О безусловном човекољубљу (Беседа о раслабљеном)

Потом бјеше јудејски празник, и Исус изађе у Јерусалим. А у Јерусалиму код Овчијих врата постоји бања која се јеврејски зове Витезда, и има пет тремова. А у њима лежаше велико мноштво болесника, слепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса. Јер анђео Господњи повремено силажаше и узбуркаваше воду. И који би први ушао пошто се вода узбурка, оздравио би, ма од какве болести боловао. А онде беше неки човек који тридесет и осам година беше болестан. Кад Исус виде овога где лежи и схвати да је већ много година болестан рече му: Хоћеш ли да будеш здрав? Болесник му одговори: Господе, немам човека да ме спусти у бању кад се узбурка вода; а док ја дођем други сиђе прије мене. Исус му рече: Устани, узми свој одар и ходај! И човек одмах оздрави и узе свој одар и хођаше. А тај дан бјеше субота. Тада говораху Јудејци исцељеном: Субота је, није ти допуштено да носиш одар. Он им одговори: Онај који ме учини здравим рече ми: Узми свој одар и ходај. А они га запиташе: Ко је тај човек који ти рече: Узми свој одар и ходај? А излечени не знађаше ко је [то], јер се Исус беше удаљио због мноштва народа на оном месту. Потом га нађе Исус у храму и рече му: Ето постао си здрав, више не греши да ти се нешто [још] горе не догоди. Човек отиде и јави Јудејцима да је Исус тај који га учини здравим. И зато Јудејци прогањаху Исуса и гледаше да га убију, јер ово чињаше у суботу. А Исус им одговори: Отац мој дела [све] до сада; [па] и ја делам. И зато још више тражаху Јудејци да га убију, не само зато што нарушаваше суботу, него зато што и Бога називаше својим Оцем чинећи се једнаким Богу. [Јован 5, 1–15]

На јудејски празник (не знамо који; у неким рукописима се ова реч пише са чланом што указује на то да је реч о Пасхи) Исус „узиђе“ у Јерусалим, пошто се Јерусалим налази на узвишењу те се до њега успиње. Пролази Овчија врата и долази до бање Витезде (која се налазила северозападно од храма и чији је јужни базен вероватно служио за ритуална прања пре богослужења). На том се месту некада налазило светилиште грчко-египатског бога Сераписа оздрављивача, што значи да је ова бања од давнина функционисала као лечилиште. Она је ископана у 19. веку испод рушевина једне византијске цркве и сада се налази у пространом дворишту католичког самостана св. Ане. Јован у свом опису не помиње реч „врата“, него само каже „овчија“, али од пророка Неемије сазнајемо да су у питању била врата (или капија) која се називају Овчија, а коју су саградили свештеници његовог доба (5. век пре Христа) и која су по свој прилици добила име по томе што су кроз њих пролазиле овце намењене жртвовању у храму. Та бања је имала пет (вероватно наткривених) тремова у којима су се скупљали болесници свих врста који су с нестрпљењем ишчекивали долазак анђела Господњег који би узбуркао воду која би услед тога постала исцељујућа. Веровало се да ко год би први ушао у ту узбуркану воду оздравио би ма од какве опасне болести да је боловао. Отуда је тој бањи вероватно потекло и име Витезда, што значи „дом благодати или милости“, јер је народ држао да се милост Божија с времена на време преко узбуркане воде изливала на болесне. (Овог објашњења са анђелом и узбурканом водом нема у најстаријим рукописима Јовановог јеванђеља, те по свој прилици потиче од раних тумача који су хтели да објасне због чега се ту скупљао толики број болесних.)

Ту је анђела ишчекивао и један човек који је од неке болести (Јован нам не каже од које) био болестан тридесет и осам година, дакле, с обзиром на тадашњи животни век, већи период свог живота. Дакле, ако је био близу педесетих био је практично старац. Кад га је Исус угледао и одмах схватио шта му је, сажалио се на њега и запитао га да ли и он жели да оздрави. Није тај човек тражио Исуса, нити га је молио за исцељење, јер није ни знао за њега. Иницијатива је у потпуности била Исусова који је од свег мноштва изабрао баш тог човека (не знамо зашто) и запитао га да ли жели да оздрави. Питање је на први поглед чудно. Ваљда свако болестан жели да оздрави. Но, ако консултујемо савремену психологију уверићемо се да то није баш увек случај. Наиме, постоје и они који воле да их други сажаљевају и воле да зависе од других. Неки опет тешко напуштају стање на које су се навикли и нерадо истражују нове могућности. А није ни лако лечити онога ко је задовољан постојећим стањем ствари.

Но, овде немамо такав случај. Човек коме се Исус обратио очигледно је желео да буде излечен, јер је већ дуже време чекао прилику да уђе у усталасану воду. Али је није дочекао. Тридесет и осам година он живи без помоћи и без пријатеља. А на Исусово питање да ли жели да буде излечен не одговара директно – нпр: Да, желео бих, него му жалећи се објашњава због чега до сада није излечен – није имао никог да му помогне да уђе у узбуркану воду (очигледно није могао сам), а док се он некако довуче, увек неко други успе да уђе пре њега. На то му Исус лаконски рече: Узми своју простирку и иди. Није га питао ни има ли вере, нити му је рекао да би га Бог исцелио само кад би веровао у њега. Отуда изгледа да у овом излечењу вера није играла никакву улогу. Такође, Исус болесника није ни додирнуо како би га излечио. Само му је наредио да узме своју простирку и да иде. Што је овај и учинио. И проходао је „одмах“, јер када Исус заповеди, кости, мишићи и жиле слушају. И то слушају „одмах“, без одлагања. Зато је овај богаљ истог часа проходао, али није због тога захвалио Исусу или прославио Бога. А сам Исус се одмах неприметно изгубио негде у гомили, јер није хтео да од чудесног исцељења прави јефтини спектакл.

Тог дана била је субота. А према владајућем схватању јеврејског закона суботом се није смело чинити много шта, а између осталог изгледа ни носити одар или простирку за спавање (ваљда зато што Мишна 7, 2 забрањује ношење терета суботом). Али се није смело ни лечити. Додуше, у заповестима које је Мојсије пренео Јудејцима од Бога, четврта гласи – Шест дана ради, а седмог дана је одмор (= субота) [који посвети] своме Господу Богу. Овде круцијално питање мора бити – шта све подразумева „рад“. Од одговора на ово питање зависи да ли смо чинећи нешто прекршили ову заповест или нисмо. Зато су јудејски предводници настојали да антиципирају сваки могући начин на који би се ова заповест могла прекршити, па су додали стотине посебних правила (заповести) која је требало да јудејски народ руководе у свакој замисливој прилици. При томе је најгоре од свега било што су они правила која су постављали људи третирали исто као и она која потичу од Бога. Производ тих њихових вишестолећних напора била је Мишна (или Усмена Тора) која је заједно са Гемаром (коментарима Мишне) чинила Талмуд. Учени рабини су коментарисали божанске законе Торе, трудили се да измисле безброј примера који ће покрити све области живота и тиме олакшати Јудејцима сналажење у најразличитијим ситуацијама, како се не би огрешили о Закон.

Но, мало по мало, како то иначе бива, ти су коментари стицали статус самог закона и били изједначени са ауторитетом закона који је Бог дао Мојсију. Тако су не само јудејски народ, него и њихови верски предводници и такорећи специјалисти за тумачење Божије воље, побркали оно што Бог тражи од њих са оним што они мисле да Бог тражи од њих. Своја тумачења Божије воље и из њих проистекле обичаје уздигли су до самог израза Божије воље и захтевали су да то поштује цео народ. Чак и овако апсурдне по којима је очигледно било дозвољено носити човека на одру (или простирци), али не и носити празну простирку. Јер и овог су болесника нејвероватније његови рођаци и пријатељи ујутру у бању доносили а увече из ње враћали на простирци чак и суботом, али се тог дана празна простирка није смела носити. До те мере се од силног дрвећа рабинских измишљених правила није могла видети шума божанских заповести.

Међутим, Исус се, као и обично, није обазирао на јеврејске обичаје када је у питању била нечија добробит. Управо зато што су то били обичаји, а не Божије заповести. Према његовом поимању, никаква Божија заповест не спречава чињење добра. Иначе, не би потицала од Бога који је сâма Доброта. Тако јеванђеља бележе бар шест Исусових кршења суботњих забрана: 1. брање (и једење) класја (Мт 12, 1–8; Мк 2, 23–27; Лк 6, 1–5); 2. излечење човека осушене руке (Мт 12, 9–14; Лк 6, 6–11); 3. исцељење згрчене жене (Лк 10–17); 4. исцељење човека од водене болести (Лк 14 1–6); 5. исцељење раслабљеног болесника (Јн 5, 1–18; 7, 21–24), о којем говори данашње јеванђеље; 6. исцељење човека који рођен слеп (Јн 9, 1–34). Исус је био уверен да лечењем и помагањем људима у суботу не само да не крши Божију вољу, него је, штавише, врши. Зато он Јудејцима на празник Шатора ово објашњава свима њима блиским примером – подсећа их да им је Мојсије дао заповест да осмог дана по рођењу обрежу сваког дечака. И ако тај дан падне у суботу обрезање се не одлаже, него се врши у суботу. Па ако се један такав чисто церемонијалан чин врши у суботу, како да се онда у суботу не врше много важнији, суштински чинови попут исцељења целог човека. Дакле, ако обрезање не нарушава закон о поштовању суботе који је Бог дао преко Мојсија као једну од десет заповести (Излазак 10, 8–11, Јеремија 17, 20–22), још мање га нарушава исцељење. Овим Исус Јудејцима показује да није човек створен због суботе, него субота због човека.

Но, кад су Јудејци видели исцељеног болесника како носи своју простирку, рекоше му да му није допуштено носити простирку у суботу. А он, вероватно да би скинуо одговорност са себе, окриви за то Исуса одговарајући им: Да носим простирку рекао ми је онај који ме је излечио (још увек није знао Исусово име). А када га запиташе: Ко је тај човек, он није знао да им одговори. Овде треба мало застати и приметити да јудејским морализаторима и инквизиторима уопште није било важно то што један човек, који је био парализован скоро четири деценије, сада нормално хода. Исусово дело исцељења и милосрђа они потпуно игноришу и сву пажњу усредсређују на технички прекршај заповести за коју они држе да је Божија, иако је само обичајна. Чиме суботу стављају високо изнад човека. Но, таквим поступком се и даље није могло порећи да они који су до сада били беспомоћни богаљи сада стоје и крећу се снагом коју им је дао нови Учитељ. Јудејски душебрижници нису могли негирати чињенице исцељења. Но, размишљали су, можда би могли спречити Исцелитеља да исцељује. Јер кршење рабинског правила било је довољан изговор да се тражи његова смрт.

Када је Исус мало касније излеченог поново срео у храму, рече му да је сада здрав, али да више не греши како му се не би десило нешто још горе од оне болести, нешто још страшније од тога да целог живота буде богаљ. Можемо се питати шта би то могло бити. А један од очигледних одговора је – да му Исус при свом Другом доласку каже: не познајем те. Страшније од тога не може. А ово везивање греха и болести би могло значити да Исус прихвата јудејско схватање да је болест последица греха. Што је мало вероватно. Али је много вероватније да он користи уверење овог човека који о томе мисли исто што и сви Јудејци, не би ли га одвратио од греха. Било како било, он одмах отрча старешинама и јави им да је Исус тај који га је учинио здравим (иако је знао да суботом није допуштено лечити и да јудејске старешине то сурово кажњавају). Јер казна за прекршај овог закона могла је бити смрт (Излазак 31, 15). Он, дакле, не само што није показао никакву захвалност, него је, напротив, Исуса изложио животној опасности. Човек је у искушењу да каже да такав није ни био достојан Исусовог исцељења.

Запазимо још и то да је у тремовима бање Витезде било на стотине богаља. А Исус је излечио само једног. И то оног ко чак није ни веровао у њега. Стотине их је, дакле, остало неизлечених. Зашто? Зато што, иако је имао моћ да их излечи све, Исус је лечењем само једног од њих само дао предукус оног свеопштег исцељења које ће се збити при његовом Другом доласку када ће нестати „свака болест, туга и уздисање“. А до тада, у овом свету, чудесна исцељења остају изузетак, а не правило. Али изузетак који онима који имају очи да виде, јасно показују пут.

Јудејци пак наставише да трагају за Исусом како би га погубили јер исцељиваше суботом. И још мишљаху да би његовим убиством удовољили Богу. Очигледно је њихово и Исусово поимање Бога било веома, веома различито. И неспојиво. Њихово противљење Исусу било је због тога што се он не подвргава њиховом тумачењу Божијег закона. А покушаваху да га убију још и стога што је себе представљао једнаким Богу Оцу. Чиме долазимо до саме суштине њиховог непријатељства према свом саплеменику. Јер он им говораше да његов Отац од почетка света и века па све до садашњег тренутка непрестано дела – тј. без престанка ради на спасењу човека и свеукупне творевине. И Филон Александријски је приметио да „Отац никада не престаје да ствара, нити узима одмор [распуст] од својих дела“. Од такве милосрдне и човекољубиве активност просто нема одмора, нема суботе.

Уосталом, Исус исцељује суботом зато што држи да суштина суботе није у престанку делања. По њему, престати чинити добро не значи поштовати суботу, него чинити грех. А пошто Отац у корист своје творевине дела непрестано, то чини и његов Син. Јер Отац не чини ништа без Сина, као што ни Син не чини ништа без Оца. А пошто субота није никада спречавала Оца да људима чини добро, неће у томе спречавати ни Сина. Штавише, субота је благослов, а не терет. Јер, вели Исус на другом месту, субота је створена због човека, а не човек због суботе (Мк 2, 27). Па ако је субота потчињена човеку, колико је више потчињена Сину човечијемкоји је једнак Богу Оцу и који је себе због тога означио као „господара и од суботе“ (Мк 2, 28).

Свим овим Исус нам показује да Свето Писмо не смемо увек да схватамо дословно, него да се морамо трудити да пронађемо његов дубљи смисао. Јер дословно схватање понекад није само погрешно, него је и директно супротно од онога што Бог жели да нам поручи. Тако и овде – ако се суботом, односно, у хришћанском свету недељом, уздржавамо од сваког делања, па тиме и од чињења добрих дела, онда тотално промашујемо смисао тог дана (који смо у нашем језику и назвали по том површном и стога погрешном смислу: недеља = не-делање). Исус нам недвосмислено показује да се, када је у питању неко доброчинство, неки милосрдни и дубоко људски чин, не смемо обазирати на људске законе (попут оних из Мишне) који би нам стајали на путу, а поготово не на обичаје, које и ми данас неретко, нарочито позивајући се на њихову древност, потпуно произвољно уздижемо на ниво закона који се не сме прекршити. Све је то дубоко погрешно.

Ништа, апсолутно ништа не сме стајати на путу вршења доброг дела. Ако на путу доброчинства стоје неке верске предрасуде, таква нам вера не треба. Бог жели да се међусобно помажемо и волимо. И да при томе не водимо рачуна којој раси или народу или религији припадамо. Волимо се и помажемо не зато што смо нпр. белци или Срби или православци, него искључиво зато што смо људи, дакле, бића створена по лику и подобију самога Бога. Уосталом, међусобну љубав је Исус означио као једини знак по којем ће они који нису хришћани препознати да ми јесмо. И ако смо заиста Христови, волећемо и помагати не само белце него и црнце и све остале расе, и не само Србе него и Хрвате и све остале народе, и не само православце него и католике и све остале вере и деноминације. И нећемо при томе правити никакву разлику. А ако је будемо правили, можда ћемо задовољити или чак задивити расисте, националисте или верске фундаменталисте у својим редовима, али Исуса засигурно нећемо. Њега ћемо том ускогрудошћу и дозираном бригом намењеном искључиво својој раси, нацији или вери, само растужити показујући му како од њега у ствари нисмо научили ништа. Зато се потрудимо свим силама да се не нађемо међу таквима, него напротив, да у свему следимо искључиво Исусову недискриминаторну и неселективну човекољубивост, која не гледа ко је ко, него једино – да ли је неко у невољи и како му помоћи. Амин!

 

[Беседа о. Владана у цркви Светог Благовештења у Дубровнику, 2/15. маја 2022. године.]