Ухваћени чином, они оплакују своје копије зато што ниједна није оригинал; и познато је да оне никада неће достићи оригиналност. Зато су ту огледалца…, не за душе него за бакаруше. Они дрежде по улицама, сабирају консензусе, чак имају своје ајванли-паше који их обучавају како да постану „српске усташе“ и нови злодуси Лубјанке.
Митрополит Давид тврди да под „српске усташе“ није мислио на студенте Београдског универзитета, и цитирајући сам себе покушава да контекстуализује своје писање. Међутим, контекст текста је очигледан. Циљ је дискредитовати студентски протест, прогласити га ако не отворено, а онда суштински антисрпским и антицрквеним. У најгорем случају, студенти су већ „усташе“, у најбољем по њих — изманипулисани су да раде за усташку ствар.
Изјава о „копијама“ и „огледалима“ сугерише да неке групе делују као празни симулакруми који немају истинску вредност. Уместо да буду оригинални, они су само рефлексија нечега што није истинито и аутентично. На овој тачки, митрополит није само описао, већ и потпуно дискредитовао оне који се супротстављају владајућем поретку, квалификујући их као „копије“ које немају стварну вредност. „Огледала“, која помиње, нису нешто што би требало да помогне у самоспознаји или саморазвоју, већ су, према овим тврдњама, алат за манипулацију и усмеравање људи на погрешан пут, који нема никакву дубљу духовну или моралну основу.
Циљ ових речи није само да се понуди одговор на протест, већ да се постави целокупна ситуација у контекст који ће је представити као нешто што није само супротно држави, већ и друштвено опасно. Протестни покрети, који су раније били симболи борбе за слободу и демократију, сада су представљени као нешто што је, у суштини, у служби противних, деструктивних идеја.
О неодговорном коришћењу квалификације „усташа“ је сувишно говорити, јер је и у своме демантију митрополит још једном неодговорно искористио реч „усташки“. Реч „усташа“ има дубоко укорењено историјско значење, које не може бити једноставно припојено било којој политичкој или друштвеној групи која се противи тренутној власти. Злоупотреба овог термина не само да нарушава историјску истину, већ и наноси дубоке ране сећањима на ужасе које је идеологија усташтва изазвала.
На крају, уместо да повуче своју поруку, или макар да исправи начин на који је одлучио да је пренесе, владика оне који „нису разумели“ његову поруку назива „клеветницима“, „обмањивачима“ незаинтересованим за истину. Он тврди како је против њега „разапета замка“, те се, као и многи други представници власти, штити од напада на свој интегритет, не признајући да је могуће да је и сам допринео стварању овог напетог амбијента.
Када митрополит употребљава такве речи као што су „клеветници“ и „обмањивачи“, он не само да одбацује одговорност, већ се затвара у свој култ личности који не прихвата критике. Уместо да сагледа сопствену улогу у стварању конфликта, он је усмерен на нападе на своје опоненте, који га не разумеју. Овакав приступ показује дубоку неспремност да се уопште преиспитају поступци и речи које су изговорене.
Све ово је у складу са понашањем дела јерархије СПЦ у последњих неколико месеци. Још се ниједном није десило да неко призна да није био у праву. Ни најмање грешке, попут неспретног, неосетљивог или неодговорног изражавања никада не бивају признате. Присталице режима унутар СПЦ увек имају спреман „бекенд“ којим све оптужбе самоуверено враћају преко мреже, наравно, увек уз пригодан библијски цитат.
