Карл Барт (1886–1968)
Када бих, као католички теолог, смео да говорим уочи тужног славља посвећеног овом великом евангелистичком теологу, не бих то чинио зато што сам у последњих петнаест година Карла Барта могао да сматрам увек духовно сродним и очинским пријатељем, већ зато што би на овом гробу сама католичка теологија требало да дође до речи. Захваљујем вам на чињеница да она то и сме. Са вама данас жале небројени католици, теолози и лаици свуда широм света где их је реч Карла Барта сусрела на многим језицима.
Постојало је време које је потребовало Doktor utrisque iuris, доктора обеју права. Наше време има горућу потребу за Doctor utrisque theologiae, доктором обеју теологија – евангелистичке и католичке. А ако је неко у овом столећу то опримеровао, онда је то био Карл Барт.
То може да изненади уколико се има на уму да је ретко који значајнији теолог нашег века напао католичку цркву тако тачно, тако гневно, тако изазовно попут Карла Барта: у својој „Црквеној догматици“, као и на пленарним седницама Светског савеза цркава у Амстердаму. Да, он је изазвао нас: нас, католике на десници, ништа мање него новопротестантске противнике на левици. То није чинио увек у Моцартовим тоновима о коме, крај све љубави, једва нешто сетно примећује у ,,Црквеној догматици“ – он није, наизглед, био никакав посебно ревносни хришћанин и остао је, штавише, католичански хришћанин. Његов изазов је била полемика одређена оним што је код Моцарта тако величао: једном страсном, великом, слободном објективношћу. И тај предмет (=објекат) за који је желео да обезбеди слух, чисти слух, је била хришћанска вест (=објава).
Због Еванђеља је мислио да толико оштро говори, да је сматрао како мора протествовати против нас. Тако се многима од нас учинио као прави правцати протетантски теолог. Истини за вољу, то није било само због тога што је протествовао против нечега, него и зато што је протествовао за нешто, нешто за шта вреди данас можда и изнова протествовати: за живог и у потпуности другог Бога кога су неке плитке протестантске и католичке теологије мислиле да могу сасвим сакупити у своје хумане системе; за свагда савремену реч Божију у Писму која се и у цркви услед свих побожних и разборитих а одвећ људсих речи, изговорених и написаних, тешко могла чути; за једног Исуса Христа коме се у цркви вазда радо желело да отпише свако политичко или духовно вођство, па чак и проста људскост; за заједницу верујућих људи која је, у црквеној историји, увек изнова угрожена – било преко самониклих институција – било преко арогантног самониклог фанатизма.
Са овим својим позитивним протестом, својим великим еванглистичким намерама које су, како је то увек пристајало баротовском систему, морале да буду изнесене до краја, Карл Барт је учинио саму протестантску теологију озбиљним еванглистичким партнером у дискусији за нас католике. И са тим протестом је сместа пробудио многе од нас, католика: његова се – чак и у догматици – пророчка реч чула у нашој цркви и он је сам био запрепашћен колико се добро чула. Управо је кроз свој утицај у католичкој цркви, Карл Барт као темљни евангелистички теолог, врло индиректно и опет врло учинковито – што не би смело да буде претерано рећи – постао, у свези са Другим ватиканским концилом, један од духовних отаца католичког обновљења, једног обновљења које је у задњим гонинама учинило да се унеколико тужно-радосно запита да ли је данас Дух Божији живљи у католичкој цркви него у његовој сопственој.
До самог краја, међутим, он није имао наклоности према оном преповршном прилагођавању, „католизацији“, као што ни од својих католичких пријатеља није прижељкивао никакву „протестантизацију“ и упозоравао их је на понављање протестантских грешака у посткоцилијарном добу. Од других је очекивао исто држање које је и он сам имао: не плашљиво искрцавање, већ правовољно хватање у коштац у тренутку када се сопствени брод нађе у олуји и опасности. Чврсто стојећи у сопственој цркви, са поверењем у Божију реч, али са отвореним погледом за друге.
Увек је имао тај отворени поглед. Тако је нама, католичким теолозима, учинио лакшим да разумемо њега, а кроз њега и евангелистичку теологију. И као што је људски ујединио неумољиви дар разграничавања са хумористичном благошћу, тако је, крај све бескомпромисне евангелистичке концентрације, имао ширину која је учинила да постане доктором и наше теологије. Управо је овај радикални евангелистички теолог, поред свих разлика, нарочито скретао пажњу на два кретања која су указивала на евангелистичко-католички опсег изнад једног уског протестантизма:
Карлу Барту је била важна целокупна црква и то понајпре у временској димензији: дакле, и црква прошлости такође. Још раније се успротивио једној слици историје и једном теолошком ставу који је, у неисторијском надовезивању на првобитну цркву, вредновао међувреме између првобитне цркве и протестантизма као неки црквени вакуум. Предговор првом тому „Црквене догматике“, поред свог оштрог одбијања католичке „Analogia entis“, жестоко полемише против оних за које црквена историја започиње са 1517. годином и који, како он каже, на темељу бајке о „неплодној схоластици“ и крилатице „грчко умовање црквених отаца“, престају да размишљају управо тамо где почињу најинтересантнији проблеми. Желео је да има смелост да цитира Анселма и Тому без „знака гађења“. Тако је Карл Барт стајао критички и са разумевањем у овој цркви од две хиљаде лета, цркви која ни у једном веку није била у свету, повезан са њеним великим теолозима које је он, свагда испитујући, ипак признавао за своје оце и браћу у вери. На тај начин је освојио не само католичку ширину, већ и протестантску суштину. Баш зато што није порицао континуитет и приближио себи цркву прошлости, његова критика је била тако незаобилазна, тако неодложна.
Kaрлу Барту је била важна целокупна црква и то такође у просторној димензији: црква целог света. Чврсто убеђен у реформистичку традицију и никад не поричући Калвина као њеног особитог црквеног оца, у теологији се није држао секташко-протестантски. Његова теологија никада није била провинцијална или – још горе – националистичка. Није имао никакве наклоности према интровертираности учаурених заједница, покрајинским црквеностима или самодопадљивим конфесионалним црквама и конфесионалним савезима. Испуњен павловском „бригом о свим црквама“, све више је мислио универзално у теорији и пракси како је време пролазило. Зато што је настојао да мисли широко, широко се и прочуо. И зато што је мислио универзално, био је кадар да свуда посредује евангелистичку усредсређеност. Тако је oн нашироко постао – и то је можда најлепше што о њему може да се каже – сведок наше заједничке вере. Баш као такав је могао да нам учини реформаторску веру разумљивом боље од других, у све до сада великим питањима разилажења и одлучивања реформације пре 450 година, оправдању грешника искључиво кроз веру, питањима по којима данас више није неопходан раскол.
Пре много година смо дискутовали, као што смо то често чинили, о папи и Петровој служби у цркви. Како се тада није слагао са мном, рекао сам, смешкајући се: ,,Па, у реду, потврђујем Вам добру веру.“ Постао је тада озбиљан и рекао: ,,Дакле, Ви ми потврђујете добру веру. Ја не бих себи никада потврдио добру веру. И једном када дође дан да се појавим пред мојим Господом, тада нећу доћи са мојим делима, са мојим томовима ,,Догматике“ натовареним у корпи. То мора да би насмејало све анђеле. Међутим, тада нећу рећи ни: увек сам добро мислио, имао сам добру веру. Не, тада ћу рећи само једно: Господе, буди милостив мени, сиротом грешнику!“
То је заједничка вера хришћанства. И наша је заједничка утешна нада да је Карлу Барту било поклоњено оно за шта је молио.
Извор: Karl Barth (1886-1968). Gedankenfeier im Basel Münster (Zürich 1969), S. 43–46.
Превод: Вукоман Миленковић