Crkvena situacija u Ukrajini pre pet godina dovela je do podele unutar svetskog pravoslavlja, koja od tada opstaje. Rat koji Rusija vodi protiv Ukrajine dodatno je zaoštrio situaciju i teško je predvideti kako bi se stanje moglo ponovo normalizovati. Pravoslavlje je u ogromnoj krizi, koja sa događajima u Ukrajini postaje vidljiva, ali je, međutim, i ranije postojala.
U procesu raspada Sovjetskog Saveza i razvoja sa tim povezane verske slobode, u Ukrajini su, pored one kojom je rukovođeno iz Moskve, nastale još dve crkve. U sovjetsko doba tamo je bila dozvoljena samo Ruska Pravoslavna Crkva (RPC), koja je imala „Kijevski egzarhat“ za Ukrajinu. Egzarh je od 1966. bio mitropolit Filaret (Denisenko), jedan od najvažnijih jeraraha RPC. Godine 1990. je od Egzarhata nastala „Ukrajinska Pravoslavna Crkva“ (UPC). Ona je bila deo RPC, ali je uživala visok stepen nezavisnosti. Kijevski mitropolit uvek je bio član Sinoda RPC, episkopi su učestvovali u arhijerejskom saboru RPC, ali je UPC mogla da sama bira svoje episkope i svog poglavara. Po tada važećem Ustavu UPC izbor poglavara treba da blagoslovi ruski patrijarh. U skladu sa ovim ustavom poglavar UPC biran je u dva navrata, dobivši oba puta blagoslov patrijarha RPC bez ikakvih problema.
U Ukrajini je postojala, za razliku od Rusije, viševekovna tradicija narodne crkvenosti. U mnogim parohijama sveštenici nisu određivani od strane episkopa, nego ih je birala zajednica i laici su uvek igrali važnu ulogu u crkvenom životu. Pokušaji nakon revolucije 1917. i u Drugom svetskom ratu tokom nemačke okupacije, da se na ovom temelju osnuje autokefalna ukrajinska crkva nisu imali trajnog uspeha. Samo u emigraciji, pre svega u Kanadi i u SAD, postojale su ukrajinske crkve koje su se devedesetih godina prošlog veka podredile Vaseljenskoj patrijaršiji (VP).
Kada su nestale zakonske zabrane, vernici su uz pomoć američke emigracije osnovali u Ukrajini crkvu koja se nazivala „Ukrajinska Autokefalna Pravoslavna Crkva“ i koja je bila u skladu sa pomenutom crkvenom tradicijom u Ukrajini prethodnih vekova. Ona međutim nije bila priznata od strane drugih pravoslavnih crkava, isto kao ni nedugo zatim osnovana „Ukrajinska Pravoslavna Crkva – Kijevska Patrijaršija“. Obe crkve imale su hiljade parohija i milione vernika, ali su unutar pravoslavlja važile za nekanonske. Mitropolit Filaret u međuvremenu je napustio RPC i nakon nekoliko rasprava postao je patrijarh Kijevske Patrijaršije. Od strane RPC on je nakon nekoliko godina vraćen u red laika i konačno ekskomuniciran.
Ovakvo stanje održalo se duže od 25 godina. Postojale su tri crkve u Ukrajini, koje su međusobno stajale u konkurentskom odnosu, od kojih je, međutim, samo jedna bila opšte priznata kao kanonska. Dve nekakonske crkve u više navrata pokušavale su da se ujedine, što je propalo uglavnom zbog Filaretovih ideja. Različite ukrajinske vlade podržavale su čas neku od nekanonskih crkava, čas UPC. Posedujemo relativno precizne podatke o broju parohija, po kojima je UPC za sve ovo vreme imala više parohija nego druge dve crkve zajedno, od kojih je, opet, Kijevska patrijaršija bila mnogo veća.
Leta 2018. vaseljenski patrijarh Vartolomej odlučio se da ujedini crkve u Ukrajini. Po njegovim rečima, stalo mu je bilo do miliona pravoslavnih vernika koji su bili isključeni iz Crkve. Kada je on imenovao egzarhe za Ukrajinu i konačno poništio ekskomunikaciju episkopa, sveštenika i vernika dve nekanonske crkve, RPC je oktobra 2018. prekinula opštenje sa VP. U decembru 2018. održao se u Kijevu „Sabor ujedinjenja“ na koji su bili pozvani svi pravoslavni episkopi Ukrajine. Od oko 90 episkopa UPC pojavila su se samo dvojica (koji su malo pre toga formalno prešli u VP), ali su gotovo svi episkopi druge dve crkve uzeli učešća u Saboru. Mitropolit Epifanije, bliski Filaretov saradnik, izabran je za poglavara nove „Pravoslavne Crkve Ukrajine“ (PCU). Januara 2019. VP je izdala tomos kojim priznaje PCU kao autokefalnu. Patrijarh Filaret, za koga se pričalo da želi da postane poglavar nove crkve, posvađao se nakon nekoliko meseci sa PCU i iznova osnovao Kijevsku Patrijaršiju. Ona je, međutim, sada jedna mala crkva sa vrlo ograničenim uticajem.
Umesto tri crkve, sada ih je dakle bilo samo dve, ali su obe mogle da pretenduju na kanoničnost: jedna preko VP, druga preko Moskve. U toku narednih godina, još tri crkve priznale su PCU kao autokefalnu: Atinska Arhiepiskopija, Aleksandrijska patrijaršija i Kiparska Pravoslavna Crkva. RPC je u svakom od ovih slučajeva prekinula opštenje. Zasad joj je uzvratila samo Aleksandrijska Patrijaršija, budući da je RPC počela da u Africi osniva svoje strukture. Sve ostale lokalne crkve i dalje su, makar formalno, u zajednici kako sa Carigradom, tako i sa Moskvom. Neke od njih, pa tako i SPC, izjavile su da dele stav Moskve, ali iz toga nisu izveli praktične posledice.
Kada su ruske trupe prešle ukrajinsku granicu, 24. februara 2022, poglavar UPC, mitropolit Onufrije, obratio se posle nekoliko sati vernicima i svim stanovnicima Ukrajine. U svom apelu on poziva predsednika Putina da povuče trupe, obećava molitvu svoje crkve ukrajinskim braniocima i naglašava suverenitet i integritet Ukrajine – što znači da UPC priznaje Ukrajinu u okvirima njenih međunarodno priznatih granica, dakle uključujući i Donbas i Krim. Kako on lično, tako i Sinod UPC otada su u više navrata davali ovakve izjave.
U crkvama ruske tradicije uobičajeno je da se, pored lokalnog episkopa, uvek spominje i patrijarh. Moskovski patrijarh Kiril pravdao je rat bez ikakve zadrške i, od strane Rusa napadnuti, Ukrajinci više nisu mogli ni hteli da se mole za njega. Mnogi sveštenici još pre rata ga nisu više spominjali, a sada su se pojavili i episkopi koji su to svojim sveštenicima izričito blagoslovili, dok su i sami spominjali samo Onufrija. Otpor protiv pripadnosti RPC snažno je rastao – tu je važnu ulogu odigrala i spomenuta narodno-crkvena tradicija Ukrajine. Konačno, 27. maja 2022. sastao se sabor sastavljen od episkopa, sveštenika i laika, koji je sačinio novi ustav UPC, u kome se više ne spominje pripadnost RPC. UPC se nije proglasila autokefalnom, već za „samostalnu i nezavisnu“, što su pojmovi koje pravoslavno kanonsko pravo ne poznaje. Ipak, od naredne nedelje Onufrije je služio kao poglavar autokefalne crkve – spominjao je sve druge poglavare (sem onih koji su priznali PCU), među njima i Kirila, ali ne više kao sopstvenog patrijarha.
Crkvena situacija je ostala takva do današnjeg dana. Postoje dve pravoslavne crkve, koje se međusobno ne priznaju. UPC ne priznaje rukopoloženja PCU (mitropolit Epifanije rukopoložen je za sveštenika i episkopa od strane patrijarha Filareta, kada je ovaj već bio izopšten) i stavlja naziv PCU uglavnom pod znake navoda, kako bi pokazala da se tu uopšte ne radi o crkvi. PCU sebe doživljava kao jedinu kanonsku autokefalnu crkvu Ukrajine i smatra da sa dodeljivanjem njene autokefalije prestaju razlozi za postojanje UPC. Među arhijerejima praktično nema odnosa, oba poglavara se sreću na proslavama državnih praznika, pritom se čak i rukuju, ali mimo toga nema drugog kontakta među njima. Dogodilo se, međutim, nekoliko susreta između sveštenika i laika (što je ponovo primer pominjane ukrajinske tradicije), na kojima je dogovorena bolja saradnja i sestrinski odnosi – što dosad nije urodilo naročitim plodom. Zvanično, obe crkve za onu drugu koriste pojam „šizmatici“ i posmatraju jedni druge isključivo u tim kategorijama. Činjenica da u toj drugoj crkvi postoje milioni vernika, koji žele da žive dobrim hrišćanskim životom, kao pravoslavni vernici, koji su ukrajinski patrioti i pridržavaju se crkvenih propisa, pritom se potpuno ignoriše.
Pored ove crkvene, postoji i politička dimenzija problema. Do leta 2022. ukrajinske vlasti pod predsednikom Zelenskim nisu se naročito interesovale za crkveno pitanje. To se, međutim, otad promenilo. Novi šef tajne službe i novi upravnih Službe za verska pitanja značajno su zaoštrili kurs u odnosu prema UPC. Donet je zakon po kome UPC mora da se preimenuje, ona više ne sme da se naziva „ukrajinskom“. Jedan drugi zakon zabranjuje ukrajinske verske zajednice koje svoje rukovodstvo imaju u Rusiji. Da bi se to utvrdilo, Služba za verska pitanja formirala je komisiju, koja je trebalo da istraži veze UPC i RPC. Već iz samog sastava komisije dalo se pretpostaviti do kakvih će zaključaka ona doći – u njoj su zastupljeni gotovo isključivo oni stručnjaci koji su se ranije već izjasnili za zabranu UPC. Osim toga, ekspertski izveštaj koji je komisija podnela ima brojne metodološke propuste. Pre svega, tvrdi se da se radi o religiološkom izveštaju, da bi se potom argumentovalo teološki i unutarcrkveno. U svakom slučaju, došlo se do zaključka da je UPC i dalje deo RPC. Otad je aktuelna optužba, kako od strane države, tako i od strane PCU, da UPC i dalje pripada ruskom pravoslavlju i samim tim podržava Rusiju.
Ukrajinska vlada u međuvremenu je na različitim nivoima delovala protiv UPC. Usled pravnih poteškoća, ova crkva ne može biti lako zabranjena. Ipak, vojni sveštenici UPC nemaju pristup frontu, iako mnogi ukrajinski vojnici pripadaju UPC. Jedna od najpoznatijih mera bila je ta da se UPC zabrani korišćenje Kijevo-pečerske lavre. Ovde je važnu ulogu odigrao pre svega bivši ministar kulture. Kompleks lavre pripada jednom državnom muzeju, a jedan njegov deo mogla je da koristi i UPC. Tu je postojao manastir sa više od 200 monaha, bogoslovija i duhovna akademija, uprava Mitropolije i još neki objekti. Muzej je početkom 2023. jednostrano raskinuo ugovor o korišćenju, ali je UPC isprva odbila da se iseli. Vlasti su potom preduzele prinudne mere (pre svega ograničivši pristup manastiru) i pojedine zgrade su oduzete. Trenutno (početkom oktobra 2023.) monasi su još uvek u manastiru, dok su teološke institucije i crkvena uprava u međuvremenu iseljeni.
Istovremeno, na lokalnom nivou se u Ukrajini često donose odluke (npr. od strane gradskih ili opštinskih veća) da se zabrani delovanje UPC na teritoriji grada ili opštine. Takve odluke su protivustavne, jer lokalne vlasti ne mogu da zabranjuju verske zajednice, ali se uprkos tome često ipak sprovode, što znači – crkveni objekti se oduzimaju UPC i zatvaraju ili se stavljaju na raspolaganje PCU. Policija često ne reaguje na pritužbe parohijana. UPC redovno protestuje protiv takvih odluka i pokreće sudske postupke za njihovo poništenje ali – i zbog ratne situacije – takvi sudski procesi traju jako dugo, ili se zahtevi UPC ne ispunjavaju. Budući da su sve ove mere jednostrane, usmerene isključivo protiv UPC, može se reći da verska sloboda u Ukrajini više nije u potpunosti zagarantovana. U nekim zapadnim zemljama u međuvremenu se sve veća politička pažnja poklanja ovoj situaciji.
Sporni su i mnogi prelazi parohija iz UPC u PCU. Mnogi od njih su zaista rezultat odluka samih zajednica, i priznati su i od strane UPC. Kod mnogih drugih prateće okolnosti su nejasne. Neretko su preuzimanja parohija praćena delima nasilja. Često deo parohije želi da pređe, dok drugi (koji neretko uključuje i sveštenika) želi da ostane u UPC. To znači da broj parohija UPC ne opada u istoj meri u kojoj raste broj onih u PCU. Međutim, treba napomenuti i to da su u spornim i okupiranim oblastima teško mogući objektivni iskazi. Osim toga, situacija se veoma razlikuje po regionima. Postoje delovi Ukrajine u kojima jedna crkva praktično nije prisutna i ona druga u potpunosti dominira. O broju vernika nije moguće izneti nikakav pouzdan podatak. Upadljivo je da PCU jedva da ima monaštvo, dok UPC poseduje brojne velike manastire u kojima žive hiljade monaha i monahinja.
UPC je u svojim izjavama i stavovima u vezi sa ratom veoma jasna: Rat osuđuje, stavlja se na stranu Ukrajine, podržava vojsku (i materijalno), distancira se od Rusije i patrijarha Kirila. Pre nekoliko dana, 1. oktobra 2023, na „Dan ukrajinskih branilaca“, mitropolit Onufrije objavio je apel iz kojeg ovde za primer citiramo jedan odeljak: „U sva vremena naša crkva je bila uz svoj narod i vojsku, a sadašnja stvarnost podmuklog rata koji je pokrenula ruska vlada ne predstavlja nikakav izuzetak. Danas se molimo za zastupništvo kod Boga i pokroviteljstvo presvete Bogorodice nad svim našim braniocima i braniteljkama, da im se daruje duhovna snaga i fizička izdržljivost, dobro zdravlje, sila i snaga u vršenju podviga radi odbrane čitavog ukrajinskog naroda.“
Daleko nejasnija je UPC, međutim, u svojim delima. Stotine sveštenika u međuvremenu su zahtevali da se UPC zaista proglasi za autokefalnu. I mnogi episkopi dele ovo mišljenje, ali episkopi u Sinodu su veoma uzdržani. To važi i za mere koje se preduzimaju protiv klirika otpadnika: Pojedini episkopi napustili su svoje eparhije i otišli u Rusiju. Oni su, bez navođenja razloga, penzionisani ali nisu kažnjeni. RPC je prisvojila nekoliko eparhija u okupiranim oblastima. UPC ih na svojoj internet stranici i dalje vodi kao ukrajinske eparhije, ali nije protestovala protiv postupka Rusa. Nasuprot jednoznačnom verbalnom stavu stoje dakle dvosmislena dela. UPC bi u ukrajinskom društvu bilo mnogo lakše kada bi u ovakvim slučajevima postupala drugačije.
Kanonski položaj UPC je nejasan. Nijedna druga pravoslavna crkva nije je priznala za autokefalnu (niti je ona to zahtevala). Ona sama tvrdi da više ne pripada RPC, i nisu poznate indicije da se u tom smislu ona ponaša drugačije. Patrijarh Kiril i mitropolit Onufrije navodno više ne komuniciraju međusobno. Članovi UPC ne učestvuju više u sastancima tela RPC, čak ni u elektronskom vidu. UPC sama vari miro i počela je, bez ikakvih protesta od strane drugih crkava, da otvara parohije u dijaspori. Jerarsi pojedinih crkava, npr. Antiohijske patrijaršije, srpske, rumunske, kao i poljske crkve, sasluživali su sa kliricima UPC. U parohijama je veoma jaka svest o tome da žele da budu ukrajinska crkva i nezavisni od RPC.
Već spomenuta kriza koja postoji u okviru svetskog pravoslavlja ogleda se i u pitanju načina sticanja autokefalije. Na Svetom i Velikom Saboru na Kritu 2016, na kome RPC nije učestvovala, tema autokefalije skinuta je sa dnevnog reda, jer je bilo jasno da se o tome ne može postići jedinstven stav. Ali i druge diskusije pokazale su tačke razdora koje postoje među crkvama, pa i unutar svake pojedinačne crkve. Ni RPC nije ni izbliza tako jedinstvena, kako se na prvi pogled čini. Sveštenici u Rusiji, koji iznose kritičke stavove, suočavaju se sa progonom i kaznama od strane države i crkve. Više sveštenika suspendovano je od strane crkve i osuđeno od strane državnih sudova. Ali ruski klirici izvan Rusije iznosili su kritičke sudove o ratu i ponašanju patrijarha Kirila. Najpoznatiji među njima je verovatno mitropolit Marko iz Ruske Zagranične Crkve koji je, leta 2022. kao vršilac dužnosti poglavara čitave Ruske Zagranične Crkve, vrlo jasno rekao da Rusija mora da povuče svoje trupe i da on nije saglasan sa Patrijarhom. U grčkoj i kiparskoj crkvi kod mnogih episkopa bilo je protesta protiv priznavanja PCU. Kao i sve velike crkvene organizacije i pravoslavlje je, dakle, podeljeno, i to u poslednjih pet godina u toj meri, da nije sačuvano čak ni evharistijsko jedinstvo, iako se postojeći sporovi ne tiču dogmatskih pitanja već organizacije crkve ili, svetovnim jezikom rečeno, pitanja moći.
Autor ovih redova je katolik. Nije, dakle, na njemu da sudi o tome šta je ispravno ili pogrešno. On može samo da opiše ono što vidi i utvrdi da postoje dve sukobljene sile, od kojih svaka ima i dobre argumente u svoju korist, ali i slabe strane. Neophodan je unutarpravoslavni proces koji bi doveo do međusobnog razumevanja. Taj proces biće mukotrpan i dugotrajan. Trenutno se, nažalost, ne nazire čak ni da je on započet.
Autorski tekst Tomasa Bremera za Teologija.net preveo je Marko Vilotić.
