenog pokreta nenasilnog otpora u Gazi koji je počeo u martu 2018. godine. Ovaj pokret nazvan je „Veliki marš za povratak“ i predstavlja jedan od najvećih nenasilnih pokreta koji je organizovao proteste svakog petka u blizini granice između Gaze i Izraela, u periodu od 30. marta 2018. do 27. decembra 2019. Ciljevi pokreta su bili da se ukine 12-godišnja izraelska kopnena, vazdušna i morska blokada Gaze i da se palestinskim izbeglicama proteranim iz svojih domova iz delova istorijske Palestine koji se danas nalaze u Izraelu dozvoli povratak. Za vreme ovih protesta izraelska vojska je, najviše snajperima, ubila 223 Palestinca, a 46 od njih su deca.[1] Ovaj tekst je i osvetljavanje jednog dela istorije stradanja palestinskog naroda i konteksta u kome se kasnije desio stravičan i za svaku osudu napad Hamasa na Izrael 7. oktobra 2023.
Drugi deo teksta nastao je u trenutku neprestanog bombardovanja izraelske vojske na Gazu koje traje već više od mesec dana, a kao odgovor na stravičan napad Hamasa na Izrael izvršen 7. oktobra na muzičkom festivalu u kibucu Re’im udaljenom oko 5km od granice sa Gazom. U napadu na ovaj i druge kibuce i vojne baze ubijeno je 1200 Izraelaca i stranih državljana i oteto preko 230 talaca. Ovaj bez presedana napad pripadnika Hamas organizacije otpora iz Gaze je za svaku osudu. No, nesrazmeran odgovor Izraela koji je usledeo, uz konstataciju izraelskog ministra odbrane „da se bore protiv ljudskih životinja“[2] i obraćanje premijera Netanjahua u kome kaže da se „morate setiti šta vam je Amalik učinio, čitamo u našoj Svetoj Bibliji“, jasno pokazuju namere državnog vrha Izraela da opravda takav odgovor i izvrši genocid na stanovništvom Gaze.[3]
Ovaj tekst je vapaj da se prekine vatra i zaustave strašni zločini koji nikome neće doneti sigurnost i mir.
I
Živimo u vremenu velikih nepravdi koje se čine svuda u svetu oko nas. Sve je manje empatije, solidarnosti, socijalne pravde, a ljudi se u ime biblijskog Boga ubijaju, progone i ponižavaju. Rasizam je uzeo maha, i sve je više napada koje čine ljudi sa umišljenom nadmoći bele rase protiv ljudskih bića koja imaju drugačiju boju kože. Gotovo svakodnevno se krše osnovna ljudska prava onih koji su drugačiji na bilo koji način. Svedoci smo progona grupa ili čitavih naroda, a jedan od takvih progona je i višedecenijska okupacija Palestine i sistematsko tlačenje koje Izrael sprovodi u Svetoj zemlji nad palestinskim muslimanima i hrišćanima. Iako ogroman broj hrišćana svake godine ide na hodočašće, posećuje sveta mesta u Izraelu i okupiranoj Palestini, ipak je mnogima i dalje nepoznata realnost tamošnjeg života.
U želji da posetimo i poklonimo se svim svetinjama, promakne nam da vidimo ljude oko sebe, „živo kamenje“ Svete zemlje. Promakne nam da posetimo palestinske hrišćane i saznamo da su oni i pravoslavci, i katolici, i evangelisti, i Maroniti, i Sirijak-Aramejci, da su to naslednici ranohrišćanskih zajednica koje polako nestaju zbog nepodnošljivih uslova za život. Promakne nam da čujemo i vidimo kakav je svakodnevan život ljudskih bića koja žive na za nas najsvetijem mestu na planeti Zemlji.
Ti ljudi, koji su jedni od starosedelaca istorijske Palestine, muslimani i hrišćani, već sedamdeset godina preživljavaju Nakbu. Nakba na arapskom jeziku znači katastrofa koju čine događaji započeti 1948.g. kada je proterano preko 750.000 Palestinaca, uništeno preko 400 palestinskih sela i gradova radi osnivanja države Izrael.[4] Danas je to 7 miliona palestinskih izbeglica koje žele, i po međunarodnom zakonu imaju pravo, da se vrate svojim kućama iz kojih su pre 70 godina proterani.[5]
Svakodnevna stradanja palestinskog naroda u Gazi, na Zapadnoj obali, u Istočnom Jerusalimu, ubijanja, hapšenja, mučenja, otimanja domova i imovine, uskraćivanja osnovnih ljudskih prava se i dalje i uporno dešavaju pred očima javnosti.
Sve su češći napadi radikalnih desničarskih jevrejskih grupa koje skrnave crkve i džamije u Izraelu (Crkva umnoženja hleba i ribe u Tabhi oštećena je u požaru koji su izazvali jevrejski ekstremisti u junu 2015, a prethodno je u februaru iste godine zapaljen deo bogoslovije Grčke pravoslavne crkve u Jerusalimu), maltretiraju Palestince hrišćane i muslimane u Starom gradu u Jerusalimu, uzvikuju rasističke parole kao što je „smrt Arapima!“, i onemogućavaju muslimanskim vernicima da prisustvuju molitvi u Al Aksa džamiji.
Pred očima javnosti i međunarodne zajednice se krši i međunarodni zakon kada izraelska vlada, uz podršku hrišćanske Amerike, nelegalno prisvaja Jerusalim kao glavni grad jevrejske države.[6] Izraelski premijer, koji se deklariše kao sekularni Jevrejin, koristi Stari Zavet kao politički argument za odbranu ove cionističke ideje i javno izjavljuje da ako nam nešto nije jasno, treba da pročitamo „jednu jako zanimljivu knjigu koja se zove Biblija.“[7]
Pred očima javnosti jedna od najjačih vojski na svetu hladnokrvno u jednom danu, snajperima i suzavcem, u najvećem zatvoru na otvorenom Gazi, ubija 60 Palestinaca (među kojima je i osmomesečna beba), koji nenaoružani protestuju tražeći poštovanje ljudskih prava i sloboda, koja su i njima Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima zagarantovana. Samo nekoliko dana kasnije na istom mestu vojnik te, po njihovom tvrđenju, „najmoralnije vojske na svetu“ snajperom puca u grudi 21-godišnje medicinske sestre Razan Al-Nadžar koja u belom mantilu i sa rukama podignutim uvis prilazi da pruži medicinsku pomoć ranjeniku.
Da li vapaj ovih ljudskih bića dopire do naših ušiju? Pitam se da li mi kao hrišćani treba da osećamo odgovornost zbog svog poslanja i da ustanemo protiv ovog strašnog stradanja i nepravde koja se čini u okupiranoj Palestini. Jer, ako se trudimo da živimo po hrišćanskim načelima i Hristovom primeru onda na njegovu ličnost, ljubav i dela moramo pogledati iz današnje perspektive i postaviti ih u današnji kontekst. Hristos je javno propovedao, pozivao na odbacivanje starih zakona, ustajao protiv nepravde, svojim rečima i delima branio slabe i ugnjetavane, pomagao duševno i fizički obolelima, izobličavao licemere i fariseje, činio protiv vladajućeg zakona, delio hleb sa prokaženima i odbačenima.
Današnjim očima gledano, Hristos je bio vođa pokreta za oslobođenje, „problematična“ osoba, pobunjenik, disident, revolucionar. Da li onda mi hrišćani zaista sledimo ovu Ličnost, da li ustajemo na nepravdu i reagujemo na zla koje se čine oko nas, pozivamo vladare ovog sveta na savest i odgovornost, govorimo javno protiv mučenja, kršenja ljudskih prava i zla koja se svakodnevno čine, da li učestvujemo ili organizujemo proteste protiv stradanja nedužnih ljudi ili odbijamo da trošimo svoj mukotrpno zarađeni novac na proizvode od kojih zarada odlazi na naoružanje nečije vojske? No, možda smatramo da to spada u domen politike, a mi kao hrišćani smo apolitični, jer nas ipak interesuje samo Hristos i naše lično spasenje.
Možda se uzdržavamo da kritikujemo zlodela koje čini izraelska vlada i vojska plašeći se da će nas obeležiti kao antisemite. No jako je važno shvatiti da judaizam nikako nije isto što i cionizam, i da izobličavanje zlodela koje čine izraelske cionističke vlasti nije antisemitizam već anticionizam.[8]
Nemački teolog Ditrih Bonhefer, koji je bio anti-nacistički disident i poznat po svom nepokolebljivom otporu nacističkoj diktaturi zbog koga je stradao u koncentracionom logoru, u svojoj Besedi na Drugu poslanicu Korinćanima 12, 9 kaže: „Hrišćanstvo stoji ili pada sa svojim revolucionarnim protestima protiv nasilja, samovolje i ponosa vlasti, i sa svojom molbom za slabe. Hrišćani čine premalo da bi ove tačke bile jasnije. Hrišćanstvo se previše lako prilagođava služenju sili. Hrišćani bi trebali više da delaju, poduzimaju akcije, da šokiraju svet daleko više nego što to sada čine. Hrišćani bi trebali da zauzmu jači stav u korist slabih, umesto da prvo razmišljaju o mogućem pravu jakih.“
Još jedan veliki čovek hrišćanin, Martin Luter King Mlađi je rekao da je „tišina dobrih ljudi opasnija od brutalnosti loših ljudi“. Da li smo svesni svoje tišine?
Nismo istorijski bili prisutni da se pobunimo i podignemo svoj glas protiv krvoločne mase koja je uzvikivala „raspni ga, raspni“, ili protiv svih onih moćnih koji su ugnjetavali, mučili ili progonili ranohrišćansku Crkvu. Ali smo danas tu, deo smo istorije u kojoj se nemoćni, proterani i obespravljeni hladnokrvno muče i ubijaju pred našim i očima čitavog sveta. Palestinci su glas vapijućeg u pustinji (Mt. 3, 3).
Glad i žeđ za pravdom nas mora pokrenuti da ustanemo protiv nasilja i stanemo u odbranu ugnjetavanih. Prorok Isaija je propovedao o socijalnoj pravdi kada je govorio: „Učite se dobro činiti, tražite pravdu, ispravljajte potlačenoga, dajte pravicu siroti, branite udovicu“ (Is. 1, 17). Ne zaboravimo da je Hristova zapovest da ljubimo jedni druge poziv da podignemo svoju svest o tome da smo odgovorni jedni za druge. Hoćemo li kao hrišćani ustati i progovoriti u odbranu stradalnika?
II
Četrdeseti je dan neprestanog bombardovanja Gaze u kome je ubijeno preko 11,500 Palestinaca, od kojih je preko 4,600 dece, a preko 30,000 je ranjenih. Na hiljade dece, majki, očeva, starih ljudi je zarobljeno ispod ruševina očekujući izbavljenje, dok njihovi najmiliji u agoniji golim rukama kopaju po ostacima svojih domova u nadi da će do njih stići na vreme.
Uživo gledamo stravične scene bombardovanja 2,2 miliona ljudi u potpuno blokiranoj Gazi, bez vode, hrane i struje, i pitamo se da li hrišćani kao so zemlje treba da podignu svoj glas protiv zločina i budu svetlost ovom, u gustom moralnom mraku zarobljenom, svetu? Dok gledamo kako pred našim očima pod neprestanom kišom razornih bombi nestaju ljudska bića, kuće, stambene zgrade, bolnice, pekare, škole, džamije, izbeglički kampovi, da li kao hrišćani treba da osećamo ikakvu moralnu nedoumicu? Kada slušamo jecaje pravoslavnih Palestinaca dok vladika Aleksije drži opelo parohijanima poginulim u izraelskom bombardovanju prostorija treće najstarije crkve na svetu, Crkve sv. Porfirija, da li kao hrišćani treba da osetimo ljudsku potrebu da saučestvujemo u bolu za nevino nastradalom braćom i sestrama u Hristu i da tražimo reakciju naše pomesne crkve?[9] Zar vapaj ove male ali hrabre hrišćanske zajednice koja vekovima u kontinuitetu svedoči Hristovo prisustvo na ovoj napaćenoj palestinskoj zemlji ne budi sve nas i našu crkvu iz apatije i podstiče nas da svi zajedno podignemo svoj glas protiv zla, ubijanja i pohlepe? Ova hrišćanska zajednica je pod pretnjom nestanka, kao i čitav narod u Gazi. Zašto naša pomesna crkva ne poziva glasno i uporno na primirje kada se na svakih deset minuta ubije jedno dete u Gazi?
Palestina nije samo političko pitanje. Višedecenijsko stradanje palestinskog naroda i ovo etničko čišćenje je egzistencijalno pitanje svakog čoveka, svakog hrišćanina. I to ne pitanje da li ćemo kada krenemo na hodočašće sledeće godine moći da u Crkvi Groba Gospodnjeg dočekamo Blagodatni oganj (jer je i za to potrebno imati specijalnu propusnicu koju u ograničenom broju izdaju izraelske vlasti)[10], već da li se mi kao hrišćani, kao oni koji su pozvani da budu svetlost svetu, kroz život vodimo Hristovim rečima i hrišćanskim načelima.
Svedoci smo nezapamćenih prizora. Bolnice su prepune ranjenika koji leže na podovima, operacije se obavljaju bez osnovnih medicinski sredstava u polumraku, rane se dezinfikuju sirćetom, a amputacije vrše bez anestezije. Bolnički hodnici i dvorišta postali su utočište za desetine hiljada ljudi koji su u strahu napustili svoje domove. Svetska zdravstvena organizacija upozorava da od 36 bolnica u Gazi, više od dve trećine ne funkcioniše uopšte i da je pitanje trenutka kada će usled nehumanih, nehigijenskih uslova razne bolesti početi da se šire. Humanitarna katastrofa nezapamćenih razmera je na pomolu.
Svedoci smo ponavljanja istorije. Stotine hiljada raseljenih Palestinaca sa malom decom u naručju i jednom kesom ili torbom u koju je morao da stane čitav njihov život pešače u nepoznato, kao i 1948. godine. Nakba koja je tada počela, traje i do danas, jer su njihovi očevi i majke, dede i babe, proterani iz svojih domova u Galileji, Ramli, Lidi i naseljeni u osam UN izbegličkih kampova u Gazi. Danas ih iz tih razrušenih izbegličkih kampova opet proteruju. Gledamo kolone gladnih i žednih ljudskih bića, istraumiranih neprestanim bombardovanjem koje traje više od mesec dana, kako satima pešače ka jugu Gaze u kome ih ne čeka nikakva sigurnost. Naprotiv, pored bombi preti im i opasnost da budu zauvek proterni u Egipat.[11] 1, 5 miliona Palestinaca je raseljeno.
Svedoci smo sve jačeg ućutkivanja palestinskih glasova u medijima, na univerzitetima, društvenim mrežama[12]. Ti mediji i društvene mreže se vređaju kada se ljudi bune protiv zlodela, ali očigledno ih ne vređaju sama zlodela.
Svedoci smo i sve glasnijeg protivljenja Jevreja ovom etničkom čišćenju koji se u njihovo ime sprovodi. „Ne u naše ime“ i „Nikad više ni za koga“ se već nedeljama hrabro ori na američkim ulicama, u kancelarijama hrišćanskih kongresmena i senatora koji bezupitno odobravaju milijarde dolara za naoružanje izraelske vojske. Stotine hiljada ljudi na londonskim, pariskim, istanbulskim ulicama dižu svoj glas u odbranu ljudskih prava miliona Palestinaca.
Svedoci smo nesvakidašnjeg trenutka u istoriji kada međunarodni zakon, Ujedinjene nacije i međunarodna zajednica gube svaki smisao pred kolektivnim kažnjavanjem 2,2 miliona ljudi kojima se uskraćuje čista voda, hrana, lekovi i struja.
Svedoci smo da desetine porodica iz Gaze neće imati ko da oplakuje, jer su ostale bez ijednog člana. Izbrisane su iz registra građana. Njihove priče, snove, nadanja, radosti neće imati ko da ispriča.
Svedoci smo preteće opasnosti da se ovaj rat proširi na čitav bliskoistočni region ako se primirje uskoro ne postigne.
Svedoci smo, mi hrišćani.
Gledamo uživo stravično stradanje čitavog jednog naroda i čekamo da se desi neko čudo koje će pasti sa neba i zaustaviti zlo. No, Bog se projavljuje kroz čoveka. Kroz nas. I dokle god smo mi hrišćani nemi posmatrači ubijanja nedužnih ljudi i dece, dotle ni Bog ni njegova ljubav ne mogu da se projave kroz nas. Jer je, kao što kaže Apostol, „vera bez dela mrtva“ (Jak. 2, 26). I zato, kad vidimo sliku oca koji u agoniji u dve plastične kese za prodavnicu nosi masakrirane ostatke svoje dece i pitamo se zašto Bog ne učini nešto, pitajmo se zašto mi hrišćani ne učinimo nešto. „Sudite ubogome i siroti, onoga koga gone i ništega pravdajte“ (Ps. 82, 3). „Otvaraj usta svoja za nemoga, za stvar svih namenjenih smrti. Otvaraj usta svoja, sudi pravo, daj pravicu nevoljnome i ubogome“ (Prop. 31, 8–9).
Čujmo vapaj palestinskih hrišćana koji pozivaju crkvene poglavare i teologe na Zapadu da otvore oči na dvostruke standarde koje Zapad ima, a koji humanizuju izraelske Jevreje i insistiraju na dehumanizaciji Palestinaca i umanjivanju njihove patnje. Ovi naslednici najstarije hrišćanske zajednice nas podsećaju da su svi ljudi stvoreni po liku Božijem. Podsećaju nas da milioni Palestinaca već decenijama žive pod dehumanizujućom vojnom okupacijom Izraela, i da upravo taj kontekst ugnjetavanja mnogi zapadni poglavari i teolozi uporno ignorišu i čak povremeno opravdavaju koristeći hrišćansku cionističu teologiju.[13]
Svi hoćemo da budemo u pravo vreme i na pravom mestu i da dobar odgovor damo kad Hristos zakuca na naša vrata. A Hristos kuca upravo sada u razrušenoj Gazi. Da li će naša vera sadejstvovati našim delima po kojima će nas Gospod prepoznati?
Zahtevajmo prekid vatre sad!
[1] B’Tselem, Izraelski informativni centar za ljudska prava na Okupiranim Teritorijama, navodi da je za ova ubistva samo jedan vojnik osuđen za zloupotrebu ovlašćenja na način koji ugrožava ljudski život i to zbog pucanja i ubistva 14-godišnjeg Palestinca i osuđen je na jednomesečni društveno-korisni rad. Više na: https://www.btselem.org/gaza_strip/20210524_whitewash_time
[2] TRT Balkan, Izraelski ministar odbrane Joav Galan najavio je „potpunu opsadu“ palestinske već blokirane Gaze: https://www.youtube.com/watch?v=h3s7cHmj0XU
[3] „Zato idi i pobij Amalika, i zatri kao prokleto sve što god ima; ne žali ga, nego pobij i ljude i žene i decu i što je na sisi i volove i ovce i kamile i magarce“, 1 Sam. 15, 3. Netanjahu objavljuje sveti rat Gazi, pozivajući se na Bibliju, Middle East Monitor, https://www.middleeastmonitor.com/20231029-netanyahu-declares-holy-war-against-gaza-citing-the-bible/
[4] Mapa palestinskih sela i gradova koji su uništeni ili etnički očišćeni u periodu od početka
Nakbe 1948. do šestodnevnog rata 1967. godine može se pronaći na sajtu izraelske nevladine organizacije Zochrot koja se bavi razotkrivanjem i širenjem istorijskih informacija o palestinskoj Nakbi na jevrejskom jeziku: https://www.zochrot.org/villages/nakba_map/en?Nakba_Map
[5] Ukupan broj palestinskih izbeglica danas u svetu je oko 7,25 miliona, po podacima centra za boravišna i izbeglička prava Palestinaca, Badil. Vidi: http://www.badil.org/en/publication/faq.html#faqnoanchor). Agencija Ujedinjenih Nacija za palestinske izbeglice UNRWA direktno pomaže oko 5 miliona izbeglica, od kojih skoro 2 miliona živi u 58 izbegličkih kampova na Zapadnoj Obali, u Gazi, Istočnom Jerusalimu, Jordanu, Siriji i Libanu. Za više informacija: https://www.unrwa.org/
[6] UN Rezolucija 181 Jerusalimu dodeljuje status „corpus separatum“ radi „zaštite i očuvanja jedinstvenih duhovnih i verskih interesa koji se nalaze u gradu tri velike monoteističe religije širom sveta, Hrišćanstva, Judaizma i Islama“. U skladu sa tim, a imajući u vidu da UN nikada nisu opozvale ovu rezoluciju (kao ni Rezoluciju 194), Generalna Skupština UN ne priznaje izraelsko proglašenje Jerusalima glavnim gradom Izraela, i u tekstu Rezolucije Generalne skupštine 66/18 iz 2011. navodi sledeće: „sve radnje koje Izrael, okupaciona sila, preduzme da nametne svoje zakone, jurisdikciju i administraciju Svetom gradu Jerusalimu su nezakonite i stoga ništavne i nemaju nikakvu važnost, i poziva se Izrael da prekine sve takve nezakonite i jednostrane mere“. Tekst ove rezolucije dostupan je na:
https://documents-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/GEN/N11/459/90/PDF/N1145990.pdf?OpenElement
[7] Izjava premijera Benjamina Netanjahua na sastanku sa francuskim predsednikom Makronom u decembru 2017. Vidi: https://www.israelnationalnews.com/News/News.aspx/239137. Pogledati i Netanjahuovo obraćanje Genaralnoj Skupštini UN u septembru 2017, u kome se takođe poziva na Bibliju: https://www.timesofisrael.com/full-text-of-prime-minister-benjamin-netanyahus-un-speech/
[8] Rabin Jakov Šapiro u kratkom videu vrlo jasno objašnjava razliku između, sa jedne strane, Jevreja kao religijske zajednice i judaizma i, sa druge strane, cionizma kao političkog pokreta čije se ideje direktno suprotstavljaju učenju judaizma. Video se može naći na linku: https://www.youtube.com/watch?v=rzYqimDCyjs
[9] Video izveštaj Al Jazeera Balkans o bombardovanju ove crkve: https://www.youtube.com/watch?v=Y9D_GJ8A7Xc
[10] Obaveštenje iz Jerusalimske Patrijaršije u kome se odbijaju predložena ograničenja od strane izraelske policije za doček Blagodatnog ognja u Crkvi Groba Gospodnjeg u Jerusalimu, 21. april 2022: https://en.jerusalem-patriarchate.info/blog/2022/04/21/statement-by-the-patriarchate-rejecting-the-proposed-restrictions-on-the-holy-fire-ceremonies/
[11] Krajem oktobra u javnosti je procureo dokument izraelskog Ministarstva obaveštajnih službi u kome se razmatraju opcije za budućnost Palestinaca iz Gaze u okviru ovog rata, i u dokumentu se preporučuje da se civilno stanovništvo evakuiše na Sinaj na kome će se prvo postaviti šatorski smeštaj, a kasnije uspostaviti trajniji gradovi koji će apsorbovati proterano stanovništvo. Yuval Abraham, Expel all Palestinians from Gaza, recommends Israeli gov’t ministry, October 30, 2023, +972 Magazine: https://www.972mag.com/intelligence-ministry-gaza-population-transfer/#:~:text=The%20document%20recommends%20that%20Israel,sterile%20zone%20of%20several%20kilometers%20%E2%80%A6
[12] Al Jazeera Balkans, Cenzuriraju li društvene mreže propalestinski sadržaj? https://balkans.aljazeera.net/teme/2023/10/24/cenzuriraju-li-drustveni-mediji-propalestinski-sadrzaj
[13] Poziv na pokajanje: Otvoreno pismo palestinskih hrišćana poglavarima i teolozima Zapadne crkve, Kairos Palestine. Vidi: https://www.kairospalestine.ps/images/A_Call_for_Repentance__An_Open_Letter_from_Palestinian_Christians_1.pdf