Ivan Jegdić
Mladi izvođač i kompletan autor muzike i stihova svojih pesama Ivan Jegdić, koji je nedavno objavio album pod nazivom „Neka čuju me“, insistira na žanrovskoj nesvodivosti svojih pesama, koje lični pogled i interesovanje za dinamiku i dramatiku unutrašnjeg života upotpunjuju promišljenom recepcijom društvenog konteksta i širokim referentnim okvirom utemeljenim na kulturi, istoriji, mitologiji i religiji.
Njegove pesme se bave ličnim nedoumicama, ljudskim odnosima, intimnim traganjima, emotivnim krhkošću mladosti, željom za slobodom i protestom protiv nasilja i nepravde, dok nazivi nekih od njih, poput „Kaligula“, „Juda“, „Cezar“, ili pominjanje Sizifa i Jova, ne deluju kao pseudointelektualno opravdavanje popkulturne banalnosti, nego kao promišljena, proživljena i višeslojna umetnička transpozicija sopstvenih iskustava i doživljaja, u želji da se nađe pravi izraz za njihovo umetničko uobičavanje i posredovanje.
Tako pesma „Dezerter“ u kojoj se obraća vladaru rečima kako ne želi da gine za njega, nije tek pomodni i ideološki-interesno motivisan defetistički signal, nego ozbiljno preispitivanje pitanja žrtve i žrtvovanja, sa mogućnošći čitanja u ključu suprotstavljanja „knezu sveta ovoga“ iz pozicije ličnosti, koja je sama po sebi poprište sukoba intenzivnijih od onih kolektivnih. U pesmi „Kaligula“ preispituje se traganje za sopstvenih identitetom, koji ne bi bio sveden na zbir sopstvenih lutanja, uz stalnu senku samoobmane i manje ili više nesvesnog manipulativnog odnosa moći u ljudskim odnosima i samosagledavanju, sa unapred pripremljenim i „ogledalnim“ ulogama gospodara i roba, nasilnika i žrtve.
Lično samopreispitivanje za Jegdića nije egoistična samodovoljnost, već i time što se proširuje na širu društvenu i kulturnu ravan, kao i aktivnim traganjem za izlazom iz začaranog kruga koji je „svet ovaj“. Nedoumice nisu samo povezane za intimne lomove u odnosu sa drugim ljudima i samosagledavanje, nego i za ključna pitanja stvaralačkog omišljavanja sopstvenog života i samoostvarenja. Tako se neuspeh vidi, kao u pesmi „Decembar“, kao nesposobnost da se odgovori na poziv i prepozna mogući put dalje, odnosno nespremnost da se preuzme korak dalje iz inertne samozačaranosti („u planini trag, a ja sam ostao, u daljini glas, a ja sam zaspao“).
Stvaralaštvo i smisao nisu stvar naše atomizovane samodovoljnosti već imaju opšti, zajednički i kosmički značaj, pa u pesmi „Drage ruke“, autorski glas se obraća svojim rukama, dakle ličnom i telesnom činjenju u konkretnom prostorno-vremenskom kontekstu, sa pitanjem i njihovoj sposobnosti da dotaknu sunce, odnosno dosegnu svetlost i stvore nešto trajno, što ostaje za sva vremena (potencijalno i „posle vremena“?), baš sa tim i zbog tog traga svetlosti u njima. Kao što se, verujem, pesma o buđenju i isceljenju, kod ovog vrlo senzibilnog i osvešćenog autora ne zove slučajno „Osam dana“, upućujući na eshatološki ishod u „osmom danu stvaranja“.
Najzad, pesma „Bolji čovek“ možda i najbolja, nasloženija, potenijalno najprovokativnija, pored toga što može biti tumačena kao ljubavna pesma ili pesma u kojoj se preispituju društveni autoriteti, može biti shvaćena i kao polemički dijalog sa samim Hristom, njegovom žrtvom i njegovim pozivom na sledbeništvo, kao i preispitvanje naše spremnosti da mu se prepustimo a da pri tome ne izgubimo sebe, umesto Hristu prepuštajući se samoobmanama i projekcijama ili ideološkim zamkama i nalozima instanci ovozemaljske moći iza krinke otkrivenjske religije.
Muzika i poezija ovog mladog autora koristi poetička sredstva svog vremena i svoje generacije, izvedena je sa ličnim odnosom i samožrtvenom otvorenošću i predstvalja primer ozbiljnog i promišljenog, lično utemeljenog i kulturološki osvešćenog stvaralaštva generacije koju smo spremni lako da otpišemo kao izgubljenu u svetu medija, tehnološki posredovanih komunikacija i samoizolovanosti od naloga zajednice, pokazujući da duh diše gde hoće i da uvek ima prostora da se kaže svoj glas, a neminovno će se naći oni koji će želeti da ga čuju. A onaj sa kojim Jegdić, možda i ne sasvim svesno, tragajući polemiše u pesmi „Bolji čovek“, verujemo, svakako hoće.
