Pre čitanja ovog Čestertonovog eseja o knjizi Bernarda Šoa The Adventures of the Black Girl in Her Search for God (1934), predlažemo da pogledate njegov tekst o Šou koji smo nedavno objavili.
Bernard Šo, London, oktobar 1946.
Gospodin Bernard Šo je napisao jedan protestantski traktat o najvažnijoj dužnosti čitanja Biblije, a naročito njenom ponovnom iščitavanju. Naravno, u svetlu sopstvenog suda. Jer sopstveni sud nikada ne greši, isto kao što je lično dobro uvek pogrešno. U pitanju je nešto poput trijumfa oličenog u nošenju zamršenih i kontradiktornih, neizmenjivih, neupitnih i neprosvećenih principa kroz dug i dragocen život.
No, pojedine tehničke poteškoće ipak mogu sprečiti spis g. Šoa da bude uključen u literaturu Britanskog i Inostranog biblijskog društva. Mada, pretpostavljam da će se te poteškoće uskoro rešiti. Stare stvari koje sebe nazivaju modernim umom, postale su jedan nečisti amalgam puritanizma i modernizma kome nije važno da li se čovek, sve dokle čita Bibliju, odriče svog Boga.
Ali ja, koji volim i koji se divim Bernardu Šou, ne mogu da ne žalim što se on iz Burske zemlje vratio u potpunosti preobraćen u baptističkog misionara do te mere da je počeo da sumnja u proroka Avakuma. Možda je to njegova osuda zbog toga što je pomagao imperijaliste u Burskom ratu, dok je Veb, s druge strane, imao zaista prelepu zamisao da je rat „praktičan“.
Naravno, kao i svaki drugi sektaški „čitač Pisma“ [Scripture-reader], g. Šo iščitava Bibliju i pronalazi nešto različito od onoga što je sektaš pre njega pronašao. U tome je sva zabava i uzaludnost ove „nedeljne igre“, koja se sada igra blizu četiri stotine godina i koja će uskoro biti odigrana. Međutim, stari sektaši, koji su u Bibliji otkrili kalvinizam, kvekerizam ili mormonizam, na posletku imali su žilavosti da se brinu o tome što su otkrili i da dovrše svoj program, logično.
Ali, avaj, g. Šo je pravi modernista u prilog čega govori činjenica da nije dovršio čak ni svoj lični argument iz straha da bi se to završilo dokazivanjem nečega. Njegova nova teorija o Svetom Pismu, u najširem smislu, govori o sledećem. Starozavetni proroci, su svaki pojedinačno razgovarali s različitim Bogom, iako su bili pod utiskom da je to jedan isti Bog. Shodno tome, Jovov Bog je bolji od Nojevog; Mihejev od Jovovog i stoga… stoga šta?
Očigledan logički zaključak ove rasprave bio bi da je hrišćanski Bogočovek, drugo lice Svete Trojice, bio bolji od Mihejevog Boga, i s pravom ga zamenio progresivnim principima. Na ovom mestu, naravno, g. Šo zalazi u detalje. Naglo okrećući svoju celokupnu teoriju teističkog napretka i slama se gunđajući nekakve besmislice o Isusovim psihološkim nesrećama.
Ovo je samo jedan mali deo knjige, ali je tipičan za besciljni nedosledni moderni način pisanja u celosti. Svaka strana nastoji da pokaže da primitivni bogovi vode ka nečemu većem i raskošnijem, ali je savršeno jasno čemu oni vode, zapravo. No, u trenutku kada to primeti modernista, onda on sam beži od toga.
Postojeća priča o Crnoj devojci deluje da je sastavljena po uzoru na Kandida, ali zaista mnogo toga zauzima mesto u poznatoj Volterovoj bašti. To nije nešto naročito široka bašta. Ona je uzana, ali uredna, baš kao holandsko baštovanstvo tog perioda. Pokazuje se skoro kao uteha u džungli žurnalističkih stilova koji se sada nazivaju modernom mišlju. Volter, za razliku od Šoa, ima jasan i logičan nacrt za svoju priču.
Kandid je mladić koga je njegov nemački profesor uvukao u besmislenu filosofemu pod imenom Optimizam; poput mnogih besmislenih filosofema koje su prenosili nemački profesori. Filosofema ima nameru da pokaže kako se sve u svetu uklapa u naš mir i komfor. Šta god da je, skoro da je suprotnost od katolicizma ili čak protestantizma. Jer su hrišćani, ako ništa drugo, preterali sa istinom da je život dolina suza ili sudilište – taj mir se može pronaći jedino u manastiru ili pravdi u Sudnjem danu.
Međutim, Volter nije imao problema da pokaže kako realni život rasparčava ovu tevtonsku jeres optimizma. No, to označava zbrkaniji savremeni mentalitet koji zapravo ne znamo i šta je to što je oboreno na komade, na kraju parabole g. Šoa. Ili je Crna devojka pronašla Boga, ili doživela neuspeh u tome, ili čak shvatila da nema Boga koji se može pronaći.
Bilo kako bilo, ona je pronašla g. Bernarda Šoa, koji se ponaša kao Volterov baštovan, ali još uvek nije uvideo lucidni stil i misao njegovog poslodavca. Mora da je ugodno g. Šou kada je svestan činjenice da je istinski proleter. Volter je rekao da čovek mora okopavati svoju baštu. To je merilo progresa koji je on zadobio od momenta kada je postao sluga, okopavajući baštu svog gospodara.
Na kraju, znam da ima mnogo ljudi koji će utešiti i zadovoljiti mog starog prijatelja time što će biti pozitivno šokirani stranicama njegove knjige. Skoro da bi bilo okrutno lišiti ga takvog uživanja. No, priznajem da sam ostao hladan i nisam doživeo ništa slično ni u jednom momentu. Za mene je uvek bilo jasno da se moramo suočiti s pitanjem da li imamo posla s vernicima ili nevernicima, jer samo vernik može biti bogohulnik.
Mi katolici moramo shvatiti da u ovom trenutku živimo u paganskim zemljama i da varvari oko nas ne znaju šta rade. Naravno, oni koji misle da je Isus bio običan čovek, o Njemu će pričati na običan način. Ono oko čega raspravljam je da, čak i tada, oni o Njemu ne mogu razborito govoriti.
Na primer, g. Šo vodi dugačak razgovor u kome njegov zamišljeni Isus stidljivo govori o ideji da se sve može rešiti ljubavlju, očigledno ljubavi bilo koje vrste. Ali, ne postoji ni zrno svedočanstva da je istorijski Isus iz Nazareta ikad rekao da bilo koja emocija, sebičnost ili senzualnost ili sentimentalnost, mora biti zamena za sve ostalo, na svakom mestu.
Ruso i romantičari, u Volterovo vreme, ponekad govore nešto slično. I Crkva se tome odupirala od početka, baš kao što se Bernard Šo tome odupire na kraju. Za nas je mnogo važnije da uočimo da se napad na veru polako prekida, sopstvenom glupošću na sopstvenom terenu i da je potrebno da izrazimo svoja osećanja po pitanju nekih slučajnih rezultata o nepobedivom neznanju tog napada, koji se sapliće na terenu koji je mnogo više svetiji.
Izvor: G.K. Chesterton, The Well and the Shallows, 1935.
Prevod: Lazar Marjanović
