Црквена ситуација у Украјини пре пет година довела је до поделе унутар светског православља, која од тада опстаје. Рат који Русија води против Украјине додатно је заоштрио ситуацију и тешко је предвидети како би се стање могло поново нормализовати. Православље је у огромној кризи, која са догађајима у Украјини постаје видљива, али је, међутим, и раније постојала.
У процесу распада Совјетског Савеза и развоја са тим повезане верске слободе, у Украјини су, поред оне којом је руковођено из Москве, настале још две цркве. У совјетско доба тамо је била дозвољена само Руска Православна Црква (РПЦ), која је имала „Кијевски егзархат“ за Украјину. Егзарх је од 1966. био митрополит Филарет (Денисенко), један од најважнијих јерараха РПЦ. Године 1990. је од Егзархата настала „Украјинска Православна Црква“ (УПЦ). Oна је била део РПЦ, али је уживала висок степен независности. Кијевски митрополит увек је био члан Синода РПЦ, епископи су учествовали у архијерејском сабору РПЦ, али је УПЦ могла да сама бира своје епископе и свог поглавара. По тада важећем Уставу УПЦ избор поглавара треба да благослови руски патријарх. У складу са овим уставом поглавар УПЦ биран је у два наврата, добивши оба пута благослов патријарха РПЦ без икаквих проблема.
У Украјини је постојала, за разлику од Русије, вишевековна традиција народне црквености. У многим парохијама свештеници нису одређивани од стране епископа, него их је бирала заједница и лаици су увек играли важну улогу у црквеном животу. Покушаји након револуције 1917. и у Другом светском рату током немачке окупације, да се на овом темељу оснује аутокефална украјинска црква нису имали трајног успеха. Само у емиграцији, пре свега у Канади и у САД, постојале су украјинске цркве које су се деведесетих година прошлог века подредиле Васељенској патријаршији (ВП).
Када су нестале законске забране, верници су уз помоћ америчке емиграције основали у Украјини цркву која се називала „Украјинска Аутокефална Православна Црква“ и која је била у складу са поменутом црквеном традицијом у Украјини претходних векова. Она међутим није била призната од стране других православних цркава, исто као ни недуго затим основана „Украјинска Православна Црква – Кијевска Патријаршија“. Обе цркве имале су хиљаде парохија и милионе верника, али су унутар православља важиле за неканонске. Митрополит Филарет у међувремену је напустио РПЦ и након неколико расправа постао је патријарх Кијевске Патријаршије. Од стране РПЦ он је након неколико година враћен у ред лаика и коначно екскомунициран.
Овакво стање одржало се дуже од 25 година. Постојале су три цркве у Украјини, које су међусобно стајале у конкурентском односу, од којих је, међутим, само једна била опште призната као канонска. Две некаконске цркве у више наврата покушавале су да се уједине, што је пропало углавном због Филаретових идеја. Различите украјинске владе подржавале су час неку од неканонских цркава, час УПЦ. Поседујемо релативно прецизне податке о броју парохија, по којима је УПЦ за све ово време имала више парохија него друге две цркве заједно, од којих је, опет, Кијевска патријаршија била много већа.
Лета 2018. васељенски патријарх Вартоломеј одлучио се да уједини цркве у Украјини. По његовим речима, стало му је било до милиона православних верника који су били искључени из Цркве. Када је он именовао егзархе за Украјину и коначно поништио екскомуникацију епископа, свештеника и верника две неканонске цркве, РПЦ је октобра 2018. прекинула општење са ВП. У децембру 2018. одржао се у Кијеву „Сабор уједињења“ на који су били позвани сви православни епископи Украјине. Од око 90 епископа УПЦ појавила су се само двојица (који су мало пре тога формално прешли у ВП), али су готово сви епископи друге две цркве узели учешћа у Сабору. Митрополит Епифаније, блиски Филаретов сарадник, изабран је за поглавара нове „Православне Цркве Украјине“ (ПЦУ). Јануара 2019. ВП је издала томос којим признаје ПЦУ као аутокефалну. Патријарх Филарет, за кога се причало да жели да постане поглавар нове цркве, посвађао се након неколико месеци са ПЦУ и изнова основао Кијевску Патријаршију. Она је, међутим, сада једна мала црква са врло ограниченим утицајем.
Уместо три цркве, сада их је дакле било само две, али су обе могле да претендују на каноничност: једна преко ВП, друга преко Москве. У току наредних година, још три цркве признале су ПЦУ као аутокефалну: Атинска Архиепископија, Александријска патријаршија и Кипарска Православна Црква. РПЦ је у сваком од ових случајева прекинула општење. Засад јој је узвратила само Александријска Патријаршија, будући да је РПЦ почела да у Африци оснива своје структуре. Све остале локалне цркве и даље су, макар формално, у заједници како са Цариградом, тако и са Москвом. Неке од њих, па тако и СПЦ, изјавиле су да деле став Москве, али из тога нису извели практичне последице.
Када су руске трупе прешле украјинску границу, 24. фебруара 2022, поглавар УПЦ, митрополит Онуфрије, обратио се после неколико сати верницима и свим становницима Украјине. У свом апелу он позива председника Путина да повуче трупе, обећава молитву своје цркве украјинским браниоцима и наглашава суверенитет и интегритет Украјине – што значи да УПЦ признаје Украјину у оквирима њених међународно признатих граница, дакле укључујући и Донбас и Крим. Како он лично, тако и Синод УПЦ отада су у више наврата давали овакве изјаве.
У црквама руске традиције уобичајено је да се, поред локалног епископа, увек спомиње и патријарх. Московски патријарх Кирил правдао је рат без икакве задршке и, од стране Руса нападнути, Украјинци више нису могли ни хтели да се моле за њега. Многи свештеници још пре рата га нису више спомињали, а сада су се појавили и епископи који су то својим свештеницима изричито благословили, док су и сами спомињали само Онуфрија. Отпор против припадности РПЦ снажно је растао – ту је важну улогу одиграла и споменута народно-црквена традиција Украјине. Коначно, 27. маја 2022. састао се сабор састављен од епископа, свештеника и лаика, који је сачинио нови устав УПЦ, у коме се више не спомиње припадност РПЦ. УПЦ се није прогласила аутокефалном, већ за „самосталну и независну“, што су појмови које православно канонско право не познаје. Ипак, од наредне недеље Онуфрије је служио као поглавар аутокефалне цркве – спомињао је све друге поглаваре (сем оних који су признали ПЦУ), међу њима и Кирила, али не више као сопственог патријарха.
Црквена ситуација је остала таква до данашњег дана. Постоје две православне цркве, које се међусобно не признају. УПЦ не признаје рукоположења ПЦУ (митрополит Епифаније рукоположен је за свештеника и епископа од стране патријарха Филарета, када је овај већ био изопштен) и ставља назив ПЦУ углавном под знаке навода, како би показала да се ту уопште не ради о цркви. ПЦУ себе доживљава као једину канонску аутокефалну цркву Украјине и сматра да са додељивањем њене аутокефалије престају разлози за постојање УПЦ. Међу архијерејима практично нема односа, оба поглавара се срећу на прославама државних празника, притом се чак и рукују, али мимо тога нема другог контакта међу њима. Догодило се, међутим, неколико сусрета између свештеника и лаика (што је поново пример помињане украјинске традиције), на којима је договорена боља сарадња и сестрински односи – што досад није уродило нарочитим плодом. Званично, обе цркве за ону другу користе појам „шизматици“ и посматрају једни друге искључиво у тим категоријама. Чињеница да у тој другој цркви постоје милиони верника, који желе да живе добрим хришћанским животом, као православни верници, који су украјински патриоти и придржавају се црквених прописа, притом се потпуно игнорише.
Поред ове црквене, постоји и политичка димензија проблема. До лета 2022. украјинске власти под председником Зеленским нису се нарочито интересовале за црквено питање. То се, међутим, отад променило. Нови шеф тајне службе и нови управних Службе за верска питања значајно су заоштрили курс у односу према УПЦ. Донет је закон по коме УПЦ мора да се преименује, она више не сме да се назива „украјинском“. Један други закон забрањује украјинске верске заједнице које своје руководство имају у Русији. Да би се то утврдило, Служба за верска питања формирала је комисију, која је требало да истражи везе УПЦ и РПЦ. Већ из самог састава комисије дало се претпоставити до каквих ће закључака она доћи – у њој су заступљени готово искључиво они стручњаци који су се раније већ изјаснили за забрану УПЦ. Осим тога, експертски извештај који је комисија поднела има бројне методолошке пропусте. Пре свега, тврди се да се ради о религиолошком извештају, да би се потом аргументовало теолошки и унутарцрквено. У сваком случају, дошло се до закључка да је УПЦ и даље део РПЦ. Отад је актуелна оптужба, како од стране државе, тако и од стране ПЦУ, да УПЦ и даље припада руском православљу и самим тим подржава Русију.
Украјинска влада у међувремену је на различитим нивоима деловала против УПЦ. Услед правних потешкоћа, ова црква не може бити лако забрањена. Ипак, војни свештеници УПЦ немају приступ фронту, иако многи украјински војници припадају УПЦ. Једна од најпознатијих мера била је та да се УПЦ забрани коришћење Кијево-печерске лавре. Овде је важну улогу одиграо пре свега бивши министар културе. Комплекс лавре припада једном државном музеју, а један његов део могла је да користи и УПЦ. Ту је постојао манастир са више од 200 монаха, богословија и духовна академија, управа Митрополије и још неки објекти. Музеј је почетком 2023. једнострано раскинуо уговор о коришћењу, али је УПЦ испрва одбила да се исели. Власти су потом предузеле принудне мере (пре свега ограничивши приступ манастиру) и поједине зграде су одузете. Тренутно (почетком октобра 2023.) монаси су још увек у манастиру, док су теолошке институције и црквена управа у међувремену исељени.
Истовремено, на локалном нивоу се у Украјини често доносе одлуке (нпр. од стране градских или општинских већа) да се забрани деловање УПЦ на територији града или општине. Такве одлуке су противуставне, јер локалне власти не могу да забрањују верске заједнице, али се упркос томе често ипак спроводе, што значи – црквени објекти се одузимају УПЦ и затварају или се стављају на располагање ПЦУ. Полиција често не реагује на притужбе парохијана. УПЦ редовно протестује против таквих одлука и покреће судске поступке за њихово поништење али – и због ратне ситуације – такви судски процеси трају јако дуго, или се захтеви УПЦ не испуњавају. Будући да су све ове мере једностране, усмерене искључиво против УПЦ, може се рећи да верска слобода у Украјини више није у потпуности загарантована. У неким западним земљама у међувремену се све већа политичка пажња поклања овој ситуацији.
Спорни су и многи прелази парохија из УПЦ у ПЦУ. Многи од њих су заиста резултат одлука самих заједница, и признати су и од стране УПЦ. Код многих других пратеће околности су нејасне. Неретко су преузимања парохија праћена делима насиља. Често део парохије жели да пређе, док други (који неретко укључује и свештеника) жели да остане у УПЦ. То значи да број парохија УПЦ не опада у истој мери у којој расте број оних у ПЦУ. Међутим, треба напоменути и то да су у спорним и окупираним областима тешко могући објективни искази. Осим тога, ситуација се веома разликује по регионима. Постоје делови Украјине у којима једна црква практично није присутна и она друга у потпуности доминира. О броју верника није могуће изнети никакав поуздан податак. Упадљиво је да ПЦУ једва да има монаштво, док УПЦ поседује бројне велике манастире у којима живе хиљаде монаха и монахиња.
УПЦ је у својим изјавама и ставовима у вези са ратом веома јасна: Рат осуђује, ставља се на страну Украјине, подржава војску (и материјално), дистанцира се од Русије и патријарха Кирила. Пре неколико дана, 1. октобра 2023, на „Дан украјинских бранилаца“, митрополит Онуфрије објавио је апел из којег овде за пример цитирамо један одељак: „У сва времена наша црква је била уз свој народ и војску, а садашња стварност подмуклог рата који је покренула руска влада не представља никакав изузетак. Данас се молимо за заступништво код Бога и покровитељство пресвете Богородице над свим нашим браниоцима и бранитељкама, да им се дарује духовна снага и физичка издржљивост, добро здравље, сила и снага у вршењу подвига ради одбране читавог украјинског народа.“
Далеко нејаснија је УПЦ, међутим, у својим делима. Стотине свештеника у међувремену су захтевали да се УПЦ заиста прогласи за аутокефалну. И многи епископи деле ово мишљење, али епископи у Синоду су веома уздржани. То важи и за мере које се предузимају против клирика отпадника: Поједини епископи напустили су своје епархије и отишли у Русију. Они су, без навођења разлога, пензионисани али нису кажњени. РПЦ је присвојила неколико епархија у окупираним областима. УПЦ их на својој интернет страници и даље води као украјинске епархије, али није протестовала против поступка Руса. Насупрот једнозначном вербалном ставу стоје дакле двосмислена дела. УПЦ би у украјинском друштву било много лакше када би у оваквим случајевима поступала другачије.
Канонски положај УПЦ је нејасан. Ниједна друга православна црква није је признала за аутокефалну (нити је она то захтевала). Она сама тврди да више не припада РПЦ, и нису познате индиције да се у том смислу она понаша другачије. Патријарх Кирил и митрополит Онуфрије наводно више не комуницирају међусобно. Чланови УПЦ не учествују више у састанцима тела РПЦ, чак ни у електронском виду. УПЦ сама вари миро и почела је, без икаквих протеста од стране других цркава, да отвара парохије у дијаспори. Јерарси појединих цркава, нпр. Антиохијске патријаршије, српске, румунске, као и пољске цркве, саслуживали су са клирицима УПЦ. У парохијама је веома јака свест о томе да желе да буду украјинска црква и независни од РПЦ.
Већ споменута криза која постоји у оквиру светског православља огледа се и у питању начина стицања аутокефалије. На Светом и Великом Сабору на Криту 2016, на коме РПЦ није учествовала, тема аутокефалије скинута је са дневног реда, јер је било јасно да се о томе не може постићи јединствен став. Али и друге дискусије показале су тачке раздора које постоје међу црквама, па и унутар сваке појединачне цркве. Ни РПЦ није ни изблиза тако јединствена, како се на први поглед чини. Свештеници у Русији, који износе критичке ставове, суочавају се са прогоном и казнама од стране државе и цркве. Више свештеника суспендовано је од стране цркве и осуђено од стране државних судова. Али руски клирици изван Русије износили су критичке судове о рату и понашању патријарха Кирила. Најпознатији међу њима је вероватно митрополит Марко из Руске Заграничне Цркве који је, лета 2022. као вршилац дужности поглавара читаве Руске Заграничне Цркве, врло јасно рекао да Русија мора да повуче своје трупе и да он није сагласан са Патријархом. У грчкој и кипарској цркви код многих епископа било је протеста против признавања ПЦУ. Као и све велике црквене организације и православље је, дакле, подељено, и то у последњих пет година у тој мери, да није сачувано чак ни евхаристијско јединство, иако се постојећи спорови не тичу догматских питања већ организације цркве или, световним језиком речено, питања моћи.
Аутор ових редова је католик. Није, дакле, на њему да суди о томе шта је исправно или погрешно. Он може само да опише оно што види и утврди да постоје две сукобљене силе, од којих свака има и добре аргументе у своју корист, али и слабе стране. Неопходан је унутарправославни процес који би довео до међусобног разумевања. Тај процес биће мукотрпан и дуготрајан. Тренутно се, нажалост, не назире чак ни да је он започет.
Ауторски текст Томаса Бремера за Теологија.нет превео је Марко Вилотић.
